How to Talk to Girls at Parties (2017)

Nemoguće je opisati HOW TO TALK TO GIRLS AT PARTIES, a ne spojlovati premisu filma. Ja sam u ovo kino-iskustvo ušao bez predznanja, na eci-peci-pec izbor onoga što bih mogao da pogledam. Da ja nisam ja, verovatno bih odustao posle 20 minuta. “Zašto?”- pitate se.

Film počinje kao neki britanski punk-flick sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih. Puno drndavog gitarskog naboja, uz adekvatno trešenje kamere i divljačku vožnju biciklom kroz odurni Krojdon, što je u suštini londonska Karaburma. Ortaci su simpa-nevini-panker (simpatični Aleks Šarp), bucko-pijandura i panker-jebač-presretač, sva trojica tinejdžeri. Spremaju se za žurku na koju žele da upadnu nepozvani. Eto, to vam je jedan film i traje manje-više 15 minuta. Već kada uđu na žurku, a potpuno su pogrešili gajbu, dolazimo do prelomne tačke.

U tom trenutku HOW TO TALK TO GIRLS AT PARTIES dobija potpuno novu atmosferu i Nil Gejman (autor kratke priče po kojoj je film baziran) preuzima kormilo. Naravno da su na gajbi vanzemaljci-sektaši! Dizajn svega je zapravo sjajan. Pritom je moj entuzijazam za film rastao kako svaki od tri tinejdžera upoznaje po jednu kastu vanzemaljske rase.

Iako na talase prečudan, pa sasvim realan za Krojdon s kraja sedamdesetih, pa u nekim trenucima muzički samosvestan (da, Nikol Kidman je vlasnica kluba i menadžerka pank bendova), da bi svakako bio polu-prijatno uvrnuti SF, film uspeva da bude spontano dosadan u par navrata. Džon Kameron Mičel je režirao ozbiljnu papazjaniju. Ali isto tako nam je podario najseksi El Fening do sad. Mislim, ona mi nikad nije bila seksi, ni u filmu ZAKON NOĆI niti bilo gde drugde, tako da je ovo prvi put da sam je video i pomislio – “njam!”

I sve to sam gledao kao hipnotisan, ne znajući šta me čeka iz ćoška. Na sreću kraj mi se, takav kakav jeste, prilično svideo. HOW TO TALK TO GIRLS AT PARTIES nije film za svakog, ali da je drugačiji i interesantan, jeste.

OCENA: