Dovlatov (2018) – BERLINALE 2018

Napolju je zima, ali sve što osećam je znoj i vrela para koja mi iz jakne isparava na okovratnik i rukave. Napokon sam uspeo da se snađem i bioskop je odmah tu iza ćoška. Nakon što sam prešao pola Berlina, to jest. Veoma sam uzbuđen jer mi je ovo prvi film na Berlinalu i simbolično sam ga izabrao kao srpsku ko-produkciju i film u kome glavnu ulogu igra srpski glumac Milan Marić. Malo pre nego što ću poći, bio sam ispred džinovskog ekrana u Sony Centru gde su prenosili press konferenciju za DOVLATOVA. I sad sam napokon u redu za ulazak u salu, jer mesta nisu numerisana i moram da se snađem. Sedam na zaista pristojno mesto u parteru, iako nema mnogo prostora za noge. Sedim pored ljubazne Ruskinje Anastasje (koja je koleginica usmerena na dokumentarni film).

Film počinje i već u startu shvatam da nemam predstavu ko su ljudi na ekranu. Ne znam ko je bio Dovlatov, sticajem okolnosti nisam čitao njegova dela, a generalno ruska scena tog vremena mi i nije u opsegu interesovanja. Čujem poznata imena sa zvučnika, ali mi likovi ne znače mnogo. FIlm bez objašnjenja ulazi u šest dana života Sergeja Dovlatova i bavi se represivnim komunističkim režimom koji tlači umetnike koji za uzore pronalaze zapadnjačke umetnike i koji ne umeju da se snađu u poltronskim uslovima koje zadaje partija. U tih šest dana umetnici padaju kao muve, bilo da dignu ruku sami na sebe ili ih ukloni policija. Barem taj aspekt filma mi je potpuno jasan.

I dok se Dovlatov vuče po sedeljkama i džez klubovima gde se pojavljuju umetnici, njihove muze i potencijalne mecene, biva prilično neuspešan u plasiranju svojih dela za koje svi sve vreme govore da su grozni, jer su negativni i uglavno imsevaju društvo. Iako sam lik Dovlatova koristi humor kao odbrambeni mehanizam u tim situacijama, činjenica je da ne želi da se “savije” (na neki način i bukvalno kada je jedan od mecena u pitanju) i piše ono što mu traže. U sred svega toga, što evidentno utiče na njegov život u finansijskom smislu, on se i razvodi, te pokušava da održi kakav-takav odnos sa svojom ćerkom. Svih šest dana žica lovu za neku veliku lutku za koju nije siguran ni da ima da se kupi. I tako teku dva sata nabijenih uglavnom negativnim događajima i osećanjima.

Tu i tamo, Ruskinja Anastasja se smejala na glas, iako engleski titl nije nagoveštavao humor. Osećao sam se kao ona druga publika koja ne shvata reference na pop kulturu u komedijama, pa se ne smeju kada ja imam čemu da se smejem. Dakle kombinacija činjenice da je potrebno predznanje o Dovlatovu i njegovoj ekipi, kao i činjenice da titl nije bio baš najbolji, dovela je do toga da imam pomešana osećanja vezana za sam tok filma. Bio mi je i malo dosadan. Dijalozi su jako dobro napisani, ali sam film možda uopšte nije trebalo da se oslanja na Dovlatova. Režija je zanimljiva, jer se često toliko usredsređuje na aktere da se osećamo zaglavljeni u svim tim srednje krupnim planovima. Pokreti kamere su robotski precizni, ali sama fotografija stvarno nije ništa posebno. Nisam imao osećaj filma, već ozbiljno građene HD slike koja, uz primenjenu kolor korekciju, izgleda televizijski. Kada sam to pomenuo Anastasji, začudila se i rekla da ne izgleda televizijski koliko kao i svaki drugi ruski film. Ne znam za tebe sestro, ali ova ostala tri ruska filma što sam gledao u poslednjih godinu dana su išla u plavo.

Naglo kao što je i počeo, film se naglo i završio. Izašla su neka objašnjenja o sudbini likova i odjavna špica je krenula da se odmotava. Rusi su izašli zadovoljni iz bioskopa. Mene film nije toliko pomerio. Znate ono kada vam je film okej i nekako je to to. Ako me pitate kako je Milan Marić odradio posao, rekao bih da je to uradio odlično, ali i da je nedovoljno iskorišćen.

Potpuno sam svestan da ću sada zbog ove tri kofice i svega što sam napisao možda da dođem na virtualnu listu precrtanih filmskih umetnika Nikole Ljuce. Kada DOVLATOV nije dobio ni jednu od glavnih nagrada u Berlinu, domaći reditelj Ljuca (VLAŽNOST) je danima crtao crveno X preko zajedničkih i samostalnih fotografija članova žirija. Iako ne znam zašto je primio to sve toliko k srcu, a verovatno postoji jasan razlog, predajem se i nudim fotku da i mene precrta, ako do toga dođe. Da nađem neku lepu fotku, a ne on da bira!

OCENA:

Još pregleda filmova sa festivala BERLINALE 2018 – TINTA BRUTA, 7 DAYS IN ENTEBBE