Ja sam jedan od onih što uvek idu u bioskop da gledaju Nolanove filmove, iako mi se generalno ne dopadaju previše. Stoga, ako ste hardkor fan, isključite ovaj tekst jer ću da vas iznerviram. Ili nemojte, ako ste takođe i mazohista. DENKERK treba posmatrati kao manje-više uspešan eksperiment. Reklamiran kao blokbaster, snimljen kao festivalski film atmosfere, po prvi put je upotrebljena IMAX oprema za snimanje kompletnog filma, čak je i pravi avion iz drugog svetskog rata stvarno zapaljen za jedan kadar. A opet, toliko toga fali u narativnom i emocionalnom smislu, skoro koliko i ljudi u uniformama za ispred objektiva. Plaže su prazne, čiste i ni malo ne liče na obalu Denkerka u tom jezivom trenutku.

Kolažne, predivno snimljene sekvence ne opisuju dovoljno sva sranja koja su se odigrala na toj plaži, a kada se sve sabere ne osećamo ni približnu količinu sažaljenja koju bi trebalo da osetimo u jednoj takvoj priči, najpre jer se ne fokusira na likove, već na radnju – što dovodi do blaziranog finalnog proizvoda, DENKERK je više akcioni polu-spektakl nego ratni film.

Svaka čast za kopije aviona, IMAX rigove i scene iz vazduha. To je prvoklasno izdrkavanje koje samo delimično ide u prilog filmu. Lepo je jer je pravo i to se vidi. Ne zaboravimo i činjenicu koja je postala viralna vest – upotreba zvuka za dizanje tenzije. To beskprekorno funkcioniše. Tenzija se diže i u napetosti vreme brže prođe.

Takođe, ako ispustite kokicu iz usta u prvim minutima filma, možete da propustite informaciju kada se koja od tri priče odigrava. Čak i ako su videli, mnogi ljudi su izašli zbunjeni iz bioskopa. Dakle svakako je da postoje mane i činjenica je da u tehničkom smislu ovaj film potpuno pije vodu. Ipak, umesto da osetimo težinu rata, mi gledamo težinu rata i provodimo fino veče uz naćose sa dva preliva. Možda bih želeo da je DENKERK više poput filmova SAVING PRIVATE RYAN ili HACKSAW RIDGE, ali zaista nije sa svojim PG13 rejtingom. Grehota.

OCENA:

The post Denkerk / Dunkirk (2017) appeared first on Filmska bleja.

Neka digne ruku svako ko je pomislio da je NA MLEČNOM PUTU snimljen kako bi Kusta žvalavio Moniku Beluči! Uprkos lepim kadrovima i toj nekoj metafori koju gubim jer nisam na filozofskom nivou reditelja, razlog da većina ovog filma postoji je prilično nevidljiv.

Da, imamo niz Kusturica kadrova sa orkestrom, letenjem, pernatom živinom. Kosta (koga glumi Kusta) se ne libi da se hrve sa zmijom, izaziva pčele, hrani medveda direkt iz usta, jaše magarca i priča sa sokolom. I od svega toga najmanje verovatan je zaplet gde tri strana agenta jure Kostu i Italijanku po planinama Bosne. Šteta što CGI izgleda loše, ovo bi bila odlična reklama za sve domaće studije koji su učestvovali u proizvodnji retkih kompjuterski generisanih životinja. Ovo im i ne ide u korist.

Podeliću sa vama komentar mojih bioskopskih sapatnika – “NA MLEČNOM PUTU je kao NEPOLSUŠNI Mine Đukić u interpretaciji Kusturice.” Nekako sam siguran da bi se ovim komentarom uvredili i Mina i Emir, ali nekako i nije daleko od istine. Složićemo se da NEPOSLUŠNI imaju mnogo bolji soundtrack od ovog pokušaja emuliranja Neleta Karajlića i Dejana Sparavala od strane Stribora Kusturice. Zanimljiva je primena teme iz FLEŠDENSA, kao i pesme “Noćas mi srce pati” koje filmu daju neki novi šmek, ne previše Kusturičast.

Najupečatljivija scena? Verovatno ona sa ovcama u minskom polju. Ako je Kustin prethodni film ZAVET (moj guilty pleasure, jer je toliko loš da je odličan) uvrnut, onda je scenosled ovog filma potpuno sulud. Na sat i po kao da se završi jedan film i onda počne drugi, gori, u trajanju od sat vremena. Da, na ovaj film ćete potrošiti ukupno dva i po sata.

I što bi rekao Krunić, parafraziram “Koliko god da je NA MLEČNOM PUTU bezveze, ipak je više film od svih ostalih domaćih ostvarenja”. Da. Utisak je kao da je film imao bezgraničan budžet, ali da se sa tim sefom bez dna odužilo i snimanje i post-produkcija, pa su neki elementi zbrzani. Evidentno je da filmadžija može nešto da nauči iz Kusturičinog pristupa poslu, ali njegov manir je sve nedokučiviji što je stariji. Film obiluje privremeno zabavnim WTF momentima i celokupni doživljaj je da bi ovaj film bio bolji čak i takav kakav jeste, da je kraći.

OCENA:

The post Na mlečnom putu / On the Milky Road (2016) appeared first on Filmska bleja.

Odličan film, iako prilično dug. Siže filma možete pogledati na letterboxdu ili imdb-u i neću vas smarati time. Tema je sjajna, film je po istinitoj priči i realnoj osobi. Režija je standardno dobra, jer je iza kamere Mel Gibson.

Gledao sam nekoliko filmova sa Terezom Palmer i ovo je prvi koji nije kompletno smeće. Odlično je izabrana i jebeno je seksi. Svi ostali glumci su super, ali ne mogu da kažem da mi je bivši Spajder-men baš leg’o u naslovnoj ulozi. Čak mi je zanimljivo i to što njegov i lik njegovog brata kad su bili mali, deca glumci odgovaraju perfektno svojim odraslim pandanima, samo ako se uloge zamene. Kasting me je u tom smislu zatekao, baš zato što sve ostalo funkcioniše tako dobro.

Scene borbe su baš onakve kakvim zamišljamo bitku, nije bilo poštenog ratovanja na filmu još od Redova Rajana. Čika Mel je uradio jednu, verovatno pametnu, stvar i u dva navrata postavio krupno lica neprijatelja kad im se najmanje nadaš – sa sve horor stingerima. Bukvalno je ceo bioskop poskočio iz svojih stolica, kokice su poletele svuda, ljudi su pljuvali kolu. I to je taman fino na nekih sat i kusur, oduzme ti dan života i resetuje te za narednih sat vremena filma. Takođe, odjavna špica uz dokumentarne elemente je super dodatak. Iako pun nekih klišea i često u dramskim delovima corny-as-hell, film se odlično drži do kraja.

Žao mi je što se ne daje duže u Cineplexxu. Danas je bio pretposlednji dan i sala je na obe projekcije bila puna. Možda bi ga trebalo zadržati još nedelju dana, ali to je već do prikazivača.

OCENA:

The post Greben spasa / Hacksaw Ridge (2016) appeared first on Filmska bleja.

Ili je Tod Filips jako napredovao, ili je dobio znatno bolji scenario u odnosu na OLD SCHOOL i trilogiju The Hangover. U svakom slučaju, PSI RATA je retko dobar i kada je ova filmska godina u pitanju.

Napisan po članku iz Roling Stona, film prati dva kretena (iako lik koji tumači Majls Teler to nije na prvu loptu) koji se zadovoljavaju mrvicama američke ratne industrije, da bi u nekom trenutku postali alavi, što nije retka pojava, i tako doveli sebe u nepovoljnu situaciju.

Film PSI RATA se, uz dosta humora, odlično bavi pomenutom industrijom i otkriva prilično blatantno činjenice o ekonomskoj strukturi, kao i načinu poslovanja kada je oružje i oprema za rat u pitanju. Nadrealne situacije u kojima se likovi dovode na čistu sreću i nešto hrabrosti progresivno rastu ka kraju filma i u poslednjoj trećini drama neprimetno preuzme film. Kao što je ovo odlična komedija u prva dva čina, tako je u trećem prilično dobra drama.

Treba pohavaliti sve glumce, pogotovu Džonu Hila, koji je kupio srpsku bioskopsku publiku svojim idiotskim smehom. Zaista je doneo ono što amerikanci zovu “A-game” iliti prvoklasnu igru, na talasu onoga što je uradio u THE WOLF OF WALL STREET.

Čitajući sve ovo što sam do sad napisao, zvučim užasno suvoparno, ali ne želim da spojlujem ništa, a teško je ući u detalje bez toga. Samo obratite pažnju na Marlbora i pokušajte, za razliku od mene, da se uzdržite da ne vičete na ekran svaki put kada Majls Teler kaže supruzi da je voli i da mu nedostaje: “A dete?!!”

The post Psi rata / War Dogs (2016) appeared first on Filmska bleja.