Nosferatu

Ovo je četvrti put da sam gledao ovo remek-delo horora i internacionalne kinematografije generalno. Na žalost, remasterizovana kopija je išla sa DVD-a u Kolarcu gde ni projektor ni platno nisu adekvatni za bioskopsku projekciju, tako da je filmski doživljaj bio mlak zbog malene projekcije i vidno niske rezolucije. Poenta projekcije je zapravo bila u živoj izvedbi muzike na sceni koju je upriličio austrijski umetnik Franc Danksagmiler koji je poznat po svojim senzacionalnim i energičnim izvođenjima žive muzike za neme filmove. Specijalno za ovu priliku graditeljska kuća POM iz Mađarske iz Pečuja poslala je instrument na kom će biti izveden ovaj program, ali, osim što su se u transportu raštimovale, treba pomenuti da su u pitanju male, kućne orgulje.

Moram da napomenem da je moj utisak da muzika nije bila ni senzacionalna ni energična. Za muziku koja je unapred iskomponovana za nemi film i sinkovana direktno sa macbooka, falilo je akcenata, živosti i promena. Dešavalo se da se dve scene smene (pa čak i dva “čina” tj. sekvence), a da se jednolična zakulisna muzika ne promeni. Umetnik je više drljao neku klavijaturu na struju nego slatke male orgulje. To ovoj čudnoj i naizgled neupućenoj beogradskoj publici nije smetalo da se dignu na noge i viču “Bravo!” nakon projekcije. Okej, možda bravo što je došao i zna sve note i dirke.

O filmu ne bih govorio previše, ako niste gledali stvarno idite u bure kiselog kupusa da izigravate kamen. Iako je naivan i sa teatralnom glumom, shodno vremenu u kom je nastao, Murnau se ozbiljno posvetio da snimi ovaj i ovakav film. Kopija koju smo gledali je bila remasterizovana u punoj dužini i sa farbanim scenama u žutoj, zelenoj i plavoj boji u zavisnosti šta se odigrava na ekranu u smislu atmosfere. Ne zaboravimo da su to 1922. godine radili ručno, tako što su farbali traku. Danas se niko ne bi toliko cimao za umetnost.