Imao sam znatno manja očekivanja od ovog filma nego inače, kada je Vil Ferel u pitanju. EUROVISION SONG CONTEST: THE STORY OF FIRE SAGA je zabavan i zanimljiv film pun iznenađenja, pritom znatno smešniji ako znate osnove islandske kulture i imate osrednje poznavanje Evrovizije kao takmičenja. Film zato ima manju ocenu na svim kritičarskim platformama, jer Amerikanci uopšte ne kapiraju o čemu se tu radi. 

Ne znam kako je Ferelu, kao američkom producentu i scenaristi, uopšte palo na pamet da snima film na ovakvu temu. Pretpostavljam da je do, ponekad, apsurdnih nastupa pojedinih zemalja koje zahvaljujući jutjubu postaju vitalne i tamo gde se Evrovizija uglavnom ne prati. Međutim, likovi iz filma su bazirani na pojedinim pevačima i bendovima, pa su i situacije u kojima se nalaze takođe u većini slučajeva realne. Recimo to kada ministar male zemlje, kakva je Island, ne želi pobedu svog predstavnika na takmičenju. Takve stvari su se zaista dešavale iza kulisa ovog ogromnog festivala.

Naravno, filma ne bi ni bilo da EBU, organizatori takmičenja, nisu ko-producenti. Zato su autori filma smeli da koriste ime, logo, a odatle i plejada pravih i poznatih evrovizijskih pevača i, što je još veća poslastica, komentatora.

Za EUROVISION SONG CONTEST: THE STORY OF FIRE SAGA je snimljeno nekoliko originalnih pesama, tri koje izvode glavni junaci – Fire Saga, plus nekoliko pesama izmišljenih izvođača koji se takmiče na ovoj fiktivnoj verziji Evrovizije. Sve zvuči… Pravo! Fantastičan soundtrack. Neko se zaista temeljno bavio produkcijom neprskanih evrovizijskih hitova za film. Svaka fejk pesma je jedan od klišea festivala, dok je jedina prava evrovizijska pesma u filmu (i to pobednička), “Amar pelos dois” Salvadora Sobrala, zapravo vrlo jedinstvena i neuobičajena za festival.

O glumcima ne bih mnogo govorio, tu se bar nije štedelo. U pitanju je internacionalna ekipa američkih, islandskih, švedskih i irskih glumaca. Pored Ferela i Rejčel Mekadams, najveća holivudska zvezda je Pirs Brosnan. A simpatična epizoda je i Demi Lovato.

Ako pratite Evroviziju, ovaj film će vam leći kao budali šamar, kao penzija babi, kao Arijana Grande mom srcu. U suprotnom, biće vam tek smešnjikavo. I baš je gre’ota što je tako.

OCENA:

The post Eurovision Song Contest: The Story of Fire Saga (2020) appeared first on Filmska bleja.

Film HAVE A GOOD TRIP je dokaz da je teško napraviti dugometražni dokumentarac. Svakako je još teže napraviti dobar dugomatražni dokumentarac. Ipak, u tome može da pomogne to što su vam sagovornici poznate ličnosti iz industrije zabave, jer ti ljudi umeju dobro da ispričaju priču. Gledano kao celina, to sve funkcioniše sasvim pristojno iako nisu sve priče vredne pričanja.

Anegdote su super ako imaju neku poentu. Tu su mi svetli primeri Sting i Ben Stiler. A pojedine priče popularnih američkih komičara su isključivo polu-smešne situacije bez bog-zna-kakvog pančlajna tipa “nemojte da vozite automobil na esidu” što je preporuka na nivou “nemojte da prelazite ulicu na crveno” jer nešto svakako može da pođe naopako u oba slučaja. Takođe zanimljiva stvar vezana za ove selebritije je činjenica da će vas poneki i iznenaditi svojim pozitivnim stavom o halucinogenim drogama. Ako ne poznajete život tih ljudi van onoga po čemu su najprepoznatljiviji (što ipak nije slučaj sa mnom), često sisanje sličica zna da bude biografsko iznenađenje kod osoba poput Antonija Burdejna ili Keri Fišer. Meni je mnogo veće iznenađenje što su njih dvoje u ovom filmu živi. Izgleda da je ovaj film sniman poprilično dugo.

Moguće da je razlog za to primena animacije u uvodnoj špici i kao ilustraciji pojedinih anegdota. Animacija je super, zabavna je i tripozna, ali se stil menja od anegdote do anegdote. Tek odjednom, jedna priča je rekreirana igranim scenama. I tu sam shvatio da je reditelj Donik Keri rešio da ilustruje te dogodovštine na različite načine, što je stvorilo efekat suprotan od zamišljenog i nekako uspelo da smanji produkcionu vrednost filma.

HAVE A GOOD TRIP je još ispresecan propagandnim filmovima usmerenim protiv LSDja, zbog komičnog efekta, kao i lažnim igranim propagandnim videom u kome komičari igraju tinejdžere kojima sipaju drogu u sok na žurci. Količina ljudi koji su pristali da budu u ovom dokumentarcu je impresivna. Primetio sam i arhivski intervju Džordža Harisona, međutim nisam zapamtio da li postoji i drugi intervju tog tipa u filmu. Plus je jedan od sagovornika i doktor koji radi na eksperimentima sa halucinogenima u cilju suzbijanja anksioznosti kod pacijenata. On celoj priči daje određenu ozbiljnost jer se po prvi put od zabrane ovih droga u Americi rade takvi opiti, pa se i zakoni shodno tome menjaju čineći ove droge lekovima radije nego zabranjenom supstancom.

Kada se sve sabere, vidi se da su uloženi velika ljubav i veliki trud u ovaj dokumentarni film. HAVE A GOOD TRIP je zanimljiva papazjanija svega i svačega, stoga osrednja ocena. Može da vam služi kao upozorenje, ali i kao vodič kroz halucinogene droge. Što je dobro u oba slučaja. Što više znate, bolje ćete se postaviti prema toj vrsti opijata. Znaćete da li želite da probate tako nešto i u kojim uslovima. U tom smislu ocena mu je pet plus.

OCENA:

The post Have a Good Trip: Adventures in Psychedelics (2020) appeared first on Filmska bleja.

Zahvaljujući Netflixu, mnogi stend-ap komičari dobijaju TV specijale češće nego uobičajeno. Doduše, svi bi u nekom trenutku završili na DVD formatu, ali striming je sada preuzeo primat i mudri Netflix zna kako da igra igru. ILIZA SHLESINGER: ELDER MILLENNIAL je još jedna u nizu stend-ap komedija sa ove striming platforme i možda se pitate, kao što sam se ja pitao – ko je Iliza Šlezinger? Ako ćete suvoparne detalje onda pogledajte njen imdb ili wikipedia stranicu. A ako želite sočne detalje, pogledajte ovaj nastup.

Koliko sočne? Ne preterano. Uprkos tome, Iliza nam dozvoljava da verbalno zađemo u njenu ljubav prema bebećim nogicama, zatim veridbu, spavaću sobu… i niže. Psa ne moramo da zamišljamo, on izlazi na scenu. Kada kažem “scenu” više mislim palubu broda USS Hornet na kome su, osim Ilize, parkirani i avioni američke vojske.

Iliza je definitivno neko ko ima dobru prisutnost na sceni, energična je, i fore su joj na mestu. Ponekad otegne šalu, ali nije lako imati sat i po tečne komedije i to mogu samo najbolji (pogledati RICKY GERVAIS: HUMANITY). Jak adut su joj imitacije, mada se ponavlja u izboru likova koje koristi. Teme variraju od milenijalaca (milenijumaca?!) koji nemaju pojma šta je fiksni telefon, do međuljudskih odnosa iz čisto ženske perspektive. Baš iz tog razloga imam osećaj da je ovaj stend-ap namenjen najviše njenim vršnjakinjama tridesetpetogodišnjakinjama, radije nego nekom drugom – na primer, meni.

Znam da bi se moja devojka sjajno provela gledajući stend-ap ILIZA SHLESINGER: ELDER MILLENNIAL, ali avaj, u trenutku slabosti sam ga gledao sam. Desilo se da sam često želeo da malo premotam ili, recimo, da se na kratko izgubim u svom instagramu. Naravno da to nisam uradio i naravno da to nikad ne radim! Izdržao sam stoički, da ne kažem muški, do kraja i šta sam se smejao, smejao sam se.

OCENA:

The post Iliza Shlesinger: Elder Millennial (2018) appeared first on Filmska bleja.

Hm, ne znam odakle da počnem, zatečen sam. Nije da nisam znao šta ću gledati, imam iskustva sa ovom trojicom u seriji WORKAHOLICS. Odnos glavnih junaka i stvari koje rade i izgovaraju su ono što sam želeo. Ne znam odakle da počnem što se tiče svega ostalog u filmu GAME OVER, MAN! a ima svega i svakoga.

Pošto je u pitanju bogataševa žurka na koju upadaju kriminalci, na toj žurci su razne neke muzičke, filmske i TV zvezde. U stvari, svaka čast ekipi filma koja je uspela da sabije sve te ljude da glume taoce koji umiru šakom i kapom. Stavili su u film Pušača iz THE X-FILES za boga miloga! A on, za čudo, ovde ima adekvatniju ulogu od one po kojoj je prepoznatljiv. Isto tako je među zarobljenicima i Fred Armisen čiji krupnjak imamo dva puta, a koji se van ta dva kadra ne pojavi više nikada nigde i ima bukvalno ništavan značaj za scenu u kojoj se nalazi, pa tako i za ceo film. To je tako meta! Kao da neko uzme gitaru da uz nju otpeva pesmu, ali na kraju otpeva sve na suvo i na kraju spusti nekorišćenu gitaru. Priznaćete, i to je smešno.

Što se humora tiče, iako nije nešto zbog čega se smejete na sav glas, situacije koje se odigravaju definitivno nisu viđene na filmu ranije. Tu je GAME OVER, MAN! lider žanra, he he. Naveo bih vam one najluđe samo da bih vas naterao da pogledate film, ali ne bih da vam spojlujem bilo šta. Ipak, reći ću vam eto jedan simpatičan podatak. Jedan od najčešćih rekvizita, pored pištolja ili automatske puške, je definitivno – kurac. Dva zapravo. Jedan je čak neobrezan, što je takođe podatak za istoriju američke kinematografije s obzirom da toga skoro i da nema u Americi, pa samim tim ni u holivudskim filmovima (osim jedne fantastične scene u filmu GET HARD).

Takođe bih se osvrnuo na količinu nasilja, koja je kao u video igricama. Ljudi umiru na najrazličitije načine, mada je headshot najpopularniji. Iako izgleda sasvim zadovoljavajuće, ne treba da shvatite moje upozorenje kao ono da ne treba da gledate film sa devojkom. Naprotiv! Nakon ovog filma, ona će vas ceniti kao ljudsko biće i osobu koja nije poput ova tri kretena iz filma. Na kraju krajeva GAME OVER, MAN! je ozbiljna produkcija i smejali se mi ili ne, bavi se popularnom tematikom instagram influensera i pojedinim LGBTQ pitanjima poput izlaska iz ormana ili delotvornosti riminga (lizanja… khm, guze) u stresnim situacijama.

Odličan scenario, adekvatna režija i glumci u ulogama krojenim baš za njih. To je dovoljno za visoku ocenu i preporuku ove akcione komedije. I možemo samo da se nadamo da je istina ono što piše na kraju i da nas uskoro čeka GAME OVERBOARD!

OCENA:

The post Game Over, Man! (2018) appeared first on Filmska bleja.

Riki Džervejz se vratio posle sedam dugih godina i sada je jači nego ikad! Mnoge ga stvari muče, a najviše HUMANITY – dakle, ljudi. Šta čovek čini psu, svojoj devojci i svom tviteru – saznaćete kroz smeh i, posledično, suze. Ovog puta, Riki je rešen da se osveti ljudima koji pronalaze da se ne treba šaliti o nekim stvarima. Definitivno je “pušten s lanca” i divno je gledati koliko je samo neprijatan u šalama koje su, u ovo nakaradno doba političke korektnosti, praktično zabranjene.

Volim jednostavnost Rikijevog nastupa. Za nekog ko ima “baš puno para”, kako bi sam rekao, išao je na standardnu stand-up jednostavnost. Osim pulta do kog dolazi da popije vodu (ili šta god da pije) scena je potpuno prazna i scenografiju čine tek razbacana svetla po tamnoj pozadini. Sve što treba da nam dočara on to radi rukama, licem, a često i celim telom. Pogotovo u delu gde ga jebe Sotona, što je preporuka već samo po sebi. A da bi sve bilo lično, ako rešite da pogledate Rikijev stand-up HUMANITY, saznaćete da u njegovoj okolini niko nije pošteđen. Braća i sestre, a pogotovo devojka Džejn.

Jedan deo stendapa je čitanje njegovih i tuđih tvitova, poput lovaca koji ubijaju žirafe i druge životinje, a sa kojima je inače u verbalnom ratu. Takođe ima divne ispade prema ljudima koji su novokomponovane nežne pahulje i groze se šale na bilo čiji račun. U takvim situacijama Džervejz poentira sa pola terena.

Moram da pohvalim NETFLIX, pošto je zaista uspeo da napravi neviđen posao sa specijalima skoro svakog relevantnog komičara današnjice. Iako Rikijev ugovor nije deo tog, već njegovog ličnog paketa u kome NETFLIX ima ekskluzivna prava na sve TV formate koje producira, kao što je poslednja u nizu serija DEREK ili film DAVID BRENT: LIFE ON THE ROAD.

I još jedna stvar koja se ne tiče nastupa, ali se tiče Džejn. Ne postoji smešnija stvar od toga kada je fotografiše kako sedi sama i proziva je kako nema prijatelje. Obratite pažnju na to ako se nađete na njegovom fejsu ili tviteru.

OCENA:

The post Ricky Gervais: Humanity (2018) appeared first on Filmska bleja.

Dokumentarac iz 2015. godine sam otkrio pred novogodišnje praznike i seo sam da ga pogledam, jer sam ono što bi ameri zvali “comedy nerd”. Ono što možete da saznate iz DRUNK STONED BRILLIANT DEAD je da se dvojac iza časopisa National Lampoon susreo na Harvardu, da su svojim magazinom direktno uticali na komediju u Americi sedamdesetih, da su imali uspešnu radio emisiju National Lampoon’s Radio Hour i nekolicinu albuma, te da su kasnije počeli da snimaju filmove od kojih su ANIMAL HOUSE i CADDYSHACK najznačajniji.

Oba filma se oslanjaju, na suštinski jednu te istu priču, o Dagu Kiniju (i delimično Henriju Birdu). Oba filma su nastala iz knjige po kojoj je nazvan igrani film (a čiji naslov je citat iz filma Animal House).

Pokušaću da vam ilustrujem Daga Kinija onako kako su ga predstavili u filmovima. On je bio hodajući one-liner (svaka rečenica koju izgovori je šala), evidentno nesiguran u sebe, tako da je sa prvim parama svoju depresiju lečio enormnim količinama kokaina. Koliko god kokaina da se vidi u oba filma, sve ukazuje na to da ga je bilo još više. Bio je evidentno šarmantan i imao je ludačku pokretačku energiju koju je rabio do maksimuma, što je i dovelo do nervnog sloma i pojačanja depresije. Dag Kini je primer depresivnog komičara, koji ne znamo. Svest o depresivnim komičarima se među ljudima pojačala tek smrću Robina Vilijamsa.

DRUNK STONED BRILLIANT DEAD je odličan uvid u sedamdesete, uticaj magazina i radijske emisije ekipe National Lampoon na stand-up scenu koja je nezaustavljivo rasla tih godina, popularnost komičara vezanih za Lampoon i koji su na kraju završili u emisiji SATURDAY NIGHT LIVE i na filmskom platnu – Čevija Čejsa, Gilde Radner, Džona Belušija i drugih.

Uvid je u seksualne slobode koje je seksualna revolucija donela sa sobom, kao i u rekreativno drogiranje koje je evidentno bilo više nego rekreativno. Lepo je videti lica ljudi koji su radili u magazinu, čuti njihove doživljaje i anegdote (i to hronološki). Međutim, National Lampoon je brend koji je upropašćen.

U filmu, koji je prepun činjenica, nikada ne zađemo u ono šta se desilo nakon smrti Daga Kinija (a desili su se sunovrat magazina i gomila snimljenih filmova od A do ŽNJ produkcije). Iz ovog filma imamo utisak da je National Lampoon umro sa Dagom. I to bi bilo OK, da podnaslov filma nije “The Story of the National Lampoon”. Takođe, smrt je jedina stvar koja nije kalendarsko-faktografsko nabrajanje. Tu po prvi put osetite emociju kakvu bi dokumentarni film ovakvog tipa trebalo da ima češće.

OCENA:

A FUTILE AND STUPID GESTURE je donekle isto to samo u formi igranog filma. Daga glumi sjajan, iako nenaviknutima izuzetno uvrnut, Vil Forte. Prva trećina filma se oslanja na upoznavanje, studiranje na Harvardu, prijateljstvo i biznis partnerstvo Daga i Henrija (koga igra Domnal Glison). Sve autore magazina i poznate komičare iz sedamdesetih glume sada aktuelni komičari. Ko prati komediju na velikom i malom ekranu prepoznaće svakog glumca. Problem nastaje u tome kada ne znate koga ti glumci glume, a od publike se očekuje da imaju to (pred)znanje.

Ovaj film je evidentno jeftinjak i rađen je punog srca, ali mu nedostaje emocionalnog naboja. Divna je ilustracija onoga što se dešava u dokumentarnom filmu, ali sam za sebe je prilično razvučena afera i to – sa lošim perikama. Najneverovatnija scena je kada Dag sedi sa Čevijem (Džoel Mekhejl) na Havajima i dobijaju paket kokaina spakovanog u teniske loptice. Neverovatna, ali istinita priča, jer se ipak radi o čoveku koji u filmu CADDYSHACK zapravo razvlači lajnu pravog koksa u jednoj sceni.

Kada se film A FUTILE AND STUPID GESTURE završi, poželite da ste gledali sve ovo u režiji nekog ko ume, a ko nije samo fan. Voleo bih da o Dagu Kiniju neko snimi film kakav je MAN ON THE MOON Miloša Formana, radije nego da ova dva filma budu jedini prikaz čoveka koji je toliko uticao na američku komediju.

OCENA:

The post Drunk Stoned Brilliant Dead: The Story of the National Lampoon (2015) + A Futile and Stupid Gesture (2018) appeared first on Filmska bleja.