Ja, Danijel Blejk / I, Daniel Blake (2016)
Birokratija uvek pobedi. Još jednom imamo priliku da vidimo kako se upravo to odvija u fantastičnoj filmskoj priči JA, DANIJEL BLEJK. Iako su mi ovakvi filmovi mrski od studentskih dana, jer sam ih video previše za sopstveni ukus, s vremena na vreme se nije loše podsetiti kako je to kada film ima besprekornu priču.
Prilično sam se zasmejao kada sam na internetu pročitao da je jedan kritičar napisao da je ovaj film rimejk Gilijamovog filma BRAZIL smešten u apsolutno realne okolnosti. Iako ne bih išao tako daleko, delimično je i istina. Birokratija je nemoguć neprijatelj. Ili… svemoguć neprijatelj.
Tehnički aspekt režije nije ništa posebno, ali ono što je Louč izvukao iz glumaca je izuzetno prirodno i veoma uverljivo. Mislim, to nije ništa neuobičajeno za ovog reditelja, autentičnost mu je glavna fora. To što on izvuče iz glumaca za koje nije čulo mnogo ljudi, retko ko može da izvuče. Sve im verujem. Pa čak i onoj deci, a deca glumci su često najneuverljiviji (polazim od sebe, hehe).
Scenografija i svi statisti mnogo pomažu da film izgleda ovako kako izgleda. Scena koja se odvija u banci hrane je skoro pa dokumentarna i ne može a da vam ne zastane knedla u grlu.
Zatamnjenja i otamnjenja na prelazima scena mi jako smetaju, ali to je samo moj problem. Pripremite paket maramica, JA, DANIJEL BLEJK je otrežnjujuć i za preporuku.
OCENA:
