Film HAVE A GOOD TRIP je dokaz da je teško napraviti dugometražni dokumentarac. Svakako je još teže napraviti dobar dugomatražni dokumentarac. Ipak, u tome može da pomogne to što su vam sagovornici poznate ličnosti iz industrije zabave, jer ti ljudi umeju dobro da ispričaju priču. Gledano kao celina, to sve funkcioniše sasvim pristojno iako nisu sve priče vredne pričanja.

Anegdote su super ako imaju neku poentu. Tu su mi svetli primeri Sting i Ben Stiler. A pojedine priče popularnih američkih komičara su isključivo polu-smešne situacije bez bog-zna-kakvog pančlajna tipa “nemojte da vozite automobil na esidu” što je preporuka na nivou “nemojte da prelazite ulicu na crveno” jer nešto svakako može da pođe naopako u oba slučaja. Takođe zanimljiva stvar vezana za ove selebritije je činjenica da će vas poneki i iznenaditi svojim pozitivnim stavom o halucinogenim drogama. Ako ne poznajete život tih ljudi van onoga po čemu su najprepoznatljiviji (što ipak nije slučaj sa mnom), često sisanje sličica zna da bude biografsko iznenađenje kod osoba poput Antonija Burdejna ili Keri Fišer. Meni je mnogo veće iznenađenje što su njih dvoje u ovom filmu živi. Izgleda da je ovaj film sniman poprilično dugo.

Moguće da je razlog za to primena animacije u uvodnoj špici i kao ilustraciji pojedinih anegdota. Animacija je super, zabavna je i tripozna, ali se stil menja od anegdote do anegdote. Tek odjednom, jedna priča je rekreirana igranim scenama. I tu sam shvatio da je reditelj Donik Keri rešio da ilustruje te dogodovštine na različite načine, što je stvorilo efekat suprotan od zamišljenog i nekako uspelo da smanji produkcionu vrednost filma.

HAVE A GOOD TRIP je još ispresecan propagandnim filmovima usmerenim protiv LSDja, zbog komičnog efekta, kao i lažnim igranim propagandnim videom u kome komičari igraju tinejdžere kojima sipaju drogu u sok na žurci. Količina ljudi koji su pristali da budu u ovom dokumentarcu je impresivna. Primetio sam i arhivski intervju Džordža Harisona, međutim nisam zapamtio da li postoji i drugi intervju tog tipa u filmu. Plus je jedan od sagovornika i doktor koji radi na eksperimentima sa halucinogenima u cilju suzbijanja anksioznosti kod pacijenata. On celoj priči daje određenu ozbiljnost jer se po prvi put od zabrane ovih droga u Americi rade takvi opiti, pa se i zakoni shodno tome menjaju čineći ove droge lekovima radije nego zabranjenom supstancom.

Kada se sve sabere, vidi se da su uloženi velika ljubav i veliki trud u ovaj dokumentarni film. HAVE A GOOD TRIP je zanimljiva papazjanija svega i svačega, stoga osrednja ocena. Može da vam služi kao upozorenje, ali i kao vodič kroz halucinogene droge. Što je dobro u oba slučaja. Što više znate, bolje ćete se postaviti prema toj vrsti opijata. Znaćete da li želite da probate tako nešto i u kojim uslovima. U tom smislu ocena mu je pet plus.

OCENA:

The post Have a Good Trip: Adventures in Psychedelics (2020) appeared first on Filmska bleja.

Iako je naslov kaže da je TURTLE POWER definitivna istorija Nindža Kornjača, zapravo je delimična istorija i, odmah u startu, ljudi koji su nam priredili ovaj film pomalo padaju u našim očima kao kreatori nečega dokumentarnog čemu treba da verujemo. Ipak, priča ide svojim tokom bez imalo rašomonisanja (sagovornicima su sećanja ista ili slična), te su informacije pružene u ovom dokumentarcu verovatno validne.

Prva trećina filma je fantastična u smislu prikaza neverovatnog uspeha jednog samizdatog crno-belog stripa. Za neke stvari treba biti na pravim mestu u pravo vreme i ovo je jedan od tih slučajeva. Takođe, prva trećina filma rezonuje više sa gledaocima koji prate i zanima ih strip scena. Klasični nostalgičari će više voleti drugu trećinu vezanu za igračke i prvobitnu crtanu seriju.

U svemu ovome, meni najinteresantnija stvar u dokumentarcu TURTLE POWER su zaposlenici Mirage studija koji crtaju stripove, smišljaju likove i puno se zabavljaju radeći posao u kome imaju odrešene ruke. I njihov (ne)rad je dokumentovan VHS snimcima koje je, jedan od dvojice kreatora Nindža Kornjača, Piter Lerd besomučno snimao. I to je još jedna zanimljiva dinamika, Lerd ne voli da bude ispred kamera, dok drugi kreator ove franšize Kevin Istmen nema problem da ga snimaju i čini se da uživa u tome.

Poslednja trećina je posvećena filmu s početka devedesetih, što je sjajan making of koji čini da imate film-u-filmu. Prosečnom gledaocu će film tu malo da uspori i, na žalost, to je ritam kojim se ide do samog kraja. Primetno je da je film mnogo više o ljudima koji su na Kornjačama radili, radije nego o samim Kornjačama. Ako izuzmemo uvod u likove iz stripa, jedini delovi koji ih ovlaš pojašnjavaju su grafički rešena intermeca u kojima se predstavlja po jedna Nindža Kornjača.

TURTLE POWER se sasvim prigodno završava u trenutku kada Istman i Lerd prodaju svoje vlasništvo. Međutim to je ono gde “definitivno” u naslovu pada u vodu, pošto postoji još jedna inkarnacija u stripu koja je definitivno vredna pomena, kao i pristojan dugometražni animirani film, televizijski krosover svih inkarnacija Nindža Kornjača, te dvodelni reboot Majkla Beja (koji treba izbrisati iz sećanja).

OCENA:

The post Turtle Power: The Definitive History of the Teenage Mutant Ninja Turtles (2014) appeared first on Filmska bleja.

Pred kraj prošle godine sam bio u Berlinu. Smestio sam se kod moje drugarice Tanje, devojke zavidnog znanja istorije filma i modernog filmskog izraza. Nakon dugih šetnji po gradu, pred spavanje bih uzeo da čitam knjigu sa “filmske” police. Tako sam se susreo sa knjigom FULL SERVICE Skotija Bauersa (koju je napisao uz pomoć Lajonela Fridberga). A ta knjiga je osnova filma SCOTTY AND THE SECRET HISTORY OF HOLLYWOOD.

Knjiga je zabavna i nije za svakog. Skotijevi memoari opisuju njegov celokupan život, sa akcentom na period kada je svoje drugare iz vojske i njihove devojke podvodio holivudskom glumištu i njihovim prijateljima za gej i lezbejsku razonodu, na izvesnoj pumpi. Zašto je to radio? Holivudski radnici su imali ugovore u kojima je stajalo ako su gej ili lezbejske seksualne orjentacije to moraju da kriju ako žele da zadrže posao. Skoti imenuje sve te zvezde, frizere, šminkere, scenografe i druge. On imenuje svoje drugare. U opskurnijim momentima, Skoti opisuje svoj izuzetno seksualan život oko jedanaeste godine, kao i onaj pod stare dane (što je svakako manje opskurno). E sad, ko zna o Holivudu tog doba, zna i da su svi ti ljudi zaista bili gej. Skoti polazi od toga da su u njegovim krugovima svi sve znali i da je okej vaditi ljude iz ormana nakon smrti, samo zato što su svi u njihovoj okolini, kao i pola Holivuda, to već sve znali. Prosečnoj osobi knjiga zvuči kao laž. Iako je dosta podataka obelodanjeno u memoarima svake od tih osoba ponaosob, Skoti tu i tamo ima neke lične događaje koji idu još eksplicitnije od onoga na šta su urednici pomenutih memoara ikada bili spremni. Pročitao sam knjigu u dahu, vratio je na Tanjinu policu i danima razmišljao o Skotijevim avanturama. Kako bi uopšte dokazao bilo šta iz te knjige?

U svojim redovnim posetama bioskopu, video sam da se sprema LGBT festival Merlinka i među nekim naslovima sa kojima sam se već susreo na Berlinalu (tipa TINTA BRUTA) bio je i SCOTTY AND THE SECRET HISTORY OF HOLLYWOOD. Na žalost nisam stigao da ga vidim u bioskopu. Međutim, uspeo sam nekako to da nadoknadim kod kuće.

Film je u navratima puko prepričavanje knjige. Veliki deo je posvećen Skotiju danas, njegovom životu sa drugom suprugom i neobjašnjivoj horderskoj opsesiji koja ga je uhvatila pod stare dane. On ima 90 i kusur godina i više ne može da popravlja kuću koja se raspada. Gaji mačke i hrani tvorove koji noću dolaze da kradu đubre. Moj čovek. Ja isto tako, samo što su moji tvorovi neke druge, ulične mačke.

SCOTTY AND THE SECRET HISTORY OF HOLLYWOOD počinje pričom o pumpi, gde se nalazila, šta se tamo dešavalo. Po prvi put sam zapravo video pumpu. Autori filma su iskopali fotke. Uradili nacrt. Skoti počinje da prepričava svoje seksualne avanture. Iskopali su fotke. Vidimo mu kurac. Vidimo zvezde sa svojim “najboljim prijateljima”. Arhivski osmomilimetarski film. Iskopali su VHS snimak Skotijevih orgija. Odjednom, postoji ilustracija knjige. Upoznajemo Skotijeve drugare, holivudske čičice. Klupko se odmotava i ispostavlja se da su ove bivše gej prostitutke završavale u vezama sa holivudskim radnicima. Dvojica čičica potvrđuju da su bili njegovi momci sa pumpe. Autori filma imaju fotke. To je to.

Treba imati na umu da Skoti ima još gomiletine seks pričica iz svoje prošlosti koje nikada neće doći do nas. Verujem da su autori filma izbegavali tužbe sa svih strana i da je narativ sastavljen samo od onoga što sme da se kaže i prikaže.

Jedan od zanimljivijih aspekata filma je deo kada Skotija zove urednica iz izdavačke kuće TASCHEN da napiše predgovor za knjigu MY BUDDY koja se tiče drugarstva između vojnika u drugom svetskom ratu. To je trenutak kada gledaoci shvate da je Skoti Bauers zapravo relevantan.

Iako mi je potpuno jasno zašto gledamo devedesetogodišnjeg Skotija u svojim svakodnevnim obavezama, to je i najslabija karika. Možda sam površan, ali delovi u kojima ogovaraju zvezde i neko nekom siše kobas znatno su mi zanimljiviji. Budimo realni, to je ono zbog čega narod gleda ZADRUGU. SCOTTY je moja ZADRUGA. A može da bude i vaša, ako niste gadljivi na LGBT sadržaj, sa akcentom na B. Uostalom, Skoti lepo kaže “nisam je gej, ja samo volim da pomognem”. A kad to kaže neko ko je imao trojku sa Avom Gardner i Lanom Tarner, onda to ipak ima težinu.

SCOTTY AND THE SECRET HISTORY OF HOLLYWOOD je zanimljiva nadogradnja knjige FULL SERVICE. Film bez knjige je nedorečen, knjiga bez filma je diskutabilne verodostojnosti. Ovako zajedno su čista petica.

OCENA:

The post Scotty and the Secret History of Hollywood (2018) appeared first on Filmska bleja.

Znate ono kad vas naslov nimalo ne privlači? Prosto, MAJČI je bio zalepljen za prethodni i nekako je bilo glupo ne dati mu šansu. A da sam ga propustio ne bih ni znao da sam propustio mnogo. Ovo je studentski film kojeg jedino odaje nedostatak kolor korekcije, a vredi mnogo više nego neki dugometražni dokumentarci koji zapravo imaju budžet.

Prvi kadar je upravo ovaj koji vidite na pratećoj fotografiji. Majka i sin razgovaraju… o seksu. I već u startu shvatite da je gospođa Pavlović vrcava osoba velikog duha. Sin je, napomenuću, reditelj Josip Lukić. Bioskopska sala se orila smehom publike. Kada majka sedi sa prijateljicom i komentarišu lezbejske porniće ili scena u kojoj sin igra sa majkom uz Čolu ili zajedno šacuju ribe u gradu – pa to je divno! Lukiću odlično leži majklmurovski pristup temama u kojima može da se identifikuje, ne plaši se mračnih tajni porodice koje mogu da isplivaju u intimnim razgovorima i verujem da mu je kreiranje ovakvog filma više od psiho-terapije. Takođe, humer je na njegovoj strani.

Čak i kada se MAJČI dotakne izuzetno teških tema kakvo je brutalno nasilje u porodici ili smrt voljenih, svesni ste svih emocija aktera, ali keva prosto razbije teške teme šarmom i sve što sam želeo na kraju je da ih oboje zagrlim. Imao sam priliku da zagrlim Josipa, ali mislim da bi bilo jako čudno da iskočim iz publike i prigrlim gosta iz Hrvatske, možda bi se uplašio pa bi primenio majgeri ili slično. Šalu na stranu, svakako mi je žao što se nismo upoznali, ali evo, ako bude video ovo nek prenese svojoj mami pozdrave iz Beograda.

Radujem se njegovom sledećem filmu koji je, ako nas nije lagao, dokumentarac o njegovoj sestri. I nadam se da će, kada završi sa familijom, postati neka vrsta Kevina Smita hrvatskog filma, tako da očekujem film a la CLERKS u bliskoj budućnosti.

OCENA:

Pogledajte i druge preglede filmova sa festivala BELDOCS 2018 – POSLEDNJA AVANTURA KAKTUS BATE, LOVETOVI, MAČKA

The post Majči / Momsy (2018) – BELDOCS 2018 appeared first on Filmska bleja.

Kratki dokumentarac LAVETOVI je, pretpostavljam, hteo da se pozabavi web-cam modelima na poslu i van njega. Iz filma smo saznali, prilično detaljno, da Ema ima prelep čmarić (ovo su njene reči, uz prigodnu ilustraciju u detalju preko celog ekrana) i da Edi, njen suprug, ima veliki kurac (takođe njene reči i takođe eksplicitno prikazano). Jedna gospođa novinarka je za vreme ovih scena huktala i puftala i zaklanjala sebi oči rukama. He he.

Na osnovu filma možemo da zaključimo da ovo dvoje imaju pornografski web-cam šou, došli su iz Amerike u Hrvatsku, imaju tri psa – kako kažu, troje dece. Kada nisu ispred kamere zarađujući novac, leže u krevetu u drugoj sobi i kuju poslovne planove (nastupe u klubu) ili tek tako bleje sa kerovima. Da li sam pomenuo da Edi i Ema imaju fristajl o sisanju jaja, da bi odmah zatim Edi zapravo tea-bagovao svoju suprugu? Povremeno imaju čarke, kakve ima svaki par koji je u dugogodišnjoj vezi. To je to. Odjavna špica.

Nedovoljno Igore Bežinoviću, nedovoljno. Film se čini zbrzan, bez jasne poente. Ako je trebalo da doživimo jedan dan u životu ovog zanimljivog para, ne oseća se iskrenost i koncept je samim tim fejkovanje do dobitka finalnog produkta. Da li je webcamming ok ili nije? Da li je njima ok? Zašto to rade?

Ono što nismo saznali iz filma, saznali smo iz Q&A posle projekcije, a realno je trebalo da bude u filmu – Ema sklanja bolesne lutalice sa ulice leči ih i udomljava, svakodnevni seks pred kamerama ne utiče na njihovu intimu, izuzetno su prijatni ljudi i Edi je Emi bio prvi, dok je ona sa 19 godina po njegovim rečima imala lice porno glumice, a po njenim bila riba sa šanka koja svima pokazuje sisice i govori da će kad poraste da bude sponzoruša. Dakle LAVETOVI koje smo videli uživo su daleko zanimljiviji. Jebiga.  

OCENA:

Pogledajte i druge preglede filmova sa festivala BELDOCS 2018 – POSLEDNJA AVANTURA KAKTUS BATE, MAJČI,MAČKA

The post Lavetovi / The Lovetts (2018) – BELDOCS 2018 appeared first on Filmska bleja.

Naravno da i ptice na grani znaju da su mi mačke bića draža od ljudi, te da se visoko rangiraju u polju mog interesovanja, baš kao i strip. Zato sam pohitao u KC Vlada Divljan da pogledam film MAČKA o istanbulskim uličnim mačkama. Podeljen u segmente, film opisuje nekoliko potpuno različitih mačaka o kojima usput pričaju ljudi koji o njima brinu.

Može biti da je film predug onima koji nisu ljubitelji mačaka, čak je i meni desetak minuta filma bio višak. Ipak, ovaj dokumentarac je, kada prati mačke, bolje snimljen nego pojedini holivudski filmovi u kojima su životinje glavni junaci. A odnos mačaka različitih karaktera i njihovih, tako da se izrazim, hranitelja je izuzetno emocionalan. I u filmu to kažu, a stara je izreka – ko ne voli životinje, ne voli ni ljude.

Ne smem da zaboravim da napomenem da je jedna od glavnih uloga u filmu i sam Istanbul. Prelepo snimljeni kadrovi su tu da posluže kao intermeco u prelasku s mačke na mačku. I ako shvatam sentiment, ne mogu da ne napomenem da je takav pristup repetativan i ne ide u korist samoj naraciji. Siguran sam da je to moglo mudrije da se reši, ali MAČKA je završen film, autori su evidentno zadovoljni, a na kraju krajeva zadovoljan sam i ja kao deo publike.

OCENA:

Pogledajte i druge preglede filmova sa festivala BELDOCS 2018 – POSLEDNJA AVANTURA KAKTUS BATE, MAJČI, LAVETOVI

The post Mačka / Kedi (2016) – BELDOCS 2018 appeared first on Filmska bleja.

Dokumentarac iz 2015. godine sam otkrio pred novogodišnje praznike i seo sam da ga pogledam, jer sam ono što bi ameri zvali “comedy nerd”. Ono što možete da saznate iz DRUNK STONED BRILLIANT DEAD je da se dvojac iza časopisa National Lampoon susreo na Harvardu, da su svojim magazinom direktno uticali na komediju u Americi sedamdesetih, da su imali uspešnu radio emisiju National Lampoon’s Radio Hour i nekolicinu albuma, te da su kasnije počeli da snimaju filmove od kojih su ANIMAL HOUSE i CADDYSHACK najznačajniji.

Oba filma se oslanjaju, na suštinski jednu te istu priču, o Dagu Kiniju (i delimično Henriju Birdu). Oba filma su nastala iz knjige po kojoj je nazvan igrani film (a čiji naslov je citat iz filma Animal House).

Pokušaću da vam ilustrujem Daga Kinija onako kako su ga predstavili u filmovima. On je bio hodajući one-liner (svaka rečenica koju izgovori je šala), evidentno nesiguran u sebe, tako da je sa prvim parama svoju depresiju lečio enormnim količinama kokaina. Koliko god kokaina da se vidi u oba filma, sve ukazuje na to da ga je bilo još više. Bio je evidentno šarmantan i imao je ludačku pokretačku energiju koju je rabio do maksimuma, što je i dovelo do nervnog sloma i pojačanja depresije. Dag Kini je primer depresivnog komičara, koji ne znamo. Svest o depresivnim komičarima se među ljudima pojačala tek smrću Robina Vilijamsa.

DRUNK STONED BRILLIANT DEAD je odličan uvid u sedamdesete, uticaj magazina i radijske emisije ekipe National Lampoon na stand-up scenu koja je nezaustavljivo rasla tih godina, popularnost komičara vezanih za Lampoon i koji su na kraju završili u emisiji SATURDAY NIGHT LIVE i na filmskom platnu – Čevija Čejsa, Gilde Radner, Džona Belušija i drugih.

Uvid je u seksualne slobode koje je seksualna revolucija donela sa sobom, kao i u rekreativno drogiranje koje je evidentno bilo više nego rekreativno. Lepo je videti lica ljudi koji su radili u magazinu, čuti njihove doživljaje i anegdote (i to hronološki). Međutim, National Lampoon je brend koji je upropašćen.

U filmu, koji je prepun činjenica, nikada ne zađemo u ono šta se desilo nakon smrti Daga Kinija (a desili su se sunovrat magazina i gomila snimljenih filmova od A do ŽNJ produkcije). Iz ovog filma imamo utisak da je National Lampoon umro sa Dagom. I to bi bilo OK, da podnaslov filma nije “The Story of the National Lampoon”. Takođe, smrt je jedina stvar koja nije kalendarsko-faktografsko nabrajanje. Tu po prvi put osetite emociju kakvu bi dokumentarni film ovakvog tipa trebalo da ima češće.

OCENA:

A FUTILE AND STUPID GESTURE je donekle isto to samo u formi igranog filma. Daga glumi sjajan, iako nenaviknutima izuzetno uvrnut, Vil Forte. Prva trećina filma se oslanja na upoznavanje, studiranje na Harvardu, prijateljstvo i biznis partnerstvo Daga i Henrija (koga igra Domnal Glison). Sve autore magazina i poznate komičare iz sedamdesetih glume sada aktuelni komičari. Ko prati komediju na velikom i malom ekranu prepoznaće svakog glumca. Problem nastaje u tome kada ne znate koga ti glumci glume, a od publike se očekuje da imaju to (pred)znanje.

Ovaj film je evidentno jeftinjak i rađen je punog srca, ali mu nedostaje emocionalnog naboja. Divna je ilustracija onoga što se dešava u dokumentarnom filmu, ali sam za sebe je prilično razvučena afera i to – sa lošim perikama. Najneverovatnija scena je kada Dag sedi sa Čevijem (Džoel Mekhejl) na Havajima i dobijaju paket kokaina spakovanog u teniske loptice. Neverovatna, ali istinita priča, jer se ipak radi o čoveku koji u filmu CADDYSHACK zapravo razvlači lajnu pravog koksa u jednoj sceni.

Kada se film A FUTILE AND STUPID GESTURE završi, poželite da ste gledali sve ovo u režiji nekog ko ume, a ko nije samo fan. Voleo bih da o Dagu Kiniju neko snimi film kakav je MAN ON THE MOON Miloša Formana, radije nego da ova dva filma budu jedini prikaz čoveka koji je toliko uticao na američku komediju.

OCENA:

The post Drunk Stoned Brilliant Dead: The Story of the National Lampoon (2015) + A Futile and Stupid Gesture (2018) appeared first on Filmska bleja.

Nekada je sasvim ok da se film ovlaš bavi celokupnom karijerom nekog umetnika. Ako se to radi sa stilom, kao u slučaju dokumentarca GEORGE MICHAEL: FREEDOM, ishod je zadovoljavajući. S obzirom da je Džorž Majkl sam režirao film o sebi, pa preminuo, film je dovršio neko ko evidentno nije želeo da se dohvati onih mračnijih delova njegove karijere. Film je konstruisan tako da glorifikuje Džordža Majkla isključivo kao pop ikonu i to u manjoj meri nego kao, još konkretnije, kantautora.

Kompletna priča je ispričana rečima i glasom samog Džordža, dok komentare dodaju brojne kolege (Stivi Vonder, Meri Džej Blajdž i drugi), kao i menadžeri, agenti, advokati i ljudi iz izdavačke kuće Soni. Nije se štedelo ni na spotovima, koji su ovde prikazani u širokom formatu i bez primetnog gubitka kvaliteta. Čak i VHS materijal izgleda pristojno i, iskreno rečeno, voleo bih da znam koja je njihova tajna.

Bonus ovog filma su dve nove pesme. Jedna je duet sa Krisom Martinom i na odjavnoj je špici, dok početak krasi moja omiljena pesma Fastlove u (izuzetno sporoj) verziji (meni neomiljene) Adel.

GEORGE MICHAEL: FREEDOM je lepo sklopljen dokumentarac, informativan, udara na emocije i ima nove pesme što je sve dovelo do toga da mu dam sasvim pristojnu ocenu.

OCENA:

The post George Michael: Freedom (2017) appeared first on Filmska bleja.

Ovaj dokumentarni film je rađen za TV, ali je pronašao put od festivala do festivala da bi kod nas završio u distribuciji kuće Cineplexx (inače lanca bioskopa). Bogatstvo produkcije i kratko trajanje filma ĆIĆOLINA: KUMA OD SKANDALA omogućavaju pitak doživljaj, koji na žalost ostavlja utisak izuzetno izglačane reportaže od skoro sat vremena.

Naravno, igra se na nostalgiju i šarm Ćićoline koji je zaista vredan pomena. Ona je jako harizmatična i to koristi protiv vas. Lako će vas ubediti da je biti go najlepša i najprirodnija stvar, te ako ne pazite jednog dana ćete se samo osvestiti gologuzi na biciklu u krugu oko Ade ili u šetnji po nadvožnjaku dok zadižete suknjicu kako biste zbunili nesrećne vozače na autoputu ispod.

Šalu na stranu, osetno je da sat vremena nije dovoljno da objasni publici kompleksnost, ironično, prilično jednostavne osobe koja je Ćićolina. TV format bi bio manje osetan da sagovornici nisu klasični talking heads sa šarenim mrdajućim disko grafikom na kojoj su potpisana imena. Film ne igra preterano na emocije, čak i kada se Ćićolina rasplače u kadru. To vas prosto ne dodiruje previše, jer je već sledeći kadar neki insert iz filma ili stripa gde je gola i grli plišanog medu. Cela stvar oko njenog političkog angažovanja je smehotresna, ali nije nesuvisla. Na kraju krajeva, svet se zaista deli na dobe i loše Ćiće, kako Ćićolina naziva svoje fanove.

Sve u svemu, ovo je dobar početak za istraživanje Ilone Staler zvane Ćićolina, ali ćete verovatno poželeti da zagrebete više i izguglate još, skinete neke torente prastarih itelijanskih erotskih ili porno filmova, te posetite njen sajt gde piše da ukoliko kupite neki od diskova ili majica ili knjiga, dobijate posvetu i poljubac – a ako ste u Rimu, u zavisnosti od njenih obaveza, kupljeni predmet će vam rado doneti sama i slikati selfie za uspomenu. Ja sam, kao dobar Ćićo, autogram i fotku dobio – a vi vidite.

OCENA:

Ako želite da pročitate više i o drugom filmu kog sam gledao na festivalu BELDOCS 2017, evo linka – VENERA

The post Ćićolina: Kuma od skandala / La Cicciolina. Godmother of Scandal (2016) – BELDOCS 2017 appeared first on Filmska bleja.

Ja znam da često imam taj “ova glumica je strava riba i zamišljam je golu” mizogini stav u svojim pisanijima, ali film VENERA me udara tačno u nerv za mizoginiju. Najpre prema rediteljkama. Dakle, ideja je da naprave kasting za film u kome bi vizualizovale nade, frustracije, oduševljenje seksom kod mladih devojaka. Prvi korak je bio da dovedu mlade devojke da im se otvore pa da od toga prave neku umetnost. Na kraju – sam kasting je postao umetnost. Da, moguće je napraviti film sa kamerom ili dve u beloj sobi sa parketom i jednom stolicom.

Dvadesetak devojaka se zaista otvara i dele sa nama svoja iskustva, uredno vođene evidencije o ljudima sa kojima su spavali, objašnjenje emocija i fantazija, kao i odnos prema svom telu i načinu na koji ih drugi sagledaju. Super koncept koji sjajno funkcioniše. Osetite sve. Vidite im na licima sve. I, uglavnom, nije dosadno. Rediteljke daju prostora i film diše.

Međutim, siguran sam da ima mnogo više i drugačijih stvari da se kaže. Nama Srbima su Šveđanke uvek bile seksi plave cice sa letovanja u Hrvatskoj ili pohotni vlažni san iz seksi filmova. Elem, Šveđanke su gabori. Barem ove u filmu. Iako nam objašnjavaju kako se ne treba stideti svog tela, one su svesne da su gabori i to je deo naracije. Ono što ne mogu ili ne želim da shvatim su dlake ispod pazuha. Bio sam u Švedskoj, upoznao sam devojke, nisu sve ovakve. Jedna drugarica je imala taj trip “od sutra ne brijem pazuh, zašto bih se uređivala za muške svinje”, ali sam joj rekao kako i sam brijem pazuh i to ne iz estetskih razloga već higijenskih, prosto – da ne bih smrdeo. I složila se da je žbun loša ideja.

Ha, žbun! Tako Šveđanke nazivaju svoje vagine. I da, sve devojke u filmu VENERA imaju žbun. Opet, tvrdim da nisu sve takve, ali u ovom filmu apsolutno jesu. Neke devojke su lezbejke, neke imaju pirsinge u nosu, jedna je ošišana na lonče i do kraja filma sve se skinu gole da pokažu sebe ne samo emocionalno nego i fizički. I jeste, svaka je lepa na svoj način kada se sve sabere. Neke su, iznenađujuće za ovaj film, lepše (ili zgodnije) od drugih. Bez obzira na to, imam utisak da su rediteljke tražile devojke samo u jednom kvartu. U nekoj stokholmskoj Savamali. Samo urbane devojke iz različitih andergraund supkultura, ali svakako alternativne u svom izgledu. Nema devojaka druge boje kože do bele, nema devojaka koje su domaćićkog ili ruralnijeg tipa. Ja tu vidim malo snobizma i malo lenjosti. Mislim, stotinu devojaka je prošlo ispred kamere i film je sniman 4 godine. Rekao bi čovek da će sagovornice biti baš različite.

Kada se sve sabere, dobijate jednu švedsku Frankenštajnovu mladu, sa svim nesigurnostima, statistikama, željama i ambicijama vezanim za seks. I ta čudna devojka, sa glavom u oblacima problema oblači se kao tetka, pije alkohol iz tegle, nosi ravnu obuću, ima pirsing u nosu i verovatno izlazi u neki stokholmski KC Grad.

Iako sam siguran da prosečna Srpkinja može da se pronađe u pričama, određeni elementi su zaista egzotični i čini se da prave blokadu gde bi upoređivanje postalo puko posmatranje, poput onog u muzeju savremene umetnosti (u našem slučaju, jednom, kada ga otvore). Meni je većina priča nešto o čemu sam već slušao i o čemu sam već razgovarao. Svestan sam da nisu svi ljudi otvoreni za takve razgovore. Možda je i do mojih godina. Ipak, ovaj film bih obavezno puštao srednjoškolcima. Ako ništa drugo, mislim da može pozitivno da utiče na samopouzdanje mlađih devojaka, a muškarci mogu i da nauče neke stvari. Na mene VENERA prosto ne deluje onako kako je zamišljeno.

OCENA:

Pročitajte i o drugom filmu kog sam gledao na festivalu BELDOCS 2017 – ĆIĆOLINA: KUMA OD SKANDALA

The post Venera / Venus (2016) – BELDOCS 2017 appeared first on Filmska bleja.