Tragovi u snegu / Wind River (2017)
Takve sam sreće bio da odem u bioskop da gledam film na dan kada je izašao na blureju, odnosno alternativnom izvoru filmova. Ipak, da me drugovi Buksovci nisu nagovorili da idemo baš na ovaj film, verovatno ga ne bih ni gledao. TRAGOVI U SNEGU su mi potpuno bili van radara. I onda sam primetio zanimljivu stvar u hodniku bioskopa… Na posteru piše da je film napisao i režirao scenarista filma HELL OR HIGH WATER što je za mene prilično dobra preporuka, jer je to jedan od najboljih filmova prošle godine.
Iako se bavi smrću jedva punoletne devojke, ne treba gledati na ovaj film kao na murder mistery ili neki triler. Ovo je drama, film atmosfere gde preovlađuje tišina, tuga i nepregledni sneg koji prljavi indijanski rezervat čini da izgleda čisto, ali i potpuno ekskomunicirano od ostatka sveta, pa čak i mikro-lokacijski gledano – ostatka Vajominga. Ovo je film koji se bavi lečenjem duševnih rana nastalih gubitkom deteta. To što se tu i tamo prolije krv, kao i oštro razrešenje, znači da su te pojave i događaji manje bitni od celokupnog osećaja kog film sve vreme nosi. Nemojte da mislite da je dosadno, baš naprotiv. Ako dozvolite sebi da se saživite sa likovima, a verujte da je lako, nećete ni osetiti 107 minuta filma.
Masnuljavi Brka (ko zna moju priču – zna da je u pitanju Džeremi Rener) izneo je glavnu ulogu suptilno i naizgled sa lakoćom. Retka mana filma je Indijanka koja glumi njegovu bivšu suprugu, malo je stisnuta i naginje na onu pretencioznu glumačku stranu. Druga sitnica koja mi je zasmetala su tišine između svake replike u dijalozima. Rauzmem pokoju intencionalnu pauzu koja meri težinu vazduha u datom trenutku, ali ne i insistiranje da svaka rečenica pomalo “visi”. Kao što sam rekao, to su zaista sitne mane koje prosečan gledalac neće i ne mora da primeti. Radovalo me je što je sala bila puna, iako to ne znači mnogo jer je vikend. Ako imate prilike, pogledajte film TRAGOVI U SNEGU na velikom platnu.
OCENA:
