Venera / Venus (2016) – BELDOCS 2017

Ja znam da često imam taj “ova glumica je strava riba i zamišljam je golu” mizogini stav u svojim pisanijima, ali film VENERA me udara tačno u nerv za mizoginiju. Najpre prema rediteljkama. Dakle, ideja je da naprave kasting za film u kome bi vizualizovale nade, frustracije, oduševljenje seksom kod mladih devojaka. Prvi korak je bio da dovedu mlade devojke da im se otvore pa da od toga prave neku umetnost. Na kraju – sam kasting je postao umetnost. Da, moguće je napraviti film sa kamerom ili dve u beloj sobi sa parketom i jednom stolicom.

Dvadesetak devojaka se zaista otvara i dele sa nama svoja iskustva, uredno vođene evidencije o ljudima sa kojima su spavali, objašnjenje emocija i fantazija, kao i odnos prema svom telu i načinu na koji ih drugi sagledaju. Super koncept koji sjajno funkcioniše. Osetite sve. Vidite im na licima sve. I, uglavnom, nije dosadno. Rediteljke daju prostora i film diše.

Međutim, siguran sam da ima mnogo više i drugačijih stvari da se kaže. Nama Srbima su Šveđanke uvek bile seksi plave cice sa letovanja u Hrvatskoj ili pohotni vlažni san iz seksi filmova. Elem, Šveđanke su gabori. Barem ove u filmu. Iako nam objašnjavaju kako se ne treba stideti svog tela, one su svesne da su gabori i to je deo naracije. Ono što ne mogu ili ne želim da shvatim su dlake ispod pazuha. Bio sam u Švedskoj, upoznao sam devojke, nisu sve ovakve. Jedna drugarica je imala taj trip “od sutra ne brijem pazuh, zašto bih se uređivala za muške svinje”, ali sam joj rekao kako i sam brijem pazuh i to ne iz estetskih razloga već higijenskih, prosto – da ne bih smrdeo. I složila se da je žbun loša ideja.

Ha, žbun! Tako Šveđanke nazivaju svoje vagine. I da, sve devojke u filmu VENERA imaju žbun. Opet, tvrdim da nisu sve takve, ali u ovom filmu apsolutno jesu. Neke devojke su lezbejke, neke imaju pirsinge u nosu, jedna je ošišana na lonče i do kraja filma sve se skinu gole da pokažu sebe ne samo emocionalno nego i fizički. I jeste, svaka je lepa na svoj način kada se sve sabere. Neke su, iznenađujuće za ovaj film, lepše (ili zgodnije) od drugih. Bez obzira na to, imam utisak da su rediteljke tražile devojke samo u jednom kvartu. U nekoj stokholmskoj Savamali. Samo urbane devojke iz različitih andergraund supkultura, ali svakako alternativne u svom izgledu. Nema devojaka druge boje kože do bele, nema devojaka koje su domaćićkog ili ruralnijeg tipa. Ja tu vidim malo snobizma i malo lenjosti. Mislim, stotinu devojaka je prošlo ispred kamere i film je sniman 4 godine. Rekao bi čovek da će sagovornice biti baš različite.

Kada se sve sabere, dobijate jednu švedsku Frankenštajnovu mladu, sa svim nesigurnostima, statistikama, željama i ambicijama vezanim za seks. I ta čudna devojka, sa glavom u oblacima problema oblači se kao tetka, pije alkohol iz tegle, nosi ravnu obuću, ima pirsing u nosu i verovatno izlazi u neki stokholmski KC Grad.

Iako sam siguran da prosečna Srpkinja može da se pronađe u pričama, određeni elementi su zaista egzotični i čini se da prave blokadu gde bi upoređivanje postalo puko posmatranje, poput onog u muzeju savremene umetnosti (u našem slučaju, jednom, kada ga otvore). Meni je većina priča nešto o čemu sam već slušao i o čemu sam već razgovarao. Svestan sam da nisu svi ljudi otvoreni za takve razgovore. Možda je i do mojih godina. Ipak, ovaj film bih obavezno puštao srednjoškolcima. Ako ništa drugo, mislim da može pozitivno da utiče na samopouzdanje mlađih devojaka, a muškarci mogu i da nauče neke stvari. Na mene VENERA prosto ne deluje onako kako je zamišljeno.

OCENA:

Pročitajte i o drugom filmu kog sam gledao na festivalu BELDOCS 2017 – ĆIĆOLINA: KUMA OD SKANDALA