Prvi dan u Berlinu je u stvari bilo prvo veče. Došao sam u hostel i smestio se oko 21h, pa zatim krenuo u šetnju po kraju u kome se hostel nalazi. Vidi se da je fin kraj, pomalo hipsterski, ali nisam imao predstavu gde se zapravo nalazim i kuda da idem. Izabrao sam lokal za večeru s nogu i to je u suštini bilo to. S obzirom da je plan bio da ustanem u osam ujutru, ponoć je bila vreme za odlazak u krevet. Po dolasku u sobu sam sreo svog cimera, Estonca po imenu Kaupo. On mi je rekao da planira da ustane u 6:25, završi sa kupatilom, ode na doručak u 7 i pre 8 bude u redu za karte kak bi uzeo svih 5 filmova koje je namerio da vidi taj dan i još 5 karata za sledeći dan. U suštini, na akreditacije možete da uzmete koliko god želite karata pod uslovom da možete da stignete na svaku projekciju i da vam karta ne propadne. Pet je, reklo bi se, maksimum. Iako nisam planirao da budem u redu za karte u 8, jer sam tada morao da budem na mestu gde se uzimaju akreditacije, u 6:25 alarm je probudio i Kaupa i mene. I tako je bilo i narednih dana, do kraja mog boravka u Berlinu. Zbog takvog načina života počeo sam da padam u krevet u 22h kao neka prevelika bradata beba.

Dakle, moj drugi dan u Berlinu je počeo rano, doručkovao sam sa druge dve pobednice #EuropeanFilmChallenge – Editom iz Litvanije i Litom iz Letonije, da bih iz nekog mazohističkog razloga krenuo peške ka BERLINALE akreditacionom centru. Sticajem okolnosti, prošli smo “Palatu suza”, čuveni čekpoint istočnog Berlina na kome je moglo metroom da se pređe iz jednog u drugi deo, pod uslovom da putnici imaju sve dokumente koji to omogućavaju. Stanica na kojoj su se ljudi rastajali u suzama sada je muzej, ali nije radio dok smo tuda prolazili. U nekom trenutku smo stigli do kraja koji se zove Potsdamer Platz. Međutim, išao sam od jedne do druge zgrade u potrazi za svojim “bedžom”, kako ljudi sa festivala to nazivaju, da sam akreditaciju držao u rukama tek u 15h. Kako je jedan od većih delova zida odmah pored zgrade Martin-Gropius-Bau (što je inače muzej, ali u danima festivala je filmski market), moj prvi turistički potez je već potegnut i neko vreme sam izgubio pipajući beton pogledom i prstima. Zatim sam krenuo u potragu za prostorom gde se čeka u tom čuvenom redu za bioskopske karte. Vrteo sam se kao prepelica u gnezdu, ali sam na kraju pronašao kaljugasto jezerce pored Berlinale Palasta koje svi pominju kao mesto prepoznavanja lokaliteta sa kartama. Stao sam u red i uspeo od planiranih projekcija da dobijem tek jednu, za sutra. Ne, nisam bio zadovoljan, ali šta je tu je.

Najveći razlog mog vrćenja u krug jer činjenica da oflajn gugl mapa nudi samo automobilsku trasu, što je katastrofa računajući da kao u svakom gradu i u Berlinu postoji niz jednosmernih ulica. Nešto što ima dva kilometra u nakrst, ja sam prepešačio puta četiri. Izvinite, osam kilometara je trenutno baš mnogo za mene. Pokušavajući da osposobim internet i postujem svoje avanture na instastory Beldocs festivala, koji sam kao pobednik takmičenja preuzeo na par dana, proveo sam par sati u tržnom centru Arkaden. Vratio sam se u hostel iznuren i pokušao da se saberem kako bih nastavio sa turizmom. Aplikacija Moovit na žalost ne radi oflajn pa bih se često vraćao do hostela zbog interneta, kako bih video kojim prevozom treba da idem dalje. Takođe, koji dan kasnije sam otkrio maps.me, ali ni ta aplikacija nije najfunkcionalnija u oflajn varijanti (na primer, prikazivala mi je U-bahn, ali ne i S-bahn).

Naravno, ne bih da vas davim dnevnikom mog bivanja u Berlinu, mogu da kažem da pola zaista nije bilo zanimljivo jer sam, sada kada gledam sa distance, iz ko zna kog razloga obišao sve šoping molove u Berlinu – Arkaden, Mall of Berlin, Alexa, Dussmann das KulturKaufhaus, Bikini Berlin i druge.

Od turističkih mesta sam obišao pomenute lokacije – parče zida ispred muzeja Topography of Terror, Martin Gropius Bau, Bradenburšku kapiju, The Holocaust Memorial, Spy Museum Germany, Die Deutsche Kinemathek – Museum für Film und Fernsehen, Liquidrom, Alexanderplatz, Checkpoint Charlie, Hitlerov bunker… Uspeo sam da vidim izložbu “The Art Of Banksy”, ali ne i “Versace Retrospective”. Naravno posetio sam razne barove i ulice u koje sam slučajno ili namerno nabasao, sam ili sa prijateljima. Da mi nije bilo mojih Berlinki Tanje i Janje, neke stvari ne bih ni otkrio.

U sedam dana, pogledao sam osam filmova, od kojih sedam sa festivala BERLINALE 2018. U narednim danima ću vam približiti ova filmove u posebnim blog postovima, tako da ćete moći da proživite sa mnom radost i patnju koju donose festivalski filmovi. Evo spiska filmova i bioskopa u kojima sam ih gledao:

– Dovlatov / Haus der Berliner Festspiele

– Tinta Bruta (Hard Paint) / CineStar Original & IMAX

– 7 Days in Entebbe / Haus der Berliner Festspiele

– Je Vois Rouge (I See Red People) / CineStar Original & IMAX

– Gordon & Paddy / CinemaxX

– Yardie / Zoo Palast

– Shadow of the Vampire / CinemaxX

i naravno

– Black Panther IMAX 3D / CineStar Original & IMAX

The post Poneki film i turizam na maksimum! – BERLINALE 2018 appeared first on Filmska bleja.

Takođe, tokom januara sam se priključio nečemu što sam video na Beldocsovom instagramu – #EuropeanFilmChallenge u kom je cilj pogledati 10 evropskih dokumentaraca, dokumentovati to na sajtu izazova i sakupiti poene. Nagrada za najviše skupljenih poena je odlazak na Berlinale (berlinski filmski festival). Sledeća vest nakon onog za dokumentarac bila je da sam zapravo pobedio na izazovu. Putujem na BERLINALE 2018 za četiri dana.

Ove nedelje su se desile i stvari koje nemaju nikakve konkretne veze sa mnom, ali su definitivno uticale  i budile interesovanje kod ljudi. Puštene su na youtube pesme koje će biti na Beoviziji, izboru za pesmu koja će nas predstavljati na Evroviziji ove godine. I kao što sam već napisao u statusu na fejzbuku – pravog pobednika nema među ponuđenim autorima i izvođačima, ali ima pobednika univerzuma, što je grupa Rejbass, ili pobednika proteze i mikrofona za kompjuter Srđana Marjanovića (u duetu koji ne funkcioniše). Koji god od mediokritetnih pesama da pobedi, nekako je svejedno.

Ove nedelje je preminuo Nebojša Glogovac. Ne bih previše pisao o tom događaju ili njemu, osim da obavezno pogledate njegovu (po meni) do sad najbolju ulogu u filmu Ustav Republike Hrvatske, ako vam se pruži prilika. Zašto kažem “do sad” ako više nije među živima? Tri filma još uvek nisu završena i/ili emitovana. Premontirana TV serija Nemanjići se emituje od 17. februara i kreće reprizom prve epizode.

Šta donose nedelje koje slede? Pomenute festivale – BERLINALE & FEST. Već 15. februara sam u Berlinu gde me čeka BERLINALE i odakle ću pokušati da pišem, mada je verovatnije da ću da napravim sadržaj tek kada se vratim. Pogledaću neke svetske premijere o kojima bih voleo da pišem, a overiću bar jednu žurku i nešto turizma. Pratite moj instagram, sigurno će biti nekih zanimljivosti.

Odmah zatim nas čeka i FEST koji je havarija u najavi. Smešten u raspali Sava Centar, gde se filmovi gledaju nisko, skoro sa poda i bez nekog posebnog komfora koji uključuje i svež vazduh, pa onda u CineGrandu – najskučenijem privatnom sinepleksu i u isto vreme najboljem i jedinom bioskopu u Rakovici, te u Kinoteci (što je zadovoljavajuće filmsko iskustvo) i u Domu Omladine Beograda koji je od najneudobnijeg beogradskog bioskopa avanzovao u ne-toliko-udoban beogradski bioskop. Dakle FEST je opušteno mogao da bude i u bioskopu Balkan gde su svojevremeno sedišta bila drvena klupa, podjednako udobna za dvosatno sedenje poput kamena sa šiljcima. Ipak, radujem se premijeri filma Ederlezi Rising Lazara Bodrože, a strip prikvel na četiri strane Ederlezi: Obožavanje možete već sada pročitati u februarskom broju Stripoteke.

The post BERLINALE & FEST se bliže! appeared first on Filmska bleja.