BLEK PANTER mi je prvi IMAX doživljaj u životu. Ako izuzmemo IMAX DOME na kome sam gledao prirodnjački dokumentarac na švedskom i koji je nešto sasvim drugačije. U sred Berlinala i trčanja sa filma na film i sa turističke lokacije na turističku lokaciju, odvojio sam tri sata i dvadeset evra za ovaj film.

Prvobitni utisak mi je bio da neko sve vreme viče na mene. I ne samo viče. Viče i povraća boje na mene. I tako dva i po sata. Iako je CGI zanimljivo sastavljen, a koji se u izmišljenoj zemlji Vakandi stalno dešava, ipak ostavlja utisak volpejpera za Vindouz operativni sistem. Nosorozi u borbi su, kao i okruženje, baš beznadežno virtualni. A isto može da se kaže i za pojedine akcione scene u kojima je Blek Panter aktivni učesnik. Kao i u svakom Marvel filmu, neke animacije su dobre i suptilne, a neke važnije izbodu oči. I sad više nemate oči. Ali ostaju vam uši da uživate u hip-hop saundtreku koji jako dobro naglašava vizualni deo.

E sad, s obzirom da crnci u Americi nisu smeli da sede na prednjoj strani autobusa do pre šezdeset i kusur godina, belci se i dalje nedovoljno iskupljuju i uglavnom na pogrešan način, pogotovo na filmu. I onda kada nastaju ovakvi filmovi, umesto da budu predstavljeni kao nešto normalno i uobičajeno, odjednom su hvaljeni kao napredak. Tebra nije to napredak, to su crnci u Africi, krajnje regularna pojava. Takođe nije napredak, a ni kul, kada namenski izbaciš film o Afrikancima u trenutku kada se otapaju sante rasizma. Reditelj je crnac, glumci su crnci, priča je o crncima, sve je logično i ne treba oko toga praviti famu. Osim u Americi, evidentno. Nas u Srbiji se to ne tiče, iz ove perspektive to izgleda besmisleno i onako kako zaista jeste – poslovni potez.

Daću vam primer koliko je bleskasta premisa ovog filma. Zamislite da se ekranizuje srpski superherojski strip GENERACIJA TESLA ili onaj drugi, BORCI SUMRAKA. I onda u nizu tih filmova jedan snime sa Ciganima, recimo ROMERO (to je stvarno jedan od junaka iz stripa i da, ima adekvatno ime za ovu priču). Kao, ROMERO predvodi Rome iz budućnosti koji žive u nevidljivom romskom naselju između Vojvodine i Centralne Srbije koje je užasno bogato jer leži na vanzemaljskom elementu kartonijumu, te sve što treba da urade je da… beru kartonijum. Jer to rade stanovnici Vakande. Beru Vibranijum i onda su kul.

Takođe, kada je radnja u pitanju, ima tu malo viška – recimo u liku Kloa (Endi Serkis). Nemojte pogrešno da me razumete, dva i po sata ovog filma prolete poput lastavice u prolećno jutro. Retko kad se nailazi na film ovako skladnog ritma i tempa. No, ako je Klo samo neki mekgafin koji služi da pokaže nesposobnost Vakanđana da ga uhvate, a potcrta sposobnost i krvožeđ Kilmongera (Majkl B. Džordan) – ok, moglo je i bez njega.

Inače, Majkl B. Džordan ima neverovatnu prisutnost na ekranu, moglo bi se reći i za aršin više nego Čedvik Bozman koji igra naslovnu ulogu. Ipak, načela koja njegovog lika vode kroz život su krajnje pogrešna. Pronalazim da je problem kada kao publika osetite simpatije prema ovom liku, samo zato što ga igra lep i harizmatičan glumac.

Na drugo gledanje (ovog puta u bioskopu Cineplexx) shvatio sam da mi se BLEK PANTER u svoj svojoj glasnosti, šarenosti i intenzivnosti sviđa, i da lako prenebregnem probleme, jer Marvel Studio nikada ne omane da izabere šarmantne glumce, a gledajući u njih koji svoj posao rade sa naizgled lakoćom, film mi oduzme moć rasuđivanja i potpuno se posvetim bajci koju gledam. I to je verovatno najbolja reklama za ovaj malo-više-nego-prosečan film.

OCENA:

The post Blek Panter / Black Panther (2018) appeared first on Filmska bleja.

Ovog puta potpuno spreman na čekanje u redu za ulazak u salu, došao sam sat vremena ranije u soni centar i lako pronašao salu u sinestaru. Ovo je prvi bioskop u koji sam ušao u Berlinu, jer sam drugog dana svog boravka kupio karte za film BLACK PANTHER u IMAXu. Red je počeo da se stvara dok sam ljubaznoj devojci u garderobi ostavio jaknu. Stao sam na svoje mesto i shvatio da su u redu muškarci u parovima i tek pokoja devojka koja izgleda kao kliše buč lezbejke. Nekoliko mesta iza mene je bio Azdejković, suvereni kralj homoseksualizma en général u Srbiji, sigurno da bi odlučio da li da uvrsti ovaj film na svoj festival queer filma MERLINKA koji se svake godine održava u Domu Omladine. TINTA BRUTA mi je bio prvi i jedini LGBTQ film na Berlinalu, a bilo ih je desetak ako se ne varam.

Reditelji Filip Macembaher i Marsio Reolon su bili prisutni i videlo se da su očekivanja visoka jer je njihov prethodni film SEASHORE dobro prošao. Filmovi gej tematike često insistiraju na situacijama i likovima sa kojima ne može baš svako da se poistoveti, ali me je podatak o tom njihovom prvencu delimično ubedio da to neće biti slučaj sa ovim filmom. I verujte, TINTA BRUTA je prvoklasna studija usamljenosti.

Autori su postavili lika u situaciju u kojoj jedna po jedna osoba iz njegovog okruženja odlaze daleko, najpre baka koja ne živi blizu, a onda da stvar bude gore i sestra sa kojom je nerazdvojan. Postavili su ga u sred suđenja koje prikazuje apsurdnu situaciju u kojoj je glavni junak kao meta maltretiranja odbranio sebe na nasilan način. I repovi tog suđenja ga još više guraju u otuđenje od ljudi. Njegov jedini, uslovno rečeno, izlaz iz cele situacije je kada je na internetu, na servisu za video čet. On tada, makar na nekoliko sati, postaje NeonBoy i pod bleklajtom se go maže fluorescentnim bojama. Ima i obožavaoce, a sa jednim se upozna i smuva. Međutim, autori su rešili i to da mu oduzmu. I njegov spiralan let ka dnu je pri kraju. Ipak, iako ostavlja gorak ukus u ustima, film ima malecnu pozitivnu notu na samom završetku.

U trenucima u kojim se NeonBoy i njegov dečko rvu ispred veb kamere ofarbani u fluorescentne šare ima određenu poetiku dok obojica ne isuku svoje penise i film postane neprijatno realan. To je zasigurno i željena reakcija. Slično se dešava u sceni kada glavni junak ima seks za jedno veče sa nekom bitangom iz kraja i onda preko celog ekrana gledamo navlačenje kondoma na penis. Publika se u tom trenutku promeškoljila. Malo sam se osetio kao da sam na ekskurziji sa osnovnom školom. Znate ono: “Vidi! Sisa! Hehehehe…” Ali sve te scene ipak doprinose dramaturgiji. Izazivaju neku reakciju. I ta nemoć koju NeonBoy oseća se prenosi jako dobro.

Inače, glavni glumac je naturščik i svoju ulogu je izneo besprekorno. Na kraju smo imali Q&A sa autorima i moram da priznam da je bilo puno glupih pitanja i komplikovanih odgovora ljudi koji ne pričaju engleski ponajbolje (jer su iz Brazila). Ono što smo saznali je da su sve komplikovane scene dva meseca isprobavane i uvežbavane, a da se o likovima razgovaralo u dugačkim sesijama. Međutim, najzanimljivija činjenica koja je izneta je da je TINTA BRUTA snimljen u rodnom gradu mladih reditelja i da je glavni glumac baš odatle. Ideja je bila da posvete film gradu (koji ih je uzgred i ko-finansirao), ali da nam to nisu napomenuli ne bi se ni primetilo jer kadrova grada skoro da nema. Ipak, grad se sve vreme čuje. Ako film završi na nekom od domaćih festivala, imaćete prilike i sami da ga doživite direktno iz NeonBoyeve sobe.

OCENA:

Još pregleda filmova sa festivala BERLINALE 2018 – 7 DAYS IN ENTEBBE, DOVLATOV

The post Teške boje / Tinta Bruta / Hard Paint (2018) – BERLINALE 2018 appeared first on Filmska bleja.