Nisam se preterano informisao kada sam išao da gledam film PO CENU ŽIVOTA. Dakle, nisam znao o čemu se radi i dozvolio sam da me film od starta iznenadi. I zaista me je prijatno iznenadio, ovakva priča se retko viđa ovih dana.

Ono što je primetno je da je autorima budžet bio mali. No, ljudi su se snašli sa onim što imaju. Scenografija se svela na realne lokacije i najskuplji su verovatno glumci. Kada ih već pominjem, moram da napomenem da, osim što kidaju glumu na tri polovine, u svakom se kadru vidi koliko akteri uživaju u snimanju ovog filma. Znate, Džef Bridžiz izgleda kao da se jako zabavlja. I to, između ostalog, daje neviđeni šmek celokupnoj atmosferi.

PO CENU ŽIVOTA prikazuje Teksas, koji je najbogatija država u Americi, kao lokaciju gde za kauboje nema više mesta i gde bogati postaju još bogatiji, a siromašni još siromašniji. Nije da su česti filmovi snimani po Teksasu, pogotovo iz ove perspektive.

Iako postoji određeni element (ne bih da spojlujem) koji je predvidljiv, ne mogu da zamerim autorima na tome. Na svaki minus koji bih mogao da smislim, a ima ih zaista malo, ide jedan plus tipa “Naravno da imam pištolj, ovo je jebeni Teksas!”

Takođe mnogo pomaže što je najveći neprijatelj svih strana u filmu PO CENU ŽIVOTA zapravo banka. A sa time se lako da poistovetiti.

OCENA:

The post Po cenu života / Hell or High Water (2016) appeared first on Filmska bleja.

Bez obzira na činjenicu da film ROKO prilično tera vodu ka Rokovoj vodenici, odličan je uvid u svet pornografije, pogotovo kada je ovakva veličina (pun intended) u pitanju.

Roko je na zalasku glumačke karijere i rešio je da ovim dokumentarcem objasni sebe i svoje porive, da “prestane da bude rob đavolu između svojih nogu” i okrene se više svojoj porodici. Očigledno je da je on mučena duša (iako u tom miljeu daleko najbogatija duša). Međutim, način na koji koristi prisutnost kamere govori da pomalo preuveličava svoje loše psihičko stanje. On u filmu čak i zaplače dva-tri puta. Priča o pokojnoj majci je posebno neprijatna, ali prepišimo to klišeu muškarca iz Italije.

ROKO lako sklizne u neku vrstu reality-komedije i smejanje publike je bilo relativno česta pojava. Emocionalni delovi su retko takvi da mogu da se prenesu na vas ili čak da izgledaju realistično, pogotovu kada je scena sa njegovim sinovima u pitanju. Veliki uticaj na celokupni ton imaju sporedni likovi poput njegovog rođaka snimatelja, koji ima napade panike jer se sa Rokovom glumačkom karijerom završava i njegova snimateljska karijera. Tu je i američki producent Batmen, zatim tip koji vodi agenciju za porno glumice u kojoj Roko pronalazi talente za nove filmove. Naravno, upoznajemo i nekoliko tipova porno glumica koje se manje ili više snalaze u scenama sa Rokom, koji je inače poznat ako ne zbog velikog penisa koji krasi prvi kadar filma, onda najpre po svojoj brutalnosti.

U suštini, ovo je jako dobro sklopljen film koji prikazuje ljude koji rade neobičan posao na rutinski način kao što bi pekar išao u pekaru ili lekar u bolnicu. Snimanje finalne scene njegovog poslednjeg filma izgleda kao kada arthouse autori bez iskustva pokušavaju da naprave nešto grandiozno i… zaista nije.

S obzirom da sam film ROKO gledao na FEST-u, posle projekcije je upriličen jednosatni razgovor sa rediteljima. I tu smo saznali da je film naručen, da je trebalo da bude o porno industriji generalno, pa ih je Roko oteo. On ih je vodio sa sobom godinu dana, snimili su 250 sati materijala i da su mogli to da urade, film bi trajao 200 sati. Imaju specifičan montažni pristup jer između rezova postoje crne rupe, što opravdavaju rigidnošću Rokoa kao osobe, pa su želeli i da vremenski protoci, to jest elipse, budu tako oštro i obeležene. Deca su dovedena za tu jednu scenu, ali je činjenica da ih je sklanjao i da se obojica stide što im je otac porno zvezda. Jedan od njih je gledao soft verziju njegovog prvog filma Tarzan, što je komplikovano na više nivoa jer je njegova partnerka u uloži Džejn njihova mama. Supruga je puna podrške, pošto je i sama bila porno glumica, zna kako sve funkcioniše. Reditelji tvrde da im se pornografija, posle godinu dana bivanja na snimanjima, gadi.

Preporučio bih film ROKO svakome iznad 18 godina, bilo da je ta osoba pornićarski mizogini masturbator ili rigidna feministkinja koja je pritom vegan. Mislim da svi mogu fino da se informišu i ništa ne gube gledanjem ovog dokumentarca.

OCENA:

The post Roko / Rocco (2016) – FEST 2017 appeared first on Filmska bleja.

A počelo je fino… Kostas dolazi u malo ostrvsko mesto da bude doktor. Zimske mesece preživljava nezainteresovan za okoliš. U avgustu upoznaje Anu i njene užasne hipster prijatelje, ona ga šikanira, on se prima i do kraja leta Kostas propadne i fizički i psihički. TOPLOTNI UDAR!

Ovo je mogao da bude fin film o samoći, zaljubljenosti i nedaćama onih koji taj osećaj ne umeju da zauzdaju. Trčanje na plaži sa mladim sisićima, ispijanje piva s hipsterima… Odlazak na posao na koji mu se ne ide, iako je evidentno više nego kvalifikovan za njega. Kostas po prvi put živi život punim plućima.

Na kraju se sve svelo na scenu koja izgleda kao da je iz lošeg domaćeg filma iz dvehiljaditih. To me je prilično razočaralo. Kostas je lepo izgrađen lik i uraditi mu to na kraju nije fer i malo je far fetched. Reditelj je evidentno imao neke svoje razloge.

Iznenađujuć je broj popularnih melodija u filmu, na trenutke se čini da je budžet za rasvetu otišao na muziku. Montaža je super, čini da relativno spor film koji se oslanja na atmosferu prođe bezbolno. Velika pomoć je sjajna gluma samog Makisa Papadimitriua (Kostas) kao i te nesretne, vazda gole Ane koju igra Elli Trigou. Takođe, svi koji glume lokalce pomažu da sve izgleda pravo.

Bez poslednje scene, TOPLOTNI UDAR je odličan film.

OCENA:

The post Toplotni udar / Suntan (2016) – FEST 2017 appeared first on Filmska bleja.

MANČESTER NA MORU je jedan od retkih filmova koji mi je dva i po sata držao knedlu u grlu, naterao da se smejem, pa da plačem, pa da se ponovo smejem iako mi je teško. Da nisam gledao film u bioskopu, verovatno se nikada ne bih ni naterao da ga pogledam. Stolice Sava Centra su mi neprijatelji, pogotovo kada mora da se ustane. A da sam ga kojim slučajem gledao kod kuće, rezultat možda i ne bi bio isti sa daljinskim ili mišem u ruci.

Ovaj film je retka zverka, zaista. Svaki kadar nosi emociju. I video sam da i drugi ljudi plaču u bioskopu, na različite scene. Neko zbog smrti brata, neko dok je gorela kuća. Ja sam plakao kada su prebili Lija Čendlera (Kejsi Aflek, znate, ovaj što je dobio oskara upravo za ovu ulogu). Uz film puštam suzu samo u dve situacije, epski pozitivnog razrešenja za glavnog junaka ili osećanja jezive nemoći koja se prenosi sa ekrana u mozak, srce i telo. Ovo drugo je vrlo intenzivno u Mančesteru na moru.

Režija i montaža su efektno, zajednički, uradile izuzetno dobar posao, mada bih najviše pohvalio rad sa glumcima. Svaka čast reditelju Kenetu Lonerganu. Ne postoji slaba karika u filmu MANČESTER NA MORU. Svi daju svoj maksimum. Ako bih imao zamerku, imao bih je na sam kraj – ali to je život. I bilo kakvo razrešenje je ipak razrešenje. Ostavlja nas da razmišljamo da li su likovi dobili ono što su zaslužili. Ja mislim da nisu i baš zato je knedla ostala u grlu i tokom špice.

OCENA:

The post Mančester na moru / Manchester by the Sea (2016) – FEST 2017 appeared first on Filmska bleja.