VIP KINOTEKA 3: Specijalno vaspitanje / Special Education (1977)

Sinoć je u Jugoslovenskoj kinoteci održan treći deo VIP KINOTEKE, udruženog poduhvata pomenute institucije i korporacije Vip Mobile da se remasterizuje deset najvažnijih filmova srpske kinematografije. Nakon filmova KO TO TAMO PEVA i KAD BUDEM MRTAV I BEO, na red je došlo i SPECIJALNO VASPITANJE. Kao i prethodna dva puta, sve nas je pozdravio konferansije (i direktor Kinoteke) Jugoslav Pantelić, kao i direktor Vipa Dejan Turk. Jugoslav (koristim ime za konferansjea i prezime za direktora Kinoteke, podsvesno ga smeštajući u ulogu Džekila/Hajda) je, kao i uvek, iveo na scenu ekipu filma. One koji su živi, pa od tih – one koji su mogli da dođu po vejavici. Razgovor je bio kratak i efektan, najpre jer se reditelju Goranu Markoviću i ekipi nije mnogo pričalo. I zato smo se Nevena Jovanović, Milan Krunić, Ivana Ilijin, Boki Perić i ja relativno brzo prepustili digitalnom remasteru filma.

Moje prvo gledanje ovog filma je proteklo u najboljem redu, miru i disciplini. Zašto? Zato što me je film “uvukao” od prvog kadra i dozvolio mi potpuno uživanje u mraku velike sale Kinoteke. Koristiću ovu frazu po treći put – film izgleda kao da je juče snimljen. Za početak, animacija logotipa Centar filma bila je ključ za povratak u prošlost. Bez kracera i prašine koji odaju da je u pitanju deo istorije velike (jugoslovenske) kinematografije. Samo po zvuku se čuje da je u pitanju nešto iz prošlosti, jer mono magnetna traka možda i ne dozvoljava preterani “touch-up” zvuka. Ne mogu da tvrdim sa sigurnošću.

Reditelj Goran Marković je na talasu entuzijazma posvetio dobre dve godine istraživanju kako bi ovu priču realizovao. SPECIJALNO VASPITANJE ima sve odlike debitantskog filma velikog reditelja. U pitanju je vešto ispričana priča i verno preneta atmosfera popravnog doma (čak iako nije verno preneta, mi kao publika verujemo da jeste). Film ne može više biti dete tog vremena, kraja sedamdesetih, a uopšte nije loše ostario. Jedina pridika bi mogla da se kompozitoru za jednoličnu muziku (čini se kao da u filmu ima svega dve numere). Takođe, muzika je ta koja otkriva godinu proizvodnje, jer je kompozitor u želji za modernim rezultatom koristio boju sa sintisajzera koja u uvodnoj numeri lomi uši i prži mozak, te četrdeset godina kasnije zvuči zastarelo. Obično kompozitori umeju da prepoznaju koji elementi neće štrčati u budućnosti, stoga imamo puno filmske muzike koja opstaje i dan danas. U ovom konkretnom slučaju, čini se da nije tako.

Perfektnu depikciju fiktivnog dečaka i mladog delinkventa Pere Trte je izveo Slavko Štimac. Berček u ulozi “ćutologa” Ljupčeta, Bekim Fehmiu kao nastavnik Žabac i sam Štimac, fantastičan su trio koji nosi ceo film, ali je daleko od toga da su sami u svojim izvedbama. Ovaj film ima baš dosta uloga za debitantsko delo, a neke od njih su sjajna kratka pojavljivanja Voje Brajovića i reditelja Srđana Karanovića.

Naravno, ovo ljupko ostvarenje u kome Pera Trta pokušava da pronađe pravi put za sebe, prestaje da bude ljupko i postaje otrežnjujuće onda kada Ljupče pomahnita pred kraj filma, nakon što shvati da su u bezizlaznoj situaciji. Najjače emocije koje mogu da budu prenesene sa velikog platna su osećaj nemoći i samoće. Iako film ostavlja trag i na publiku i na Peru, nekako možemo da pretpostavimo da bi on danas bio živ i zdrav, sa zanatom u rukama i porodicom oko sebe, na trinaestom spratu zgrade sagrađene na mestu njegove srušene straćare.

OCENA: