Transformersi: Poslednji vitez / Transformers: The Last Knight (2017)

Za ovaj uvodni deo ću da iskoristim rečenicu jednog američkog kritičara koja perfektno sumira… hmm, film TRANSFORMERSI: POSLEDNJI VITEZ – “Hosenfefer glasne nepozvezane konfuzije” i da, zaista je koristio reč “hosenfefer”.

Kada biste me pitali da li da gledate ovaj film ili ne, kao i da li da gledate ovaj film u bioskopu ili kod kuće, rekao bih vam da ga obavezno gledate u bioskopu i u 3D formatu ili da ga jednostavno ne gledate uopšte. Kao i okolnosti, peti deo Transformersa su sučeljenja ekstrema. Film ima jedan od najboljih primera CGI animacije ikad, ali su mu svi junaci, animirani ili ne, jednodimenzionalni. Film insistira na metafori migrantske krize kroz naciju Transformersa kao komentar današnjice, ali takođe insistira na bezveznim likovima koji su ubačeni jer su meksičkog i afričkog porekla. Film insistira na humoru, ali taj humor je bez tajminga, na silu i na prvu loptu.

U filmu TRANSFORMERSI: POSLEDNJI VITEZ dešava se više radnje nego u bilo kom filmu o Transformersima do sad, ali je u svojoj eksplozivnosti (audio-vizualnoj i metaforičkoj, kao i onoj praktičnoj, jer sve vreme nešto eksplodira) pojačan do te mere da vam toliko preoptereti čula da može da vam se desi za zaspite kao svojevrsno gašenje sistema. Početak filma je jezivo dosadan, ali izgleda lepo. Ostatak filma je strašno naporan, ali izgleda fantastično. Verujem da bih u kućnim uslovima gledao ovaj film uz pauze za obrok ili wc bez pauziranja. U većini slučajeva se ništa ne propušta jer je radnja realnog trajanja od sat i 45 minuta smeštena u čudovišna dva i po sata. Ovo je zaista najbolji i najgori Transformers film do sad.

Gledajući radnju filma i ono što znam o univerzumu Transformersa, fanovima je ovde bačena bomba iznenađenja o Unikronu i to je možda jedini element koji je nekako na sredini, fanovima može da bude i super i grozno, a drugoj publici svejedno. Što se tiče mešanja Transformersa u zemaljsku istoriju, iako je možda zabavno (doduše na kretenskom nivou) to što su Transformersi vitezovi okruglog stola i prijatelji čarobnjaka Merlina, svakako nije ni zanimljivo ni pametno stavljati ih u kontekst drugog svetskog rata i samo pominjanje tog događaja u takvom kontekstu je, prosto, loše. Iako su Paramount i Hasbro sastavili tzv. writers room (gde nekoliko stručnih scenarista gradi radnju za film i nastavke), čini se da ni pisci ni reditelj nemaju ukusa niti poštovanja ni za istoriju, ni za komediju. Reditelj je, vidi se, zavidan poštovalac isključivo tehnologije.

Pošto ne bih da spojlujem radnju, jer biste se tek onda ispresavijali u bioskopu, samo ću da napomenem da su najbolje scene one u podmornici i odmah nakon, kao i da postoje zanimljive scene sa najbolje napisanim likom u filmu koga tumači ser Entoni Hopkins. Deseptikoni su prilično razočaravajući, kao i glavna negativka, a razočaravajuća je i finalna bitka koja zaista traje kao gladna godina i svodi se na pokušaje američke vojske i tri heroja (Mark Volberg kao Kejd, britanska Megan Foks – Lora Hadok kao Vivijan i, naravno, Autobot Bamblbi) koji, svako na svoj način, doprinose razrešenju. Svaki kadar u kome je Optimus Prajm je naravno super, samo što tih kadrova nema mnogo.

Shodno balansu dobrog i lošeg u ovom filmu, TRANSFORMERSI: POSLEDNJI VITEZ dobijaju od mene ocenu koja je zaista na zlatnoj sredini. Ocena je za tehnološki aspekt filma i povremene momente koji lepo izgledaju ili zapravo funkcionišu, te retke momente izistinske zabave. Ono zbog čega je tako niska ocena kriv je writers room i najviše od svih Majkl Bej, koji ovim filmom više nego bilo kojim drugim pokazuje koliko ne poznaje ljude bilo da su na ekranu ili ispred njega.

OCENA: