Jagode u grlu (1985)
Gledao sam JAGODE U GRLU kao klinac i pamtim ga kao poludosadan kvazinastavak serije GRLOM U JAGODE. Jedina scena koju pamtim je kada Miki Rubiroza (Miki Manojlović) demonstrira četrnaestogodišnjoj Vesni (Gala Videnović Aleksić) podizanje stola bez ruku i nogu.
Ispostavilo se da nisam razumeo film i ledi mi se krv u žilama što ga sad jako dobro razumem, jer to znači da sam dosegao sledeći nivo matorstva. Gledajući JAGODE U GRLU kao jedanaestu epizodu serije, čovek ne može a da se ne razočara – što se i desilo tada kada je film krenuo u emitovanje po bioskopima. Međutim, sada kada se maltene ne sećam serije, ovaj film kao samostalno delo budi emocije, zna da nasmeje, ali zna bogami i da rasplače.
Maestralno režiran, odlično glumljen, ali pomalo nezgrapno napisan (ta jurnjava Baneta Bumbara od kuće do splava i nazad nekoliko puta jer se, eto, baš to veče desilo da je rešio da se razvede), film čini jednim od boljih Điđe Karanovića.
Moram da napomenem da je projekcija filma JAGODE U GRLU bila sa 35mm trake i uprkos tome što su neki kratki delovi falili (uobičajeno na kinotečkim kopijama) iskustvo je bilo dobro, pa još i pojačano razgovorom sa ekipom filma nakon projekcije. Sa nama su bili Bogdan Diklić, Branko Cvejić, Gala Aleksić, Miljen Kreka Kljaković (scenografija), Zoran Simjanović (muzika) i Điđa Karanović. Razgovor sa ekipom filma je vodio reditelj Nikola Ljuca (reditelj filma VLAŽNOST) kome je ovo omiljeni domaći film. Deo publike je bio u suzama, bilo je puno kolega iz sveta filma i aplauz je bio glasan kao da je u pitanju premijera. U suštini, za neke od nas je i bila.
OCENA:
