7 Days in Entebbe (2018) – BERLINALE 2018

7 DAYS IN ENTEBBE je zasnovan na istinitom događaju. Četiri teroriste zauzimaju avion er fransa 1976. godine i sa putnicima kao taocima sleću u Entebu u Ugandi, u pokušaju da oslobode palestinske saborce iz izraelskih zatvora. Dvoje terorista su nemački revolucionari (Rozamund Pajk i Danijel Brul) i uprkos tome što su esencijalno pozeri, upustili su se u nešto što nisu preterano dobro promislili jer su na kraju završili čuvajući grupu jevrejskih taoca. Uprkos tome što nisu to planirali, postali su Nacisti.

Osim uvek zanimljivog, ali klasičnog “ne znam zašto sam se upustio u to da držim taoce” dela scenarija, film sadrži vizualno i montažno atraktivne scene plesa koje služe kao alegorija tadašnjeg i sadašnjeg stanja u Izraelu, kao i političke PR igre između tadašnjeg premijera i ministra odbrane, odnos hrabre posade aviona, stvarne televizijske reportaže o otmici i humorom orošenog psihopatu i diktatora Idija Amina koji prvo nahrani taoce krokodilom, a zatim preti da će njihova deca biti bačena krokodilima kao hrana.

Mnogi kritičari na Berlinalu su ocenili film kao neuzbudljiv i politički nekorektan. Međutim nije lako postaviti se u sred izraelsko-palestinskog sukoba, bilo da je 1976 ili 2018. godina. Čudan je đavo Žoze Padilja, napravi film koji zastupa izraelske interese, ali protivno verziji događaja koja je plasirana direktno od strane sadašnjeg izraelskog premijera (a koji je akter ove filmske, a i istinite priče). Navodno, ovo što vidimo u filmu je realna verzija događaja, na osnovu razgovora sa ljudima koji su bili na licu mesta kao taoci i kao izraelski komandosi. To, naravno, čovek ne može da zna dok gleda film, ali na kraju sve savršeno funkcioniše.

Pošto nisam znao za događaj, bio sam slobodan od spojlera i meni je film bio intrigantan od početka do kraja. Osim, naravno, scene tužnog razgovora na pokvareni telefon Rozamund Pajk i katastrofalnom transferu neprijatnosti od rečenice “ja se borim da bi ti mogla da igraš”. Još jedna scena me je zbunila doduše, a to je finalna scena plesa koja odudara od svega što smo videli a preko koje ide špica. Iako nekakava ideologija iza toga sigurno postoji, osećaj je da je scena iskorišćena jer je baš lepo snimljena i nekako je gre’ota da se baci pa nek ide na kraju!

No, to su sitnice. Režija je zanimljiva, besprekoran grafički dizajn, plesne sekvence i gluma su odlični. Pritom, to mislim i za Rozamund Pajk na koju imam pik jer uvek ima facu kao da je progutala Šok žvaku, a u ovom filmu ta faca ima smisla. Ako vam se pruži prilika da pogledate ovaj film, po meni nemate šta da izgubite (osim dva sata života ako vam se ne svidi).

OCENA:

Još pregleda filmova sa festivala BERLINALE 2018 – TINTA BRUTA, DOVLATOV