Tražite neki lagan, zabavan, smešan film koji će vas ostaviti sa osmehom na licu i osećaćete se super nakon što ga pogledate? Hmm… ruski LED se više ne daje, kao ni francuski I TO JE ŽIVOT… Pokušajte sa španskom šećerlemom PLEŠI KAKO MAMA KAŽE! Sat i po vremena će vam proći kao tren i mrdaćete guzom u svom sedištu uz ragaton.

Mislim da je najbolje otići u bioskop i gledati ovaj film bez gledanja trejlera i bez nekih preteranih informacija o tome o čemu je film. Znao sam da je film o čoveku koji je postao jedna od onih negativnih zvezda interneta i njegovoj majci koja voli da pleše. Dakle išao sam “na slepo” i prijatno sam se iznenadio.

Glavni glumac Paco León koji igra Fidela, zapravo je španski Petar Strugar i ne, Petru Strugaru se nije svidelo kada sam mu to rekao. Šalu na stranu, on jeste taj tip glumca, a mislim da imaju i sličan glas. Jedina razlika u pristupu je što León ima te šmirantske momente koji su svojstveni francuskim i španskim komedijama, preterivanje u facijalnim ekspresijama koje nećemo videti u stvarnom životu. Međutim, čini se da je takođe bio vlažan san svih žena u sali bioskopa Cineplexx Ušće.

Mamu igra sjajna Carmen Machi i kada kažem sjajna, to stvarno i mislim. Njoj je uloga legla lagano, kao da je krojena za nju. Pritom se vidi da ima ozbiljne škole za plesne pokrete koje izvodi. Generalno, sve “keve” u filmu su super-pokretljive. Plesni pokreti su u filmu prikazani kao teški, ali u realnosti ovakvi pokreti su još teži za izvesti nego što biste pomislili.

Inače, reditelj filma Fernando Colomo je “stara kajla” u španskoj kinematografiji. Čovek ima 73 godine i napisao je i režirao ovaj film kao da ima bar 20 godina manje – što je retkost. Stariji reditelji obično izgube konekciju sa svetom oko sebe i rade filmove koji igraju na siguricu, kao na autopilotu. Ovde to nije slučaj, pa ne mogu da se otmem utisku da je privlačnost filma baš u tome što ima atmosferu evropskih komedija osamdesetih na devedesete. I moram da kažem da sam uživao u delu filma koji se odigrava na snimanju emisije “Talenat”. Kao neko ko je radio na serijalu “Ja imam talenat” (plavoj, ne roze verziji), jako sam se smejao na sve što je predstavljeno kao produkcija te emisije na ekranu. Smešno je zato što je istina.

Imajte na umu da je PLEŠI KAKO MAMA KAŽE film za veliki raspon godina. Od tinejdžera do baba Stanojke. Zašto to napominjem? Ako niste objasnili svojoj deci šta rade ptičice i pčelice, početak filma će zahtevati dodatna objašnjenja u mraku bioskopske sale. Takođe na jednom mestu u toku filma, razgovara se o erekciji (kao sasvim normalnoj pojavi, ništa eksplicitno). Izuzev toga, film je eksplozija zabave, muzike i plesa. Ostanite do kraja odjavne špice koja je plesni muzički spot i do kuće ćete pevušiti “lapa, lapa, lapa”…

OCENA:

The post Pleši kako mama kaže / La Tribu / The Tribe (2018) appeared first on Filmska bleja.

7 DAYS IN ENTEBBE je zasnovan na istinitom događaju. Četiri teroriste zauzimaju avion er fransa 1976. godine i sa putnicima kao taocima sleću u Entebu u Ugandi, u pokušaju da oslobode palestinske saborce iz izraelskih zatvora. Dvoje terorista su nemački revolucionari (Rozamund Pajk i Danijel Brul) i uprkos tome što su esencijalno pozeri, upustili su se u nešto što nisu preterano dobro promislili jer su na kraju završili čuvajući grupu jevrejskih taoca. Uprkos tome što nisu to planirali, postali su Nacisti.

Osim uvek zanimljivog, ali klasičnog “ne znam zašto sam se upustio u to da držim taoce” dela scenarija, film sadrži vizualno i montažno atraktivne scene plesa koje služe kao alegorija tadašnjeg i sadašnjeg stanja u Izraelu, kao i političke PR igre između tadašnjeg premijera i ministra odbrane, odnos hrabre posade aviona, stvarne televizijske reportaže o otmici i humorom orošenog psihopatu i diktatora Idija Amina koji prvo nahrani taoce krokodilom, a zatim preti da će njihova deca biti bačena krokodilima kao hrana.

Mnogi kritičari na Berlinalu su ocenili film kao neuzbudljiv i politički nekorektan. Međutim nije lako postaviti se u sred izraelsko-palestinskog sukoba, bilo da je 1976 ili 2018. godina. Čudan je đavo Žoze Padilja, napravi film koji zastupa izraelske interese, ali protivno verziji događaja koja je plasirana direktno od strane sadašnjeg izraelskog premijera (a koji je akter ove filmske, a i istinite priče). Navodno, ovo što vidimo u filmu je realna verzija događaja, na osnovu razgovora sa ljudima koji su bili na licu mesta kao taoci i kao izraelski komandosi. To, naravno, čovek ne može da zna dok gleda film, ali na kraju sve savršeno funkcioniše.

Pošto nisam znao za događaj, bio sam slobodan od spojlera i meni je film bio intrigantan od početka do kraja. Osim, naravno, scene tužnog razgovora na pokvareni telefon Rozamund Pajk i katastrofalnom transferu neprijatnosti od rečenice “ja se borim da bi ti mogla da igraš”. Još jedna scena me je zbunila doduše, a to je finalna scena plesa koja odudara od svega što smo videli a preko koje ide špica. Iako nekakava ideologija iza toga sigurno postoji, osećaj je da je scena iskorišćena jer je baš lepo snimljena i nekako je gre’ota da se baci pa nek ide na kraju!

No, to su sitnice. Režija je zanimljiva, besprekoran grafički dizajn, plesne sekvence i gluma su odlični. Pritom, to mislim i za Rozamund Pajk na koju imam pik jer uvek ima facu kao da je progutala Šok žvaku, a u ovom filmu ta faca ima smisla. Ako vam se pruži prilika da pogledate ovaj film, po meni nemate šta da izgubite (osim dva sata života ako vam se ne svidi).

OCENA:

Još pregleda filmova sa festivala BERLINALE 2018 – TINTA BRUTA, DOVLATOV

The post 7 Days in Entebbe (2018) – BERLINALE 2018 appeared first on Filmska bleja.