#PlaninskePrice: Tri planine u tri životna doba

Rođen sam u zimu, ali nikada nisam bio zimsko dete. Klizanje i skijanje sam rado menjao sankanjem. Što se mene ticalo, nisam morao da idem nigde. Sankanje je moglo da bude sjajno i na Tašmajdanu, parku u centru grada. Iz kog god razloga, baba je rešila da me povede na Divčibare na zimovanje. Samo nas dvoje idemo da „ludujemo“ na snegu. Baku sam, naravno, mogao da pronađem isključivo u lobiju hotela „Divčibare“ ili posle ručka u sobi dok hvata popodnevnu dremku.

Imao sam osam godina i u tom trenutku sam bio vrlo prepoznatljiv ostaloj deci u hotelu. TV sala bi bila prepuna tokom obrazovnog programa od deset ujutru do podneva. Najpopularniji deo programa? Repriza „Metle bez drške“ i „Kockice“. Nisam bio srećan. Svestan da je u datom trenutku najbolja igra ona samostalna, bez nepotrebne interakcije, zamolio sam baku da mi iznajmi hotelske sanke slovenačke firme Elan. Četiri do šest sati dnevno, sa pauzom za ručak i ponekad kupanje u hotelskom bazenu, provodio sam na juniorskoj ski stazi gde je bilo mesta za svakakve spuštalice, bilo da su to početničke skijice, normalne skije, sanke ili klisko (plastični podmetač u obliku… heh, jabuke). Na stazi se ipak sklopilo neko ovlaš drugarstvo i, osim što sam znao da prevezem drugu decu sankama do dna staze, pravili smo mini platforme od snega koje bi i nas i sanke lansirale u vazduh pri velikim brzinama. Bar dva puta se neko od nas ozbiljno izlomio. No, bili smo istrajni.

Ja ne bih bio ja, da petog dana nisam rešio da uhvatim najveći mogući zalet i zaustavim sanke tako što ih iskrenem. Video sam da je moguće. Ispostavilo se da nije u mom slučaju. Uhvatio sam zalet i da li zbog sporih refleksa, neposlušnosti sanki ili leda ispod snega, proletim napred direktno u potok. Skafander pun vode, sanke slomljene, glava zagrlila kamen. Ništa strašno.

Marfijev zakon nalaže peh za pehom. Sanke su nam odmah naplatili. Sutradan ujutru, dok je išla u ambulantu na proveru šećera u krvi, baka se oklizne i padne. Pri padu je slomila ruku. Uspeli su nekako da joj srede ruku, ali za rentgen i gips mora da se ide u Valjevo. Moj otac u datom trenutku ne vozi, mama radi i nema je, iako Fićom teško da može u planinski sneg do kolena. Baba sedi u bolovima, puši cigaru i kontemplira. Drugo ili treće veče našeg boravka, u hotelu je nastupao Miki Jevremović. U nedostatku bolje zabave, bio sam mu na nastupu. Pošto ga znam oduvek, sedeo sam pored klavijaturiste Milana koji u tom trenutku još uvek nije osnovao bend „Neverne bebe“. Kada se desilo lomljenje ruke baba je sedela i smišljala šta bi, dok sam ja u hotelskom lobiju čekao da prođe bilo ko od izvođača. I naišao je Milan. Ispričao sam mu šta se desilo i zamolio ga da pozove Mikija pa da vidimo da li može da nam pomogne. I stvarno, Miki je proveo prepodne sa mnom i bakom u domu zdravlja u Valjevu, da bi popodne organizovao neke ljubazne ljude da nas povezu sa sobom za Beograd.

Više nikad nisam otišao na zimovanje.

Kao što sam rekao, ionako nemam zimsko raspoloženje. Dajte mi more i sunce i srećan sam. Do svoje jedanaeste sam letovao u Hrvatskoj, a onda više nisam. Bila je ’93. godina, a ja u pubertetu. To leto sam proveo na selu u Negotinskoj krajini. Tamo sam prvi put pojeo paradajz koga sam se pre gadio. Prvi put sam ispipao ženske grudi i ljubio se u usta. Prvi put sam se napio do povraćanja. Raskalašno! Uglavnom sam bio sam sa kumovima i rođacima, ali u nekom trenutku su nam se familije slile i neko se dosetio da bismo mogli da se popnemo na Rtanj.

Leto na planini, to je poseban doživljaj. Svež vazduh koji nije hladan, pa ne seče pluća. Intenzivan miris prirode. Ne primećuješ da crniš, a izuzetno je prijatno – nit’ vruće, nit’ hladno. Neko me je pitao da li bih voleo da posetim ledenu pećinu. Iskoristio sam priliku da mi tog leta bude i prvi put da budem u pećini. Silazili smo niz improvizovane, strme i klizave stepenice u mrkli mrak. Svaki put kad sam hteo da se pridržim za zid, to uradim dovoljno brzo da ne padnem, ali nedovoljno da se ne iznenadim na dodir hladne mahovine. Obložena mahovinom, pećina kao da je živa iznutra. Dole su bili ljudi sa baterijskim lampama. I led svuda. Bilo mi je prehladno, ali super. Vazduh je bio drugačiji i nekako sam se osećao baš dobro, dok mi rođak nije objasnio kako su taj led tu postavili vanzemaljci ili tako već neku glupost. Onda je apsolutno sve pokvario pričom o preduzimljivim lokalcima koji odatle vade led zimi i šalju u Nemačku. Nisam baš razumeo zašto, niti da li je to istina (a verovatno nije). Izlet na Rtnju mi je znatno popravio boravak na ivici litice gde sam hrabro stajao dok nije dunuo prvi vetar, a onda sam legao na zemlju za svaki slučaj. U godini svakakvih, a naročito hormonskih promena, to je bila retka stvar koju sam uradio brinući se o sopstvenoj sigurnosti.

Kopaonik sam obišao više puta, jednom u zimu i to na kratko, jednom na leto. Ovoga puta bilo je proleće i ispiti su se vredno spremali. Šalim se. Nismo dotakli knjige nas trojica. Đole ima kuću na Kopu i pozvao je svoju devojku i nas dvojicu kolega, profesionalnih držača sveća, da iskuliramo na svežem vazduhu zbog silnog FDU stresa akumulisanog godinama. Kao u pravom demokratskom društvu, slušala se omiljena muzika svakog ukućanina. Preovlađivali su Counting Crows i Miša Marković. Hm. Između one ’93. i tadašnje 2007. godine, postao sam relativno uspešan strip crtač sa puno domaćih i stranih izdanja i izložbi. Nas trojica smo uveliko frilensovali, bili češće bez nego sa parama.

Sledeće godine bi bilo deset godina mog bavljenja stripom i želeo sam da prekinem. Više nije bilo vremena za sve čime volim da se bavim. Na Kopu sam nacrtao šest tabli stripa koje su nekako nagovestile moj kreativni zamor. Tri table su bile vezane za sam Kopaonik, a tri su bile za izložbu koja me je čekala u Pančevu. Drugarima se sve jako dopalo. Crtao sam i njih, dok smo ležali na ležaljkama sunčajući se. Pročitali smo brdo knjiga. Razmenjivali smo utiske. Dugo smo pričali o projektima kojima bismo se bavili u budućnosti. Imao sam 26 godina, a osećao sam se kao klinac. U tih nekoliko dana sam se pročistio od stresa i raznih neprijatnih ljudi i događaja, te se sabrao za dalji životni put.

Daleko od toga da su ovo jedine planine u mom životu, ali pomenute tri planine bile su saučesnice u urezivanju ovih sećanja, kakva god da su. Bilo ih je tri poput grudi mutantkinje iz „Totalnog opoziva“ i podjednako me nisu ostavile ravnodušnim. Ponekad mi bude žao što se ne penjem češće na veće nadmorske visine, ali to su sve okolnosti. A što imam priče sa jezera! Možda vam i to nekad ispričam.

————————

Tekst sam napisao u sklopu akcije #PlaninskePrice o kojoj više možete da pročitate na blogu koji piše čuveni @DedaBor.