Money Monster

Džodi Foster je napravila jedan zanimljiv, relativno standardan film… za 1995tu.

Ako izuzmemo radnju koja se tiče modernih načina dobavljanja novca na Vol Stritu uz pomoć kojekakvih algoritama, te modernog ne-novinarstva i činjenice da je Džordž Kluni ovoliko mator (sada je već u teže-se-krećem fazi), mislio bih da je film od pre koju deceniju. Mogu da zamislim sebe – tinejdžera brku ćoru – koji sedi ispred televizora i bulji u dvadesetu reprizu ovog filma na TV Pink sa razmazanim žutim titlom koji zauzima četvrtinu ekrana. Da bi “žal za mlados” bila veća, odjavna špica je bogato obogaćena rep numerom, tako da je feeling bukvalno kao da su se završile Nindža Kornjače prvi deo. Naravno, onaj u kome su kornjače kung fu šampioni u kostimima, sa glavama koje na daljinski pokreću robotičari Džim Henson studija.

Šalu na stranu, poruka koju ovaj film šalje bi mogla da bude “neko tamo vrti našu lovu, ona dolazi i odlazi dok mi nemoćno posmatramo, šta god da misliš da možeš da uradiš – džaba, jer sutra je novi dan ISTI KAO JUČE”. Ta poruka u današnje vreme zvuči slabašno poput negodovanja korisnika interneta o bilo čemu. I onda, zašto i ne završiti rep numerom? Bar možeš đuskajući da izađeš iz bioskopa, što smo Bokiperić, Anđela, Jeja, Krunić i ja izabrali da uradimo u stilu jednog MC Hammera.