Milica
Dobio sam poziv da napišem svoje sećanje na Milicu, idejnog tvorca, dirigenta i vođu hora Kolibri. I evo nečega što sam sročio u jednom dahu. Nisam želeo da razmišljam i previše procenjujem šta bi, a šta ne bi trebalo da kažem. Verovatno bih sedeo nad tekstom satima prepravljajući po jednu reč.
Koliko god je moguće da se sećam nečega što se odigralo kada sam imao četiri godine, prvi susret sa Milicom je bio prilično napet. Znam da su moja sećanja, jer roditeljima nije bilo dozvoljeno da budu sa nama na audiciji pa nije imao ko da mi prepriča. Kao na traci, deca su se smenjivala pored klavira. Milica je brzo i efikasno proveravala sluh i osećaj za ritam mojim vršnjacima. Pop melodije nisu bile dobrodošle, činilo se. Milica je bila izuzetno stroga, ali strpljiva. U poslednjem trenutku sam rešio da otpevam “Vevericu”.
Veverica možda nije ptica a ni slon, ali ja sam od tog dana bio Kolibar (kako sam sâm sebe zvao, a i dan danas nisam siguran da li je to pravilan naziv za muškog člana hora Kolibri – verovatno ne). Na probe sam dolazio redovno, uživao u svakom trenutku provedenom na probama, u studiju, pred publikom i pred kamerama. Minuti su sa Milicom prolazili kao sekunde, bila je “vladar” čvrste ruke i zvonkog glasa kada je najvažnije, a širokog osmeha kada tenzija opadne i dođe vreme za Ćiribucu.
Pre izvesnog vremena pričao sam sa bivšim Kolibrima raznih generacija i shvatio sam da svi sve pamte drugačije. I nekako, kada se skupimo i nabacamo fragmente svojih sećanja, dobije se kristalno jasna slika o uticaju hora Kolibri i Milice na naše živote. Mislim da je bilo teško biti Milica. Bio sam previše mali da bih shvatio šta se sve dešavalo, ali sam prisustvovao jednoj svađi sa kompozitorom pesame koje je hor trebalo da izvede na Beogradskom proleću jedne godine. Od roditelja sam krišom čuo da je PGP stalno kamčio nove albume (jer su se odlično prodavali), a horu nisu mogli da obezbede ni osnovne žuto-teget uniforme. Milica je morala da bude i pedagog i političar i dirigent i prateći, pa čak i glavni vokal (na žalost samo na jednoj ploči). I sve je to radila besprekorno.
Postoji jedan konkretan događaj koga se sećam prilično dobro. Snimalo je samo nas petnaestak i to iz dve ture (prvi i drugi glas) jer u studiju “O” nije bilo mesta za više dece. Snimali smo špice za TV seriju “Laku noć deco”. Snimanje k’o snimanje, sve smo završili relativno brzo. A onda se desilo ono što u velikim studijima, poput “Šestice” u Radio Beogradu, niko nije doživeo jer nas roditelji uveliko odvedu kući. To se sigurno i pre dešavalo, ali ja to do tad nisam video. Milica nas je “podebljala”. Otpevala je svojim lakim, skoro dečjim vokalom oba glasa. Dan danas osećam žmarce. Biti mali i slušati odraslu osobu koja je pritom autoritet, kako peva isto ono što ja izvodim svojim glasićem, meni je bilo nestvarno. Često pričam ljudima kako su Kolibri veoma stroga selekcija izuzetno talentovane dece. Ako se uporedi snimak Kolibra sa bilo kojim snimkom drugog ex-Yu dečijeg hora, razlika odmah bude jasna. Svi smo kao jedan. A Milicin božanstven glas bio je “tajni sastojak”.
I baš u duhu zajedništva, izdvajanje dece jedne od drugih u horu nije bilo dozvoljeno. Ja sam dobio glavnu ulogu u dečjoj TV seriji, postao sam distrakcija svojim “saborcima”, a i naša maloletna publika je počela da upire prstom. Milica je uradilo ono što je morala, što bi i ja u datim okolnostima uradio na njenom mestu. Tiho, bez ikakve drame, rekla je mojoj majci da ne moram više da dolazim. Tek u svojim dvadesetim sam saznao šta se desilo. Tranzicija iz Kolibrića u ono što sam danas, prošla je bezbolno. Nikada nisam krivio Milicu najpre jer je bilo kasno da budem ljut. A kada se sve sabere i oduzme, ta žena mi je podarila nezaboravnu avanturu odrastanja kroz muziku, smeh, druženje i putovanja… Podarila mi je kontrolu glasnih žica i disanja koju dan danas nesvesno koristim. Podarila mi je profesionalizam kao osnovu ponašanja u svetu u kome se i dan danas krećem (u studiju, ispred i iza kamere).
Jedino mi je malo krivo što mi nije podarila ono što su svi Kolibri dobili na kraju svog puta – ispraćaj u svet odraslih. No, kao što vidite, snašao sam se. I beskrajno sam zahvalan.
