Openhajmer / Oppenheimer (2023)
Ovaj tekst je dokaz moje posvećenosti BARBENHEIMER internet izazovu za gledanje filmova BARBI i OPENHAJMER na dan premijere. Kod nas, u Srbiji, premijere su bile dan za dan, tako da nisam morao da pravim jednodnevni filmski maraton ovih prilično dugačkih filmova i ne zavidim bilo kome ko je na taj način pogledao oba filma.
Film OPENHAJMER je, naravno, biografski film o kreatoru atomske bombe, kako o njegovom javnom, tako i o privatnom životu koji je izuzetno uticao na imidž ovog čuvenog fizičara. Radnja filma zasnovana je na knjizi koja je osvojila Pulicerovu nagradu – “Američki Prometej: Trijumf i
tragedija Džeja Roberta Openhajmera” koju su napisali Kai Berd i Martin Džej Šervin. Reditelj filma je, to i vrapci na grani već znaju, Kristofer Nolan.
Za vreme svog rada za Vorner, Nolan je eksperimentisao sa tehnologijom, igrao se narativnom strukturom i rezultat bi uvek bio veličanstven i, kako se to sada često kaže, epski film. Međutim, eksperimenti su uzimali danak i ni jedan njegov film nije bio savršen. Po raznim standardima je bio par koraka ispred drugih, ali ni jedan film kao celina ne bi funkcionisao besprekorno. Nolanovi fanovi će uvek govoriti o njegovim filmovima kao o nečemu mind-bending, u nedostatku boljeg izraza, iako je bilo kome ko se investira u kinematografiju jasno da su Nolanovi dramaturški preokreti uglavnom namenjeni onom sloju publike koji u bioskop dolazi sa pola mozga nakon napornog radnog dana. I zato je Nolanova filmografija do sad bila blokbasterskog tipa. Uprkos činjenici da se hvatao za nauku gde god je stizao, pogotovo u svoja dva najprepoznatljivija filma koja nisu Betmen – POČETAK i MEĐUZVEZDANI.
Ovaj film je Nolanu učinio mnogo toga dobrog. Evidentno je da su mu ljudi iz Univerzala (gde je otišao razočaran u Vorner) dali odrešene ruke da bi mu se dodvorili, iako su bili u strahu kako će ovakav film da prođe. Jer ovo nije blokbaster. OPENHAJMER je umetničko-tehnološka instalacija u kojoj se trči kroz jedan istorijski period, sa komplikovanim odnosima između velikog broja aktera, a koja bi u nekim ne-nolanovskim uslovima bila nekoliko standardnih holivudskih drama ili mini-serija. Međutim, u trajanju od tri sata, nemate vremena da dišete, a kamoli da promišljate razvoj odnosa stotine ljudi čiji fragmenti života bivaju prikazani na velikom (u slučaju IMAX bioskopa, najvećem) platnu. Ovaj tehnički besprekoran film, neverovatno precizne montaže, raskošne fotografije i dokazano izuzetno talentovanih ljudi ispred kamere, ipak nije blokbaster. Ovo je visokobudžetni autorski film. Ljudi iz Univerzala su toga apsolutno svesni i stoga ovako jaka kampanja (što uključuje i ovu navodno neplaniranu sa filmom BARBI), a izvesno i veliki pritisak na internacionalne distributere da film bude uspešan. Zašto je OPENHAJMER Nolanu učinio mnogo toga dobrog? Zato što je snimio savršen film.
Hojt van Hojtema je OPENHAJMER snimao kombinacijom 65mm IMAX i obične 65mm trake, kao i, po prvi put do sad, IMAX crno-belom digitalnom fotografijom. Film je snimljen za svega 60 dana, što je još jedna blago zabavna činjenica za nas filmofile, a potpuno nebitna za običnu publiku.
Da li mi je nešto zasmetalo u filmu? Jeste. Buka! Da bi naglasio određena psihička stanja, velike odluke, važne rečenice i, na kraju krajeva, eksploziju prve nuklearne bombe, audio dizajn odlazi u neki ekstrem koji na zavidnom bioskopskom audio sistemu preti da vas dezorijentiše glasnoćom. Svaka čast za tu finesu da efekti budu preglasni, a tehnički ispravni. Po prvi put sam pomislio kako bih voleo da stišaju reprodukciju u bioskopu kao kada puštaju sinhronizovane crtaće deci (ovo je uobičajena praksa u domaćim bioskopima, zato što glasnoća navodno rasplače decu u bioskopskoj sali i onda često budemo uskraćeni za užitak u filmu naprežući se da čujemo običan dijalog). I to je to. Samo buka.
Publika koju zanima fizika, istorija, politika ili prosto odlična drama pronaći će sklonište od oluja modernog života (ili apsolutno pravih oluja koje su ovih dana napale Srbiju) u bioskopu. Publika koja voli poznate glumce u punoj snazi, film će da pogleda zbog Kilijana Marfija, Emili Blant, Meta Dejmona, Roberta Daunija Juniora, Florens Pju, Benija Safdija, Džoša Hartneta, Ramija Maleka, Keneta Brane, Eldena Erenrajha, Dejvida Kramholca, Kejsija Afleka i mnogih, mnogih drugih drugih, jer su i u potpuno epizodnim ulogama isključivo najpoznatija lica filma i televizije. Međutim, potpuno je jasno da će velikoj količini ljudi, Nolanovoj uobičajenoj publici koja dolazi sa pola mozga nakon napornog radnog dana, ovaj film biti dosadan. Plus, možda će neki fizičar da se požali kako nešto ne valja. Možda će neki dramaturg da kaže kako se paušalno prolazi kroz događaje. OPENHAJMER je sve to. Možete da mi verujete ili ne, bolje od ovog ne može.
OCENA:
Ako vam se ovaj tekst svideo, pročitajte i o ovom Nolanovom filmu – DENKERK (2017).