Teške boje / Tinta Bruta / Hard Paint (2018) – BERLINALE 2018

Ovog puta potpuno spreman na čekanje u redu za ulazak u salu, došao sam sat vremena ranije u soni centar i lako pronašao salu u sinestaru. Ovo je prvi bioskop u koji sam ušao u Berlinu, jer sam drugog dana svog boravka kupio karte za film BLACK PANTHER u IMAXu. Red je počeo da se stvara dok sam ljubaznoj devojci u garderobi ostavio jaknu. Stao sam na svoje mesto i shvatio da su u redu muškarci u parovima i tek pokoja devojka koja izgleda kao kliše buč lezbejke. Nekoliko mesta iza mene je bio Azdejković, suvereni kralj homoseksualizma en général u Srbiji, sigurno da bi odlučio da li da uvrsti ovaj film na svoj festival queer filma MERLINKA koji se svake godine održava u Domu Omladine. TINTA BRUTA mi je bio prvi i jedini LGBTQ film na Berlinalu, a bilo ih je desetak ako se ne varam.

Reditelji Filip Macembaher i Marsio Reolon su bili prisutni i videlo se da su očekivanja visoka jer je njihov prethodni film SEASHORE dobro prošao. Filmovi gej tematike često insistiraju na situacijama i likovima sa kojima ne može baš svako da se poistoveti, ali me je podatak o tom njihovom prvencu delimično ubedio da to neće biti slučaj sa ovim filmom. I verujte, TINTA BRUTA je prvoklasna studija usamljenosti.

Autori su postavili lika u situaciju u kojoj jedna po jedna osoba iz njegovog okruženja odlaze daleko, najpre baka koja ne živi blizu, a onda da stvar bude gore i sestra sa kojom je nerazdvojan. Postavili su ga u sred suđenja koje prikazuje apsurdnu situaciju u kojoj je glavni junak kao meta maltretiranja odbranio sebe na nasilan način. I repovi tog suđenja ga još više guraju u otuđenje od ljudi. Njegov jedini, uslovno rečeno, izlaz iz cele situacije je kada je na internetu, na servisu za video čet. On tada, makar na nekoliko sati, postaje NeonBoy i pod bleklajtom se go maže fluorescentnim bojama. Ima i obožavaoce, a sa jednim se upozna i smuva. Međutim, autori su rešili i to da mu oduzmu. I njegov spiralan let ka dnu je pri kraju. Ipak, iako ostavlja gorak ukus u ustima, film ima malecnu pozitivnu notu na samom završetku.

U trenucima u kojim se NeonBoy i njegov dečko rvu ispred veb kamere ofarbani u fluorescentne šare ima određenu poetiku dok obojica ne isuku svoje penise i film postane neprijatno realan. To je zasigurno i željena reakcija. Slično se dešava u sceni kada glavni junak ima seks za jedno veče sa nekom bitangom iz kraja i onda preko celog ekrana gledamo navlačenje kondoma na penis. Publika se u tom trenutku promeškoljila. Malo sam se osetio kao da sam na ekskurziji sa osnovnom školom. Znate ono: “Vidi! Sisa! Hehehehe…” Ali sve te scene ipak doprinose dramaturgiji. Izazivaju neku reakciju. I ta nemoć koju NeonBoy oseća se prenosi jako dobro.

Inače, glavni glumac je naturščik i svoju ulogu je izneo besprekorno. Na kraju smo imali Q&A sa autorima i moram da priznam da je bilo puno glupih pitanja i komplikovanih odgovora ljudi koji ne pričaju engleski ponajbolje (jer su iz Brazila). Ono što smo saznali je da su sve komplikovane scene dva meseca isprobavane i uvežbavane, a da se o likovima razgovaralo u dugačkim sesijama. Međutim, najzanimljivija činjenica koja je izneta je da je TINTA BRUTA snimljen u rodnom gradu mladih reditelja i da je glavni glumac baš odatle. Ideja je bila da posvete film gradu (koji ih je uzgred i ko-finansirao), ali da nam to nisu napomenuli ne bi se ni primetilo jer kadrova grada skoro da nema. Ipak, grad se sve vreme čuje. Ako film završi na nekom od domaćih festivala, imaćete prilike i sami da ga doživite direktno iz NeonBoyeve sobe.

OCENA:

Još pregleda filmova sa festivala BERLINALE 2018 – 7 DAYS IN ENTEBBE, DOVLATOV