Blek Panter / Black Panther (2018)

BLEK PANTER mi je prvi IMAX doživljaj u životu. Ako izuzmemo IMAX DOME na kome sam gledao prirodnjački dokumentarac na švedskom i koji je nešto sasvim drugačije. U sred Berlinala i trčanja sa filma na film i sa turističke lokacije na turističku lokaciju, odvojio sam tri sata i dvadeset evra za ovaj film.

Prvobitni utisak mi je bio da neko sve vreme viče na mene. I ne samo viče. Viče i povraća boje na mene. I tako dva i po sata. Iako je CGI zanimljivo sastavljen, a koji se u izmišljenoj zemlji Vakandi stalno dešava, ipak ostavlja utisak volpejpera za Vindouz operativni sistem. Nosorozi u borbi su, kao i okruženje, baš beznadežno virtualni. A isto može da se kaže i za pojedine akcione scene u kojima je Blek Panter aktivni učesnik. Kao i u svakom Marvel filmu, neke animacije su dobre i suptilne, a neke važnije izbodu oči. I sad više nemate oči. Ali ostaju vam uši da uživate u hip-hop saundtreku koji jako dobro naglašava vizualni deo.

E sad, s obzirom da crnci u Americi nisu smeli da sede na prednjoj strani autobusa do pre šezdeset i kusur godina, belci se i dalje nedovoljno iskupljuju i uglavnom na pogrešan način, pogotovo na filmu. I onda kada nastaju ovakvi filmovi, umesto da budu predstavljeni kao nešto normalno i uobičajeno, odjednom su hvaljeni kao napredak. Tebra nije to napredak, to su crnci u Africi, krajnje regularna pojava. Takođe nije napredak, a ni kul, kada namenski izbaciš film o Afrikancima u trenutku kada se otapaju sante rasizma. Reditelj je crnac, glumci su crnci, priča je o crncima, sve je logično i ne treba oko toga praviti famu. Osim u Americi, evidentno. Nas u Srbiji se to ne tiče, iz ove perspektive to izgleda besmisleno i onako kako zaista jeste – poslovni potez.

Daću vam primer koliko je bleskasta premisa ovog filma. Zamislite da se ekranizuje srpski superherojski strip GENERACIJA TESLA ili onaj drugi, BORCI SUMRAKA. I onda u nizu tih filmova jedan snime sa Ciganima, recimo ROMERO (to je stvarno jedan od junaka iz stripa i da, ima adekvatno ime za ovu priču). Kao, ROMERO predvodi Rome iz budućnosti koji žive u nevidljivom romskom naselju između Vojvodine i Centralne Srbije koje je užasno bogato jer leži na vanzemaljskom elementu kartonijumu, te sve što treba da urade je da… beru kartonijum. Jer to rade stanovnici Vakande. Beru Vibranijum i onda su kul.

Takođe, kada je radnja u pitanju, ima tu malo viška – recimo u liku Kloa (Endi Serkis). Nemojte pogrešno da me razumete, dva i po sata ovog filma prolete poput lastavice u prolećno jutro. Retko kad se nailazi na film ovako skladnog ritma i tempa. No, ako je Klo samo neki mekgafin koji služi da pokaže nesposobnost Vakanđana da ga uhvate, a potcrta sposobnost i krvožeđ Kilmongera (Majkl B. Džordan) – ok, moglo je i bez njega.

Inače, Majkl B. Džordan ima neverovatnu prisutnost na ekranu, moglo bi se reći i za aršin više nego Čedvik Bozman koji igra naslovnu ulogu. Ipak, načela koja njegovog lika vode kroz život su krajnje pogrešna. Pronalazim da je problem kada kao publika osetite simpatije prema ovom liku, samo zato što ga igra lep i harizmatičan glumac.

Na drugo gledanje (ovog puta u bioskopu Cineplexx) shvatio sam da mi se BLEK PANTER u svoj svojoj glasnosti, šarenosti i intenzivnosti sviđa, i da lako prenebregnem probleme, jer Marvel Studio nikada ne omane da izabere šarmantne glumce, a gledajući u njih koji svoj posao rade sa naizgled lakoćom, film mi oduzme moć rasuđivanja i potpuno se posvetim bajci koju gledam. I to je verovatno najbolja reklama za ovaj malo-više-nego-prosečan film.

OCENA: