Rogue One: A Star Wars Story

Oh, wow.

Bio sam na fan premijeri dan pre regularne premijere i svi koji su napustili salu su bili zatečeni i oduševljeni. Međutim, evo sad gledam reakcije nekih prijatelja na fejsbuku i čini se da loše reaguju na određene elemente.

Evo zašto mi se film sviđa: ovo je ultimativni fan film. Ukoliko ste muškarac kao i ja, ovaj film vas nežno uhvati za intiman predeo i odradi vas kao Trejsi Lords u onom svoj jedinom legalnom porniću za američko tržište. Ima ozbiljnu svemirsku “Otpisani” priču. Ima ozbiljnu režiju (čovek je pravio set od 360 stepeni, tako da kamera može da snima gde god da se okrene). Ima likove koje svi volimo i dobro znamo (tipa Dart Vejder i njegovo paljenje svetlosne sablje u svetu gde džedaji više ne postoje). Ima neviđeni jebeni kraj.

Evo zašto film može da vam se ne svidi ako niste hardkor Star Wars fan: ovo je film koji vas baca u priču bez objašnjenja. Upoznamo se sa glavnom junjakinjom u prvih 15 minuta filma i ide se dalje bez stajanja i telefoniranja. Ako niste fan Star Warsa, kraj vas pomalo izneveri.

Šta mi se nije svidelo u filmu: muzika. Majkl Đakino je uradio muziku najbolje što je mogao. On je izuzetno talentovan kompozitor, samo nije Džon Vilijams. Čuje se da se iscimao, koristi elemente i harmonije originalnih kompozicija, ali ne komplikuje. Čar Vilijamsovih kompozicija su, da ih tako nazovem, komplikacije u orkestraciji.

Šta se nije svidelo mojim prijateljima: glavni glumci. Ova mala pirgava, zubata što glumi Džin Erso je nesretan izbor za bilo šta, ali ovde po meni sasvim funkcioniše. Malo mi je manje prijao Dijego Luna, ali na njega se neki moji drugari baš gade. Mislim da je više do stava i načina izgovora engleskog jezika, nego do glume.

U svakom slučaju, meni je ovo savršen film za završetak filmske godine i stvarno sam uživao u svakom trenutku.