7 DAYS IN ENTEBBE je zasnovan na istinitom događaju. Četiri teroriste zauzimaju avion er fransa 1976. godine i sa putnicima kao taocima sleću u Entebu u Ugandi, u pokušaju da oslobode palestinske saborce iz izraelskih zatvora. Dvoje terorista su nemački revolucionari (Rozamund Pajk i Danijel Brul) i uprkos tome što su esencijalno pozeri, upustili su se u nešto što nisu preterano dobro promislili jer su na kraju završili čuvajući grupu jevrejskih taoca. Uprkos tome što nisu to planirali, postali su Nacisti.

Osim uvek zanimljivog, ali klasičnog “ne znam zašto sam se upustio u to da držim taoce” dela scenarija, film sadrži vizualno i montažno atraktivne scene plesa koje služe kao alegorija tadašnjeg i sadašnjeg stanja u Izraelu, kao i političke PR igre između tadašnjeg premijera i ministra odbrane, odnos hrabre posade aviona, stvarne televizijske reportaže o otmici i humorom orošenog psihopatu i diktatora Idija Amina koji prvo nahrani taoce krokodilom, a zatim preti da će njihova deca biti bačena krokodilima kao hrana.

Mnogi kritičari na Berlinalu su ocenili film kao neuzbudljiv i politički nekorektan. Međutim nije lako postaviti se u sred izraelsko-palestinskog sukoba, bilo da je 1976 ili 2018. godina. Čudan je đavo Žoze Padilja, napravi film koji zastupa izraelske interese, ali protivno verziji događaja koja je plasirana direktno od strane sadašnjeg izraelskog premijera (a koji je akter ove filmske, a i istinite priče). Navodno, ovo što vidimo u filmu je realna verzija događaja, na osnovu razgovora sa ljudima koji su bili na licu mesta kao taoci i kao izraelski komandosi. To, naravno, čovek ne može da zna dok gleda film, ali na kraju sve savršeno funkcioniše.

Pošto nisam znao za događaj, bio sam slobodan od spojlera i meni je film bio intrigantan od početka do kraja. Osim, naravno, scene tužnog razgovora na pokvareni telefon Rozamund Pajk i katastrofalnom transferu neprijatnosti od rečenice “ja se borim da bi ti mogla da igraš”. Još jedna scena me je zbunila doduše, a to je finalna scena plesa koja odudara od svega što smo videli a preko koje ide špica. Iako nekakava ideologija iza toga sigurno postoji, osećaj je da je scena iskorišćena jer je baš lepo snimljena i nekako je gre’ota da se baci pa nek ide na kraju!

No, to su sitnice. Režija je zanimljiva, besprekoran grafički dizajn, plesne sekvence i gluma su odlični. Pritom, to mislim i za Rozamund Pajk na koju imam pik jer uvek ima facu kao da je progutala Šok žvaku, a u ovom filmu ta faca ima smisla. Ako vam se pruži prilika da pogledate ovaj film, po meni nemate šta da izgubite (osim dva sata života ako vam se ne svidi).

OCENA:

Još pregleda filmova sa festivala BERLINALE 2018 – TINTA BRUTA, DOVLATOV

The post 7 Days in Entebbe (2018) – BERLINALE 2018 appeared first on Filmska bleja.

Ovog puta potpuno spreman na čekanje u redu za ulazak u salu, došao sam sat vremena ranije u soni centar i lako pronašao salu u sinestaru. Ovo je prvi bioskop u koji sam ušao u Berlinu, jer sam drugog dana svog boravka kupio karte za film BLACK PANTHER u IMAXu. Red je počeo da se stvara dok sam ljubaznoj devojci u garderobi ostavio jaknu. Stao sam na svoje mesto i shvatio da su u redu muškarci u parovima i tek pokoja devojka koja izgleda kao kliše buč lezbejke. Nekoliko mesta iza mene je bio Azdejković, suvereni kralj homoseksualizma en général u Srbiji, sigurno da bi odlučio da li da uvrsti ovaj film na svoj festival queer filma MERLINKA koji se svake godine održava u Domu Omladine. TINTA BRUTA mi je bio prvi i jedini LGBTQ film na Berlinalu, a bilo ih je desetak ako se ne varam.

Reditelji Filip Macembaher i Marsio Reolon su bili prisutni i videlo se da su očekivanja visoka jer je njihov prethodni film SEASHORE dobro prošao. Filmovi gej tematike često insistiraju na situacijama i likovima sa kojima ne može baš svako da se poistoveti, ali me je podatak o tom njihovom prvencu delimično ubedio da to neće biti slučaj sa ovim filmom. I verujte, TINTA BRUTA je prvoklasna studija usamljenosti.

Autori su postavili lika u situaciju u kojoj jedna po jedna osoba iz njegovog okruženja odlaze daleko, najpre baka koja ne živi blizu, a onda da stvar bude gore i sestra sa kojom je nerazdvojan. Postavili su ga u sred suđenja koje prikazuje apsurdnu situaciju u kojoj je glavni junak kao meta maltretiranja odbranio sebe na nasilan način. I repovi tog suđenja ga još više guraju u otuđenje od ljudi. Njegov jedini, uslovno rečeno, izlaz iz cele situacije je kada je na internetu, na servisu za video čet. On tada, makar na nekoliko sati, postaje NeonBoy i pod bleklajtom se go maže fluorescentnim bojama. Ima i obožavaoce, a sa jednim se upozna i smuva. Međutim, autori su rešili i to da mu oduzmu. I njegov spiralan let ka dnu je pri kraju. Ipak, iako ostavlja gorak ukus u ustima, film ima malecnu pozitivnu notu na samom završetku.

U trenucima u kojim se NeonBoy i njegov dečko rvu ispred veb kamere ofarbani u fluorescentne šare ima određenu poetiku dok obojica ne isuku svoje penise i film postane neprijatno realan. To je zasigurno i željena reakcija. Slično se dešava u sceni kada glavni junak ima seks za jedno veče sa nekom bitangom iz kraja i onda preko celog ekrana gledamo navlačenje kondoma na penis. Publika se u tom trenutku promeškoljila. Malo sam se osetio kao da sam na ekskurziji sa osnovnom školom. Znate ono: “Vidi! Sisa! Hehehehe…” Ali sve te scene ipak doprinose dramaturgiji. Izazivaju neku reakciju. I ta nemoć koju NeonBoy oseća se prenosi jako dobro.

Inače, glavni glumac je naturščik i svoju ulogu je izneo besprekorno. Na kraju smo imali Q&A sa autorima i moram da priznam da je bilo puno glupih pitanja i komplikovanih odgovora ljudi koji ne pričaju engleski ponajbolje (jer su iz Brazila). Ono što smo saznali je da su sve komplikovane scene dva meseca isprobavane i uvežbavane, a da se o likovima razgovaralo u dugačkim sesijama. Međutim, najzanimljivija činjenica koja je izneta je da je TINTA BRUTA snimljen u rodnom gradu mladih reditelja i da je glavni glumac baš odatle. Ideja je bila da posvete film gradu (koji ih je uzgred i ko-finansirao), ali da nam to nisu napomenuli ne bi se ni primetilo jer kadrova grada skoro da nema. Ipak, grad se sve vreme čuje. Ako film završi na nekom od domaćih festivala, imaćete prilike i sami da ga doživite direktno iz NeonBoyeve sobe.

OCENA:

Još pregleda filmova sa festivala BERLINALE 2018 – 7 DAYS IN ENTEBBE, DOVLATOV

The post Teške boje / Tinta Bruta / Hard Paint (2018) – BERLINALE 2018 appeared first on Filmska bleja.

Napolju je zima, ali sve što osećam je znoj i vrela para koja mi iz jakne isparava na okovratnik i rukave. Napokon sam uspeo da se snađem i bioskop je odmah tu iza ćoška. Nakon što sam prešao pola Berlina, to jest. Veoma sam uzbuđen jer mi je ovo prvi film na Berlinalu i simbolično sam ga izabrao kao srpsku ko-produkciju i film u kome glavnu ulogu igra srpski glumac Milan Marić. Malo pre nego što ću poći, bio sam ispred džinovskog ekrana u Sony Centru gde su prenosili press konferenciju za DOVLATOVA. I sad sam napokon u redu za ulazak u salu, jer mesta nisu numerisana i moram da se snađem. Sedam na zaista pristojno mesto u parteru, iako nema mnogo prostora za noge. Sedim pored ljubazne Ruskinje Anastasje (koja je koleginica usmerena na dokumentarni film).

Film počinje i već u startu shvatam da nemam predstavu ko su ljudi na ekranu. Ne znam ko je bio Dovlatov, sticajem okolnosti nisam čitao njegova dela, a generalno ruska scena tog vremena mi i nije u opsegu interesovanja. Čujem poznata imena sa zvučnika, ali mi likovi ne znače mnogo. FIlm bez objašnjenja ulazi u šest dana života Sergeja Dovlatova i bavi se represivnim komunističkim režimom koji tlači umetnike koji za uzore pronalaze zapadnjačke umetnike i koji ne umeju da se snađu u poltronskim uslovima koje zadaje partija. U tih šest dana umetnici padaju kao muve, bilo da dignu ruku sami na sebe ili ih ukloni policija. Barem taj aspekt filma mi je potpuno jasan.

I dok se Dovlatov vuče po sedeljkama i džez klubovima gde se pojavljuju umetnici, njihove muze i potencijalne mecene, biva prilično neuspešan u plasiranju svojih dela za koje svi sve vreme govore da su grozni, jer su negativni i uglavno imsevaju društvo. Iako sam lik Dovlatova koristi humor kao odbrambeni mehanizam u tim situacijama, činjenica je da ne želi da se “savije” (na neki način i bukvalno kada je jedan od mecena u pitanju) i piše ono što mu traže. U sred svega toga, što evidentno utiče na njegov život u finansijskom smislu, on se i razvodi, te pokušava da održi kakav-takav odnos sa svojom ćerkom. Svih šest dana žica lovu za neku veliku lutku za koju nije siguran ni da ima da se kupi. I tako teku dva sata nabijenih uglavnom negativnim događajima i osećanjima.

Tu i tamo, Ruskinja Anastasja se smejala na glas, iako engleski titl nije nagoveštavao humor. Osećao sam se kao ona druga publika koja ne shvata reference na pop kulturu u komedijama, pa se ne smeju kada ja imam čemu da se smejem. Dakle kombinacija činjenice da je potrebno predznanje o Dovlatovu i njegovoj ekipi, kao i činjenice da titl nije bio baš najbolji, dovela je do toga da imam pomešana osećanja vezana za sam tok filma. Bio mi je i malo dosadan. Dijalozi su jako dobro napisani, ali sam film možda uopšte nije trebalo da se oslanja na Dovlatova. Režija je zanimljiva, jer se često toliko usredsređuje na aktere da se osećamo zaglavljeni u svim tim srednje krupnim planovima. Pokreti kamere su robotski precizni, ali sama fotografija stvarno nije ništa posebno. Nisam imao osećaj filma, već ozbiljno građene HD slike koja, uz primenjenu kolor korekciju, izgleda televizijski. Kada sam to pomenuo Anastasji, začudila se i rekla da ne izgleda televizijski koliko kao i svaki drugi ruski film. Ne znam za tebe sestro, ali ova ostala tri ruska filma što sam gledao u poslednjih godinu dana su išla u plavo.

Naglo kao što je i počeo, film se naglo i završio. Izašla su neka objašnjenja o sudbini likova i odjavna špica je krenula da se odmotava. Rusi su izašli zadovoljni iz bioskopa. Mene film nije toliko pomerio. Znate ono kada vam je film okej i nekako je to to. Ako me pitate kako je Milan Marić odradio posao, rekao bih da je to uradio odlično, ali i da je nedovoljno iskorišćen.

Potpuno sam svestan da ću sada zbog ove tri kofice i svega što sam napisao možda da dođem na virtualnu listu precrtanih filmskih umetnika Nikole Ljuce. Kada DOVLATOV nije dobio ni jednu od glavnih nagrada u Berlinu, domaći reditelj Ljuca (VLAŽNOST) je danima crtao crveno X preko zajedničkih i samostalnih fotografija članova žirija. Iako ne znam zašto je primio to sve toliko k srcu, a verovatno postoji jasan razlog, predajem se i nudim fotku da i mene precrta, ako do toga dođe. Da nađem neku lepu fotku, a ne on da bira!

OCENA:

Još pregleda filmova sa festivala BERLINALE 2018 – TINTA BRUTA, 7 DAYS IN ENTEBBE

The post Dovlatov (2018) – BERLINALE 2018 appeared first on Filmska bleja.

Prvi dan u Berlinu je u stvari bilo prvo veče. Došao sam u hostel i smestio se oko 21h, pa zatim krenuo u šetnju po kraju u kome se hostel nalazi. Vidi se da je fin kraj, pomalo hipsterski, ali nisam imao predstavu gde se zapravo nalazim i kuda da idem. Izabrao sam lokal za večeru s nogu i to je u suštini bilo to. S obzirom da je plan bio da ustanem u osam ujutru, ponoć je bila vreme za odlazak u krevet. Po dolasku u sobu sam sreo svog cimera, Estonca po imenu Kaupo. On mi je rekao da planira da ustane u 6:25, završi sa kupatilom, ode na doručak u 7 i pre 8 bude u redu za karte kak bi uzeo svih 5 filmova koje je namerio da vidi taj dan i još 5 karata za sledeći dan. U suštini, na akreditacije možete da uzmete koliko god želite karata pod uslovom da možete da stignete na svaku projekciju i da vam karta ne propadne. Pet je, reklo bi se, maksimum. Iako nisam planirao da budem u redu za karte u 8, jer sam tada morao da budem na mestu gde se uzimaju akreditacije, u 6:25 alarm je probudio i Kaupa i mene. I tako je bilo i narednih dana, do kraja mog boravka u Berlinu. Zbog takvog načina života počeo sam da padam u krevet u 22h kao neka prevelika bradata beba.

Dakle, moj drugi dan u Berlinu je počeo rano, doručkovao sam sa druge dve pobednice #EuropeanFilmChallenge – Editom iz Litvanije i Litom iz Letonije, da bih iz nekog mazohističkog razloga krenuo peške ka BERLINALE akreditacionom centru. Sticajem okolnosti, prošli smo “Palatu suza”, čuveni čekpoint istočnog Berlina na kome je moglo metroom da se pređe iz jednog u drugi deo, pod uslovom da putnici imaju sve dokumente koji to omogućavaju. Stanica na kojoj su se ljudi rastajali u suzama sada je muzej, ali nije radio dok smo tuda prolazili. U nekom trenutku smo stigli do kraja koji se zove Potsdamer Platz. Međutim, išao sam od jedne do druge zgrade u potrazi za svojim “bedžom”, kako ljudi sa festivala to nazivaju, da sam akreditaciju držao u rukama tek u 15h. Kako je jedan od većih delova zida odmah pored zgrade Martin-Gropius-Bau (što je inače muzej, ali u danima festivala je filmski market), moj prvi turistički potez je već potegnut i neko vreme sam izgubio pipajući beton pogledom i prstima. Zatim sam krenuo u potragu za prostorom gde se čeka u tom čuvenom redu za bioskopske karte. Vrteo sam se kao prepelica u gnezdu, ali sam na kraju pronašao kaljugasto jezerce pored Berlinale Palasta koje svi pominju kao mesto prepoznavanja lokaliteta sa kartama. Stao sam u red i uspeo od planiranih projekcija da dobijem tek jednu, za sutra. Ne, nisam bio zadovoljan, ali šta je tu je.

Najveći razlog mog vrćenja u krug jer činjenica da oflajn gugl mapa nudi samo automobilsku trasu, što je katastrofa računajući da kao u svakom gradu i u Berlinu postoji niz jednosmernih ulica. Nešto što ima dva kilometra u nakrst, ja sam prepešačio puta četiri. Izvinite, osam kilometara je trenutno baš mnogo za mene. Pokušavajući da osposobim internet i postujem svoje avanture na instastory Beldocs festivala, koji sam kao pobednik takmičenja preuzeo na par dana, proveo sam par sati u tržnom centru Arkaden. Vratio sam se u hostel iznuren i pokušao da se saberem kako bih nastavio sa turizmom. Aplikacija Moovit na žalost ne radi oflajn pa bih se često vraćao do hostela zbog interneta, kako bih video kojim prevozom treba da idem dalje. Takođe, koji dan kasnije sam otkrio maps.me, ali ni ta aplikacija nije najfunkcionalnija u oflajn varijanti (na primer, prikazivala mi je U-bahn, ali ne i S-bahn).

Naravno, ne bih da vas davim dnevnikom mog bivanja u Berlinu, mogu da kažem da pola zaista nije bilo zanimljivo jer sam, sada kada gledam sa distance, iz ko zna kog razloga obišao sve šoping molove u Berlinu – Arkaden, Mall of Berlin, Alexa, Dussmann das KulturKaufhaus, Bikini Berlin i druge.

Od turističkih mesta sam obišao pomenute lokacije – parče zida ispred muzeja Topography of Terror, Martin Gropius Bau, Bradenburšku kapiju, The Holocaust Memorial, Spy Museum Germany, Die Deutsche Kinemathek – Museum für Film und Fernsehen, Liquidrom, Alexanderplatz, Checkpoint Charlie, Hitlerov bunker… Uspeo sam da vidim izložbu “The Art Of Banksy”, ali ne i “Versace Retrospective”. Naravno posetio sam razne barove i ulice u koje sam slučajno ili namerno nabasao, sam ili sa prijateljima. Da mi nije bilo mojih Berlinki Tanje i Janje, neke stvari ne bih ni otkrio.

U sedam dana, pogledao sam osam filmova, od kojih sedam sa festivala BERLINALE 2018. U narednim danima ću vam približiti ova filmove u posebnim blog postovima, tako da ćete moći da proživite sa mnom radost i patnju koju donose festivalski filmovi. Evo spiska filmova i bioskopa u kojima sam ih gledao:

– Dovlatov / Haus der Berliner Festspiele

– Tinta Bruta (Hard Paint) / CineStar Original & IMAX

– 7 Days in Entebbe / Haus der Berliner Festspiele

– Je Vois Rouge (I See Red People) / CineStar Original & IMAX

– Gordon & Paddy / CinemaxX

– Yardie / Zoo Palast

– Shadow of the Vampire / CinemaxX

i naravno

– Black Panther IMAX 3D / CineStar Original & IMAX

The post Poneki film i turizam na maksimum! – BERLINALE 2018 appeared first on Filmska bleja.

Takođe, tokom januara sam se priključio nečemu što sam video na Beldocsovom instagramu – #EuropeanFilmChallenge u kom je cilj pogledati 10 evropskih dokumentaraca, dokumentovati to na sajtu izazova i sakupiti poene. Nagrada za najviše skupljenih poena je odlazak na Berlinale (berlinski filmski festival). Sledeća vest nakon onog za dokumentarac bila je da sam zapravo pobedio na izazovu. Putujem na BERLINALE 2018 za četiri dana.

Ove nedelje su se desile i stvari koje nemaju nikakve konkretne veze sa mnom, ali su definitivno uticale  i budile interesovanje kod ljudi. Puštene su na youtube pesme koje će biti na Beoviziji, izboru za pesmu koja će nas predstavljati na Evroviziji ove godine. I kao što sam već napisao u statusu na fejzbuku – pravog pobednika nema među ponuđenim autorima i izvođačima, ali ima pobednika univerzuma, što je grupa Rejbass, ili pobednika proteze i mikrofona za kompjuter Srđana Marjanovića (u duetu koji ne funkcioniše). Koji god od mediokritetnih pesama da pobedi, nekako je svejedno.

Ove nedelje je preminuo Nebojša Glogovac. Ne bih previše pisao o tom događaju ili njemu, osim da obavezno pogledate njegovu (po meni) do sad najbolju ulogu u filmu Ustav Republike Hrvatske, ako vam se pruži prilika. Zašto kažem “do sad” ako više nije među živima? Tri filma još uvek nisu završena i/ili emitovana. Premontirana TV serija Nemanjići se emituje od 17. februara i kreće reprizom prve epizode.

Šta donose nedelje koje slede? Pomenute festivale – BERLINALE & FEST. Već 15. februara sam u Berlinu gde me čeka BERLINALE i odakle ću pokušati da pišem, mada je verovatnije da ću da napravim sadržaj tek kada se vratim. Pogledaću neke svetske premijere o kojima bih voleo da pišem, a overiću bar jednu žurku i nešto turizma. Pratite moj instagram, sigurno će biti nekih zanimljivosti.

Odmah zatim nas čeka i FEST koji je havarija u najavi. Smešten u raspali Sava Centar, gde se filmovi gledaju nisko, skoro sa poda i bez nekog posebnog komfora koji uključuje i svež vazduh, pa onda u CineGrandu – najskučenijem privatnom sinepleksu i u isto vreme najboljem i jedinom bioskopu u Rakovici, te u Kinoteci (što je zadovoljavajuće filmsko iskustvo) i u Domu Omladine Beograda koji je od najneudobnijeg beogradskog bioskopa avanzovao u ne-toliko-udoban beogradski bioskop. Dakle FEST je opušteno mogao da bude i u bioskopu Balkan gde su svojevremeno sedišta bila drvena klupa, podjednako udobna za dvosatno sedenje poput kamena sa šiljcima. Ipak, radujem se premijeri filma Ederlezi Rising Lazara Bodrože, a strip prikvel na četiri strane Ederlezi: Obožavanje možete već sada pročitati u februarskom broju Stripoteke.

The post BERLINALE & FEST se bliže! appeared first on Filmska bleja.