Bedžiz! Junik batn bedžiz! (moj post sa Fresh McCann bloga)

Uprkos popularnom mišljenju da su bedževi ono što te bode dok pokušavaš da ga zakačiš na odevni predmet, kao i onome da je trebalo da ostanu u osamdesetim godinama prošlog veka, bedževi su jednostavan način da izrazite kreativnost i/ili ideju. Slikama? Jednom rečju? Vrlo (ne)jasnom rečenicom? Rečenicom od jedne reči? Slikom i rečima? Ah, kombinacija ima hiljadu!

Kad sam bio nackli, deda me vodio u “tržni centar” u bloku 45 gde sam ga terao da mi kupi neke skupocene bedževe sa tada jako popularnim aplikacijama Alfa i Hi-Mena. Kada bi rok trajanja bedžu istekao (pojavile se Nindža Kornjače), pažljivo bi skinuo plastifikaciju i uklonio mašinski, kružno sečenu štampu kako bi je ubrzo zatim zamenio jezivo sečenim crtežom sebe ili nečega, ili još gore parolom (“Sekaču gde je moje telo?”). Što bi reko ciga iz vica, može i tako. A može i ovako: PRICKIE.COM

Sada je moguće biti ponosan vlasnik bedža sa sopstvenim dizajnom i onda ga u prljavo-kapitalističkom stilu zavaljati narodu on-line. Ima li išta bolje od toga? Ok, pada mi par stvari na pamet, al’ o tom potom.