The Revenant

Alehandro Injaritu da se preimenuje u Željko Svinjaritu. Željko, zato što jako želi Oskara. Svinjaritu, zato što je tako smešnije. No ostavimo ime ovog sineaste po strani kako bih vam rekao kakav je film. Dosadan! Eto kakav. Ako ste ga gledali na diviksu koji je iscureo pre premijere, žao mi je. Ništa niste doživeli kako treba. Ovaj film je vizualni doživljaj vredan gledanja na velikom platnu čisto zarad detalja. S druge strane, čemu insistiranje na superrealizmu i predivnim predelima, te Leonardu koji jede živu džigericu i snimanju samo dva sata dnevno zbog lepog svetla, ako su neki od elemenata Animirani Medved, Animirani Vukovi ili Animirana Lavina? Takođe, neshvatljivi trip gos’n reditelja da sve bude umetnost tako što je dugačko dovodi do žalosnog efekta kod publike – nepostojanja emocionalnih punktova. Da se film ne razvlači kao slina iz nosa jednog od sporednih glumaca, sve bi bilo bolje. Ovako sva nemoć, bol, patnja i želja za osvetom glavnog junaka pada u vodu. A ono šta mu se dešava postaje kao neki Monti Pajton, pogotovu u sceni sa konjem, liticom i drvetom (tim redosledom). Očekivao sam da ga zgazi džinovska noga uz zvuk prdeža. Meni dođe žao što su se svi oni glumci vukli po snegu, vodi i kaljuzi ni za šta. Ubedljivo najgori momenat mi je kada se kamera približi glavnom junaku toliko blizu da se objektiv zamagli. Takvo razbijanje četvrtog zida se dešava četiri puta. I na kraju, izgrdio bih i dizajnera zvuka. Da smo sada u doba u kom se dešava film, isekao bih mu uši za kaznu. On će meni da stavlja zujanje i da nahuje film loše! U svakom slučaju, film je ok doživljaj, siguran sam da će ponekom zaljubljeniku u umetnost ovo biti remek-delo. Ako već hoćete da ga gledate gledajte u bioskopu, pustite te HD doživljaje i to, ustajaćete da pišate na 15 minuta. Kod kuće možete da gledate Opstanak, tamo su medvedi barem pravi.