La La Land (2016)
LA LA LAND je dobro osmišljen film koji služi kao razglednica kroz decenije mjuzikla u kinematografiji. Ono što se prvo primećuje je činjenica da je reditelj Dejmijen Šazel zaista zaljubljen u žanr, pa film obiluje krupnim i sitnim detaljima koji lako animiraju upravo entuzijaste za ovu filmsku formu. Ne zaboravimo, mjuzikl je najfilmskiji žanr od svih, u smislu da slepo verujemo naraciji čak i kada ljudi iznenada zapevaju i zaigraju, uprkos tome što se takvo nešto u stvarnom svetu ne dešava. Iz iskustva gledano, Srbi su baš tvrd orah kada je realizam na filmu u pitanju i često dovode u pitanje da li je nešto moguće izvesti čak i u najrealnije izgledajućim filmskim situacijama. Stoga, većina Srba ne poštuje mjuzikl.
Kako obično biva sa filmovima koji se obraćaju određenom tipu ljudi, u ovom slučaju fanovima (istorije) mjuzikla, mišljenja ne samo domaće publike su oprečna i osciliraju od komentara tipa “ovo je predosadno i zašto oni sad tu pevaju i igraju” preko “zanimljiva maštarija” do “genijalnost vredna oskara i to ne jednog nego 14”.
Istina je svakako negde između. Produkcijska vrednost LA LA LAND varira od kadrova vrednih bukvalno 5 dinara do pojedinih gde estetika svojski dolazi do izražaja. Međutim, ovo definitivno nije skup film za ono šta pokušava da izvede – a to je najpre duh pedesetih koji napada moderno smeštenu radnju sa svih strana i konstantno. Film je zanimljivo i neuobičajeno režiran i snimljen, solidno montiran i napisan tako da je priča podređena atmosferi, što ga čini modernim festivalskim zalogajem. Glavni glumci su izuzetno simpatični, sa dobrom hemijom, iako ne pevaju sjajno već korektno.
LA LA LAND je dvosatni omaž mjuziklima svih vrsta i malo je razvučen, baš kao što bi vam bio i TOP HAT kada biste ga gledali danas. I takav, pun sličnih elemenata onima iz starih filmova, ima kraj koji biva neočekivan. I to je dobro. Da nas je uljuljkao do kraja, ne bi ostavio ni upola jak utisak kao što jeste.
OCENA:
