Ne znam šta sam očekivao, ali to nije ovo što sam gledao. ČUDESNA ŽENA 1984 je film koji služi da održi franšizu radije nego da je proširi i poboljša. Otprilike kao foksovi X-MEN filmovi u svojoj poznoj fazi, s tim da se vidi da se neko ipak trudio da sastavi što bolji film od onoga što je napisano na papiru. I taj neko je verovatno Peti Dženkins.

Scenario je pisan po njenom sinopsisu. I dok verujem da je sinopsis bio super, scenario na kraju nije ispao zadovoljavajuć. Često se ništa ne dešava, likovi se slabo razvijaju i ono u šta scenaristi žele da poverujemo – stoji na staklenim nogama. I Peti to režira vrlo sposobno, varajući nas da je film bolji nego što jeste. Jedan od mehanizama su omaži filmovima osamdesetih godina prošlog veka. Ceo prvi deo u muzeju ima neki ZAPOSLENA DEVOJKA vajb. Ima tu i INDIJANE DŽONSA, a ima i direktnog omaža prvom od modernih superherojskih filmova – SUPERMENU. I ti omaži su nama, publici, u odnosu na ostatak filma, kao topao nežan zagrljaj… nepoznate osobe! Gospodine, ruke k sebi!

Takođe, Peti ima problem sa ritmom. Ne razumem šta je sa njom i tolikim insistiranjem da sve bude “epski”. Okej, povratak na ostrvo Amazonki treba da bude epski, fajtovi i jahanja munja moraju da budu epski. Ali ima toliko praznog hoda i sve je naglašeno pokretima kamera i muzikom, kao da je podjednako bitno. I to oduzima snagu onim delovima koji zaista jesu važni za narativ.

Velika mana prvog filma je, i to sam već govorio u kritici ČUDESNE ŽENE, treći čin koji je bio demode bitka sa čudovištem. Zahvalan sam što su nas u filmu ČUDESNA ŽENA 1984 toga poštedeli. WW se ovog puta bori protiv bolesti današnjice, iako u oblandi hladnog rata 1984. godine. Bori se protiv površnih želja čovečanstva za brzim dobitkom i poršeima (neverovatno je da se taj brend stavlja u negativan kontekst u filmu, a opet, potpuno je jasno da je u pitanju product placement), bori se protiv zidova koji “štite” celu državu, bori se protiv atomskog naoružanja – a sve to boreći se protiv Maksvela Lorda koga maestralno igra Pedro Paskal. Tek da bi film zapravo opravdao epitet superherojskog, Čudesna Žena se bori i protiv Čite, koju takođe maestralno igra Kristen Vig. Ja i dalje tu vidim Penelopi iz njenih čuvenih SNL skečeva. Taj lik prosto tu i tamo proviri iz nje, koliko god da je ozbiljna. Naročito kada igra nesigurnu, “nevidljivu” arheološkinju.

Naravno, Gal Gadot je Čudesna žena u toj 1984. godini, što govori da kao lik između prvog i ovog filma iza sebe ima sedam decenija superherojstva i života bez ljubavi, a obrt je takav da ulozi postaju veći. Samo u svoje ime mogu da kažem da se nisam preterano investirao u njenu situaciju. Znam, teško je. I superheroji su ljudi bla, bla, bla. Gal je ugodna za oči i volim da je gledam kako radi šta god. Ipak, više me je zainteresovala i razgalila mid-credits scena nego većina onoga što se desilo tokom celokupnog trajanja filma.

Da ne dužim više. U godini u kojoj je izašlo malo filmova, blokbasteri ovog tipa bi trebalo da su melem za dušu. Međutim, sedenje pod kojekakvim izolacijama i zatvaranjima je dovelo do toga da gledamo zaista veliku količinu filmskog i TV programa. I radije bih gledao SUPERMENA petnaesti, nego ČUDESNA ŽENA 1984 drugi put.

OCENA:

The post Čudesna žena 1984 / Wonder Woman 1984 (2020) appeared first on Filmska bleja.

Imao sam znatno manja očekivanja od ovog filma nego inače, kada je Vil Ferel u pitanju. EUROVISION SONG CONTEST: THE STORY OF FIRE SAGA je zabavan i zanimljiv film pun iznenađenja, pritom znatno smešniji ako znate osnove islandske kulture i imate osrednje poznavanje Evrovizije kao takmičenja. Film zato ima manju ocenu na svim kritičarskim platformama, jer Amerikanci uopšte ne kapiraju o čemu se tu radi. 

Ne znam kako je Ferelu, kao američkom producentu i scenaristi, uopšte palo na pamet da snima film na ovakvu temu. Pretpostavljam da je do, ponekad, apsurdnih nastupa pojedinih zemalja koje zahvaljujući jutjubu postaju vitalne i tamo gde se Evrovizija uglavnom ne prati. Međutim, likovi iz filma su bazirani na pojedinim pevačima i bendovima, pa su i situacije u kojima se nalaze takođe u većini slučajeva realne. Recimo to kada ministar male zemlje, kakva je Island, ne želi pobedu svog predstavnika na takmičenju. Takve stvari su se zaista dešavale iza kulisa ovog ogromnog festivala.

Naravno, filma ne bi ni bilo da EBU, organizatori takmičenja, nisu ko-producenti. Zato su autori filma smeli da koriste ime, logo, a odatle i plejada pravih i poznatih evrovizijskih pevača i, što je još veća poslastica, komentatora.

Za EUROVISION SONG CONTEST: THE STORY OF FIRE SAGA je snimljeno nekoliko originalnih pesama, tri koje izvode glavni junaci – Fire Saga, plus nekoliko pesama izmišljenih izvođača koji se takmiče na ovoj fiktivnoj verziji Evrovizije. Sve zvuči… Pravo! Fantastičan soundtrack. Neko se zaista temeljno bavio produkcijom neprskanih evrovizijskih hitova za film. Svaka fejk pesma je jedan od klišea festivala, dok je jedina prava evrovizijska pesma u filmu (i to pobednička), “Amar pelos dois” Salvadora Sobrala, zapravo vrlo jedinstvena i neuobičajena za festival.

O glumcima ne bih mnogo govorio, tu se bar nije štedelo. U pitanju je internacionalna ekipa američkih, islandskih, švedskih i irskih glumaca. Pored Ferela i Rejčel Mekadams, najveća holivudska zvezda je Pirs Brosnan. A simpatična epizoda je i Demi Lovato.

Ako pratite Evroviziju, ovaj film će vam leći kao budali šamar, kao penzija babi, kao Arijana Grande mom srcu. U suprotnom, biće vam tek smešnjikavo. I baš je gre’ota što je tako.

OCENA:

The post Eurovision Song Contest: The Story of Fire Saga (2020) appeared first on Filmska bleja.

Film HAVE A GOOD TRIP je dokaz da je teško napraviti dugometražni dokumentarac. Svakako je još teže napraviti dobar dugomatražni dokumentarac. Ipak, u tome može da pomogne to što su vam sagovornici poznate ličnosti iz industrije zabave, jer ti ljudi umeju dobro da ispričaju priču. Gledano kao celina, to sve funkcioniše sasvim pristojno iako nisu sve priče vredne pričanja.

Anegdote su super ako imaju neku poentu. Tu su mi svetli primeri Sting i Ben Stiler. A pojedine priče popularnih američkih komičara su isključivo polu-smešne situacije bez bog-zna-kakvog pančlajna tipa “nemojte da vozite automobil na esidu” što je preporuka na nivou “nemojte da prelazite ulicu na crveno” jer nešto svakako može da pođe naopako u oba slučaja. Takođe zanimljiva stvar vezana za ove selebritije je činjenica da će vas poneki i iznenaditi svojim pozitivnim stavom o halucinogenim drogama. Ako ne poznajete život tih ljudi van onoga po čemu su najprepoznatljiviji (što ipak nije slučaj sa mnom), često sisanje sličica zna da bude biografsko iznenađenje kod osoba poput Antonija Burdejna ili Keri Fišer. Meni je mnogo veće iznenađenje što su njih dvoje u ovom filmu živi. Izgleda da je ovaj film sniman poprilično dugo.

Moguće da je razlog za to primena animacije u uvodnoj špici i kao ilustraciji pojedinih anegdota. Animacija je super, zabavna je i tripozna, ali se stil menja od anegdote do anegdote. Tek odjednom, jedna priča je rekreirana igranim scenama. I tu sam shvatio da je reditelj Donik Keri rešio da ilustruje te dogodovštine na različite načine, što je stvorilo efekat suprotan od zamišljenog i nekako uspelo da smanji produkcionu vrednost filma.

HAVE A GOOD TRIP je još ispresecan propagandnim filmovima usmerenim protiv LSDja, zbog komičnog efekta, kao i lažnim igranim propagandnim videom u kome komičari igraju tinejdžere kojima sipaju drogu u sok na žurci. Količina ljudi koji su pristali da budu u ovom dokumentarcu je impresivna. Primetio sam i arhivski intervju Džordža Harisona, međutim nisam zapamtio da li postoji i drugi intervju tog tipa u filmu. Plus je jedan od sagovornika i doktor koji radi na eksperimentima sa halucinogenima u cilju suzbijanja anksioznosti kod pacijenata. On celoj priči daje određenu ozbiljnost jer se po prvi put od zabrane ovih droga u Americi rade takvi opiti, pa se i zakoni shodno tome menjaju čineći ove droge lekovima radije nego zabranjenom supstancom.

Kada se sve sabere, vidi se da su uloženi velika ljubav i veliki trud u ovaj dokumentarni film. HAVE A GOOD TRIP je zanimljiva papazjanija svega i svačega, stoga osrednja ocena. Može da vam služi kao upozorenje, ali i kao vodič kroz halucinogene droge. Što je dobro u oba slučaja. Što više znate, bolje ćete se postaviti prema toj vrsti opijata. Znaćete da li želite da probate tako nešto i u kojim uslovima. U tom smislu ocena mu je pet plus.

OCENA:

The post Have a Good Trip: Adventures in Psychedelics (2020) appeared first on Filmska bleja.

Iako je naslov kaže da je TURTLE POWER definitivna istorija Nindža Kornjača, zapravo je delimična istorija i, odmah u startu, ljudi koji su nam priredili ovaj film pomalo padaju u našim očima kao kreatori nečega dokumentarnog čemu treba da verujemo. Ipak, priča ide svojim tokom bez imalo rašomonisanja (sagovornicima su sećanja ista ili slična), te su informacije pružene u ovom dokumentarcu verovatno validne.

Prva trećina filma je fantastična u smislu prikaza neverovatnog uspeha jednog samizdatog crno-belog stripa. Za neke stvari treba biti na pravim mestu u pravo vreme i ovo je jedan od tih slučajeva. Takođe, prva trećina filma rezonuje više sa gledaocima koji prate i zanima ih strip scena. Klasični nostalgičari će više voleti drugu trećinu vezanu za igračke i prvobitnu crtanu seriju.

U svemu ovome, meni najinteresantnija stvar u dokumentarcu TURTLE POWER su zaposlenici Mirage studija koji crtaju stripove, smišljaju likove i puno se zabavljaju radeći posao u kome imaju odrešene ruke. I njihov (ne)rad je dokumentovan VHS snimcima koje je, jedan od dvojice kreatora Nindža Kornjača, Piter Lerd besomučno snimao. I to je još jedna zanimljiva dinamika, Lerd ne voli da bude ispred kamera, dok drugi kreator ove franšize Kevin Istmen nema problem da ga snimaju i čini se da uživa u tome.

Poslednja trećina je posvećena filmu s početka devedesetih, što je sjajan making of koji čini da imate film-u-filmu. Prosečnom gledaocu će film tu malo da uspori i, na žalost, to je ritam kojim se ide do samog kraja. Primetno je da je film mnogo više o ljudima koji su na Kornjačama radili, radije nego o samim Kornjačama. Ako izuzmemo uvod u likove iz stripa, jedini delovi koji ih ovlaš pojašnjavaju su grafički rešena intermeca u kojima se predstavlja po jedna Nindža Kornjača.

TURTLE POWER se sasvim prigodno završava u trenutku kada Istman i Lerd prodaju svoje vlasništvo. Međutim to je ono gde “definitivno” u naslovu pada u vodu, pošto postoji još jedna inkarnacija u stripu koja je definitivno vredna pomena, kao i pristojan dugometražni animirani film, televizijski krosover svih inkarnacija Nindža Kornjača, te dvodelni reboot Majkla Beja (koji treba izbrisati iz sećanja).

OCENA:

The post Turtle Power: The Definitive History of the Teenage Mutant Ninja Turtles (2014) appeared first on Filmska bleja.

Znate kada vam neko kaže “Sladak film!” kao ultimativni opis? E, pa STANLIO I OLIO je jedan sladak film. Nepretenciozan, emotivan, nostalgičan. Gledao sam ovaj film sa devojkom (verenicom, heh) i dok su još išli natpisi nešto ju je nateralo da izgovori koje joj je prvo sećanje na Stanlija i Olija, što sam i ja želeo da podelim sa njom u istom trenutku. Ako izuzmemo crtaće koje je čak i moja generacija zaboravila, prvo sećanje mi je scena u kojoj se svi na nekoj večeri gađaju pitama, onim američkim krem-pitama koje su u suštini kora sa belim kremom u činiji.

Toga u ovom filmu nema, ali to je sasvim logično jer film obuhvata poznu karijeru ovog svetski poznatog humorističkog dua, kada su krenuli na svoju poslednju, evropsku turneju. Ipak, sve vreme se mogu videti omaži najprepoznatljivijim scenama iz filmova, pa čak i delovi te njihove predstave. Stiv Kugan i Džon Si Rajli su maestralno odigrali uloge junaka iz naslova, tako da skečevi iz predstave deluju efektno (dakle smešno) jer je efekat zaista kao da gledamo pravog Stanlija i pravog Olija.

Ovo nije skupoceni blokbaster. Vidi se da je budžet bio skromniji, ali to nimalo ne pojeftinjuje celu stvar. Na kraju krajeva, produkciono gledano sve je na mestu. Reditelj Džon S. Berd je ubo period, emociju i tajming. Zaista se oseća da mu je ovo bio passion project i svaka mu čast na urađenom.

Ako nešto škripi u filmu, to je možda scenario koji se svodi na prepričavanje jednog perioda života dvojice prijatelja. Međutim, nije toliko problem ni u samom scenariju, koliko u činjenici da je ovaj period života aktera bio najmanje turbulentan. Ako vas interesuje nešto više o njihovom burnom životu, preporučio bih vam knjigu STAN AND OLLIE: THE ROOTS OF COMEDY (2001) koja je više nego informativna. Ali ako vam je dosta da saznate po koju informaciju o finalu njihove karijere i doživite njihovu iskrenu prijateljsku ljubav, film STANLIO I OLIO će vam pružiti upravo to.

OCENA:

The post Stanlio i Olio / Stan & Ollie (2018) appeared first on Filmska bleja.

Film (JULIET, NAKED bezbednog prevoda naslova) DŽULIJA je, u odnosu na ostale filmove po romanima Nika Hornbija, prilično tanak. Iako obećava standardni rom-kom i hvata fin zalet, na kraju se prospe. Takođe, malo je razočaravajuće što se film pojavio u bioskopima u trenutku kada je na internacionalnom nivou film već izašao na blu-reju i striming servisima.

Primorski gradić u kome se film odvija je najlepše parče Velike Britanije koje sam do sad video na filmu. Svaka čast onome ko je pronašao lokaciju za snimanje. Takođe, svaka čast i onome ko je radio kasting, jer je Kris O’Daud (koga smo prošle godine gledali, iako animiranog, u S LJUBAVLJU, VINSENT) perfektan brljivac, očajni, sredovečni fan propale rok zvezde. Takođe, Rouz Birn herojski iznosi ceo film na sopstvenim plećima i veoma je simpatična u naslovnoj ulozi. Itan Houk je takođe perfektan kao pomenuta propala rok zvezda, šarmantan, uverljiv i taman fino propao.

Zaplet filma je kao iz nekog romana (hehe). Zaplet je, ustvari, ono što nije uverljivo, ali sam bio spreman da se pravim da mu verujem jer je zabavan. Zaista, DŽULIJA je prilično zabavan film, prizemljen u svojoj ludosti gde dugogodišnja devojka najvećeg fana propale rok zvezde upoznaje tu istu misterioznu rok zvezdu i flertuje sa njim.

Kada se sretnemo sa propalom rok zvezdom, on je već savršen u svojoj propalosti. Itan Houk odlično kanališe emocije. Silna rodbina rok zvezde, koju takođe upoznajemo tokom filma, služi samo zato da bi bolje shvatili njegov lik i tu neku promenu koju doživljava pri susretu sa Džulijom. Ozbiljna priča. I tako do poslednjeg čina – završne trećine.

Neke stvari se onda dese tako stihijski, glupi zapleti, odlasci, dolasci, telefonski pozivi… Kako je DŽULIJA išla ka kraju svoje filmske avanture moja pažnja je odlazila sve dalje. Želeo sam da izdržim, želeo sam da bude zabavno kao na početku, ali prosto je sve splasnulo.

Da li sam bio zadovoljan Džulijinom sudbinom? Nije me bilo briga. I to je bio najveći obrt u ovih sat i po.

OCENA:

The post Džulija / Juliet, Naked (2018) appeared first on Filmska bleja.

Nemoguće je opisati HOW TO TALK TO GIRLS AT PARTIES, a ne spojlovati premisu filma. Ja sam u ovo kino-iskustvo ušao bez predznanja, na eci-peci-pec izbor onoga što bih mogao da pogledam. Da ja nisam ja, verovatno bih odustao posle 20 minuta. “Zašto?”- pitate se.

Film počinje kao neki britanski punk-flick sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih. Puno drndavog gitarskog naboja, uz adekvatno trešenje kamere i divljačku vožnju biciklom kroz odurni Krojdon, što je u suštini londonska Karaburma. Ortaci su simpa-nevini-panker (simpatični Aleks Šarp), bucko-pijandura i panker-jebač-presretač, sva trojica tinejdžeri. Spremaju se za žurku na koju žele da upadnu nepozvani. Eto, to vam je jedan film i traje manje-više 15 minuta. Već kada uđu na žurku, a potpuno su pogrešili gajbu, dolazimo do prelomne tačke.

U tom trenutku HOW TO TALK TO GIRLS AT PARTIES dobija potpuno novu atmosferu i Nil Gejman (autor kratke priče po kojoj je film baziran) preuzima kormilo. Naravno da su na gajbi vanzemaljci-sektaši! Dizajn svega je zapravo sjajan. Pritom je moj entuzijazam za film rastao kako svaki od tri tinejdžera upoznaje po jednu kastu vanzemaljske rase.

Iako na talase prečudan, pa sasvim realan za Krojdon s kraja sedamdesetih, pa u nekim trenucima muzički samosvestan (da, Nikol Kidman je vlasnica kluba i menadžerka pank bendova), da bi svakako bio polu-prijatno uvrnuti SF, film uspeva da bude spontano dosadan u par navrata. Džon Kameron Mičel je režirao ozbiljnu papazjaniju. Ali isto tako nam je podario najseksi El Fening do sad. Mislim, ona mi nikad nije bila seksi, ni u filmu ZAKON NOĆI niti bilo gde drugde, tako da je ovo prvi put da sam je video i pomislio – “njam!”

I sve to sam gledao kao hipnotisan, ne znajući šta me čeka iz ćoška. Na sreću kraj mi se, takav kakav jeste, prilično svideo. HOW TO TALK TO GIRLS AT PARTIES nije film za svakog, ali da je drugačiji i interesantan, jeste.

OCENA:

The post How to Talk to Girls at Parties (2017) appeared first on Filmska bleja.

Rešio sam da pogledam LOV NA DIVLJAKE zato što je postojala rupa u filmografiji Taike Vajtitija, a on je jedan od ljudi čije bi bilo šta gledao. (Ako niste upućeni u njegov opus, obavezno gledajte seriju FLIGHT OF CONCHORDS i filmove WHAT WE DO IN THE SHADOWS i TOR RAGNAROK.)

Imajte na umu da je ovo film po knjizi, što će vam biti jasno čim shvatite da postoji desetak glava. Koliko god da vam se čini da je LOV NA DIVLJAKE dečji film, u biti svakako nije. Od prvog kadra novozelandske prirode – maksimalno rabljene u trilogijama HOBIT i GOSPODAR PRSTENOVA, preko susreta sa Maorima na konjima, ovo je nešto najnovozelandskije nakon treš horora Pitera Džeksona s kraja osamdesetih i početka devedesetih, i one pristojne horor komedije BLACK SHEEP iz 2006. godine. Iako je Vajtiti već snimio jedan coming-of-age film u rodnoj zemlji, ovaj ipak nije samo takav film. Ima tu dosta komedije (jedna od smešnijih fora mi je caucasian fora), zanimljive akcije/avanture i zaista srceparajuće drame.

LOV NA DIVLJAKE u glavnoj ulozi ima mladog Džulijana Denisona koga smo već imali prilike da vidimo u filmu PAPER PLANES i koji je važan deo DEDPULA 2, što nije čudno s obzirom da ga kamera voli i da ima i swag i šarm. Dakle, ima swaga. He, he. U ovom filmu konkretno, ne možete a da ne povučete paralelu između njega i mladog Dimitrija Vojnova iz filma TITO I JA. Nazovite me ludim, ali iz određenih uglova zaista liče.

Moja životna saputnica je bila u fazonu “ovaj deda mi poznat” ne shvatajući da je Džulijanov partner u filmu čuveni Australijski glumac Sem Nil (PARK IZ DOBA JURE) u ulozi koja mu toliko dobro leži, da bi producenti morali da gađaju kasting agenta dodatnim novcem dokle god film zarađuje.

Šta god da mislite da je ovaj film, svoja očekivanja bacite u đubre! Ovo je emocionalni rolerkoster kome je poslednja stanica totalno raspilavljenje u srcogradu. Svaka scena je uvrnuti preokret za sebe. Svaki kadar je prelep za oči. Posebna pohvala ide za muziku, koja filmu daje dodatni uvrnuti šarm.

Nakon filma LOV NA DIVLJAKE preostaju mi još dva uratka iz Vajtitijevog opusa – BOY i EAGLE VS. SHARK, kao i treći film koji još uvek nije gotov, a jedva ga čekam – JOJO RABBIT o dečaku koji u sred Drugog svetskog rata ima izmišljenog prijatelja koji je etnički nekorektna verzija Adolfa Hitlera. Ko će sada dočekati sledeću godinu?

OCENA:

The post Lov na divljake / Hunt for the Wilderpeople (2016) appeared first on Filmska bleja.

Zahvaljujući Netflixu, mnogi stend-ap komičari dobijaju TV specijale češće nego uobičajeno. Doduše, svi bi u nekom trenutku završili na DVD formatu, ali striming je sada preuzeo primat i mudri Netflix zna kako da igra igru. ILIZA SHLESINGER: ELDER MILLENNIAL je još jedna u nizu stend-ap komedija sa ove striming platforme i možda se pitate, kao što sam se ja pitao – ko je Iliza Šlezinger? Ako ćete suvoparne detalje onda pogledajte njen imdb ili wikipedia stranicu. A ako želite sočne detalje, pogledajte ovaj nastup.

Koliko sočne? Ne preterano. Uprkos tome, Iliza nam dozvoljava da verbalno zađemo u njenu ljubav prema bebećim nogicama, zatim veridbu, spavaću sobu… i niže. Psa ne moramo da zamišljamo, on izlazi na scenu. Kada kažem “scenu” više mislim palubu broda USS Hornet na kome su, osim Ilize, parkirani i avioni američke vojske.

Iliza je definitivno neko ko ima dobru prisutnost na sceni, energična je, i fore su joj na mestu. Ponekad otegne šalu, ali nije lako imati sat i po tečne komedije i to mogu samo najbolji (pogledati RICKY GERVAIS: HUMANITY). Jak adut su joj imitacije, mada se ponavlja u izboru likova koje koristi. Teme variraju od milenijalaca (milenijumaca?!) koji nemaju pojma šta je fiksni telefon, do međuljudskih odnosa iz čisto ženske perspektive. Baš iz tog razloga imam osećaj da je ovaj stend-ap namenjen najviše njenim vršnjakinjama tridesetpetogodišnjakinjama, radije nego nekom drugom – na primer, meni.

Znam da bi se moja devojka sjajno provela gledajući stend-ap ILIZA SHLESINGER: ELDER MILLENNIAL, ali avaj, u trenutku slabosti sam ga gledao sam. Desilo se da sam često želeo da malo premotam ili, recimo, da se na kratko izgubim u svom instagramu. Naravno da to nisam uradio i naravno da to nikad ne radim! Izdržao sam stoički, da ne kažem muški, do kraja i šta sam se smejao, smejao sam se.

OCENA:

The post Iliza Shlesinger: Elder Millennial (2018) appeared first on Filmska bleja.

Napokon sam uspeo da pogledam film TAG ili, kako glasi prevod na srpski, TI JURIŠ! Iako sam znao iz trejlera za premisu filma o tridesetogodišnjoj igri šuge, film me je u velikoj meri iznenadio i obradovao.

Prvo, alal kurac onome ko je uspeo da spoji ove glave u jednom filmu. Ako izuzmemo masnuljavog brku (ko zna o čemu pričam, zna o čemu pričam!) svi ostali glumci su pretežno televizijski, silom prilika, ali ovde besprekorno funkcionišu. Hanibal Bjures mi je otkriće, pošto nisam gledao ni jedan njegov stend-ap, njegov meko-govoreći lik Kevin je izuzetno simpatičan. Čak i Džejk Džonson daje sve od sebe, iako nikada neće prestati da bude Nik iz serije NEW GIRL. Džon Hem je uvek na nivou zadatka, a Edu Helmsu je, realno, i trebao jedan ovakav film nakon trilogije MAMURLUK.

Drugo, iako ovo nije komedija tokom koje sam se smejao na glas, definitivno nisam ostao uskraćen za zabavu. Ima dosta fizičke komedije i praktično akcionih scena, gde masnuljavi Džeremi sve shvata preozbiljno i na nivou njegovih dosadašnjih uradaka (na primer OSVETNICI, NEMOGUĆA MISIJA 5, BORNOVO NASLEĐE). Takođe, TI JURIŠ! odlazi u neke čudno mračne momente koji nisu preterano smešni niti pametno osmišljeni, ali se to nekako prenebregne, pošto je celokupna ideja blesava u startu.

Moje omiljene scene su, i neću ništa spojlovati, uvodna scena i verovatno ona sa bakom u šoping centru ili čak zlostavljanje plišanog medveda. S obzirom da se radi o osobama koje stvarno postoje i događajima koji su se manje-više stvarno odigrali, kada krene odjavna špica imate prilike da pogledate dokumentovanu igru šuge te matore američke gospode i da vidite celokupan tim na okupu (koji je veći od samo 5 osoba predstavljenih u filmu) na naslovnoj stranici “Vol strit žurnala”.

Ko nastavi da gleda špicu, videće Džeremija Renera koji uz svesrdnu pomoć ostalih komičara peva obradu čuvene rok balade iz devedesetih MMM-MMM-MMM-MMM grupe CRASH TEST DUMMIES.

I dodaću još ovo… ŠUGA! TI JURIŠ! Sad je na tebe red da pogledaš ovaj film. Poyy poyy.

OCENA:

The post Ti juriš! / Tag (2018) appeared first on Filmska bleja.