Digla se neka strašna frka jer je Pepe Le Tvor navodno “canceled“, odnosno ukinut. I u raznim nekim tekstovima se navodi da ga nema u filmu SVEMIRSKI BASKET 2, zato što je animirani zlostavljač. Ko je čitao originalne tekstove iz juna prošle godine, znaće da je tokom produkcije filma došlo do promene reditelja i da je sadašnji reditelj filma rešio da izbaci dve scene sa Pepeom, jer su višak (što je normalno za filmove bilo koje vrste) te da, i ako je igrani deo snimljen, Pepe nikada nije animiran u te scene. Nakon toga je došlo do raznih naslova i pogrešnih interpretacija, najpre zahvaljujući kolumni u Njujork tajmsu i tekstu na portalu Dedlajn koji je direktni nusproizvod te prvobitne kolumne.

Dakle frka se diže jer postoje dve strane. “Pepe silovatelj” i “Pepe je naivan lik, romantičar, čak i deca vide da niko ne treba tako da se ponaša, to je parodija”. Dakle debatuje se da li je Pepe zlostavljač ili žrtva.

Niko ne postavlja Pepea u pravi okvir. On čak nije ni parodija onih ortaka što misle da su bog zna kakvi ljubavnici kojima žene padaju pred noge, on je TAJ ortak. Suštinski nesrećan u ljubavi, jer je nesposoban. A to što grabi, pipa i ljubi na silu, to je zato što ne ume drugačije. (I naravno, zato što smrdi jer je tvor.) S tim da bismo danas tog nekog uhvatili za ruku i pokušali da mu objasnimo da se ne ponaša normalno, a tada je to bilo posmatrano sa “vidi šašavca”.

Takođe ne zaboravimo da su “muške šovinističke svinje” iza tih crtaća nacrtali i onu nezajažljivu zečicu koja bukvalno zlostavlja Duška Dugouška pokušajima da se žvalave, a veća je i jača od njega (dobila je ventilator u facu). Tako da je ismevanje ljudskih bića kroz antropomorfne životinje bilo manje-više polno ujednačeno u Vornerovim crtaćima. A da potcrtam istinitost te tvrdnje – gender-bender crtani u kome mačka Penelopi za promenu juri Pepea, dobio je Oskara za nabolji kratki animirani film.

Pepe Le Tvor je postao relativno popularan jer ne samo da je ortak kakvog svi imamo u okruženju, nego je cela ta situacija sa mačkom i farbom, te francuštinom gde je sve “le nešto” – jako smešna. I onda su taj geg ponavljali još 17 puta sa većim ili manjim uspehom. Pepea je kreirao Čak Džouns sa Majklom Matizom, prema jednom kolegi animatoru “jebaču presretaču”. Džouns govori u svom dnevniku da je Penelopine izraze lica crpeo iz sećanja na svaku devojku koja ga je odbila, plus paničan strah koji je zapravo neizdrž zbog smrada. Navodno, producent Edi Selcer je mrzeo i Džounsa i Pepea (a i Matiz je bio na njegovoj strani). No, kako vikipedija navodi, to ga nije sprečilo da primi Oskara za crtani o Pepeu. Dodao bih, niti da producira 18 takvih crtaća.

Da je Pepe zaista popularan lik, ne bi imao 18 crtaća, nego stotine, poput Duška i Dače. I ne samo 60 brojeva Looney Tunes stripa koji ima skoro hiljadu brojeva raznih izdavača u poslednjih šezdesetak godina. On nikada nije bio relevantan, već kao neki pijani ujak što ti štipka drugarice za obraščiće na slavi, da ti bude neprijatno. Ili za ljubitelje američkih rijelitija, on je praktično Uncle Nino iz serijala Jersey Shore.

Da li je ukinut? Nije. Da li zaslužuje da bude ukinut? Mislim da ne. Pepe Le Tvor je ionako skrajnut lik. Bukvalno epizoda. Ako ga posmatramo kroz prizmu lokalne popularnosti, ne mislim da je naštetio mladoj ljudskoj psihi onih koji su kao deca te crtaće gledali pre dnevnika u kome su u prvim kadrovima vrlo slobodno prikazivali streljanje Čaušeskua ili slike sa ratišta u Hrvatskoj, čega se zaista bolje sećam kao realnog traumatičnog iskustva. Uostalom, mlade žene moraju da budu svesne da postoje i ovakvi momci, neanimirani, u stvarnom životu. U tom slučaju, ovih 18 kratkih animiranih filmova mogu da budu i lekcija. Ništa u životu nije crno ili belo – pa ni jedan tvor, jebi ga.

The post Pepe Le Tvor, zvezda animiranih filmova, zlostavljač ili žrtva? appeared first on Filmska bleja.

OVAJ TEKST JE PRVOBITNO OBJAVLJEN NA PORTALU DALJINE.RS

Tehnički, leto je počelo odavno, samo možda to još uvek niste primetili. Avgustovska tura, može se reći, bahatih turista već se pakuje za odmor na željenim destinacijama. Ovi koji nisu skloni luksuzu su se već nekako proveli u julu, a ovi što štede su na more išli u junu ili će tek u septembru “jer je sad u avgustu gužva”. Bilo da ste od jednih, drugih ili trećih, iskoristite kišne dane zbog kojih će ovo leto biti zaboravljeno i pogledajte neki od filmova u kojima izmišljeni likovi odlaze na odmore iz snova.

7. THE BEST EXOTIC MARIGOLD HOTEL / UK / 2011

Sedam starijih Britanaca (između ostalih – Bil Naj, Džudi Denč, Tom Vilkinson, Megi Smit) pronalaze internet oglas i putuju u Indiju, gde ih dočekuju ruiniran hotel i Soni (Dev Patel), mladi domaćin beskrajnog entuzijazma. Svakom od penzionera-turista nešto fali u životu, ali indijski hotel ostavlja trag u njihovim životima i stvari počinju da se menjaju na bolje. Iako ovo nije komedija od koje vas zaboli stomak od smeha, već drama sa elementima komedije, grupa glumaca na ekranu će vas očarati i to ništa manje od predivnih indijskih predela u kojima su se našli. Naravno da je snimljen i nastavak, film se zove THE SECOND BEST MARIGOLD HOTEL i snimljen je 2015. godine.

6. ZAGORELI (LES BRONZÉS) / FRANCUSKA / 1978

Ova kultna francuska komedija sadrži upravo ono što Gejnzburgova uvodna muzička numera nagoveštava – more, seks i sunce. Grupa turista (Mišel Blank, Mari-An Šazel, Kristijan Klavije) dolazi u kamp na obali slonovače u Africi, rešeni da zaborave sve svoje životne probleme i emocionalna razočarenja. Komičari, koji će svi do jednog postati najveće zvezde filma u Francuskoj, iznose niz sekvenci (takoreći skečeva) koje sa sobom nose letnje avanture u svakom smislu. Zahvaljujući ovom filmu, muzička tema svakog putovanja prosečne francuske porodice je “Dirlada”, pesma koju je i kod nas prepevao pokojni Delča. Pomenuću još i to da ovaj film ima nastavak – ZAGORELI NA SKIJANJU (LES BRONZÉS FONT DU SKI) iz 1979, kao i neočekivani treći deo ZAGORELI 3: PRIJATELJI ZAUVEK (LES BRONZÉS 3 : AMIS POUR LA VIE) iz 2006. godine.

5. ŠTA JE SA BOBOM? (WHAT ABOUT BOB?) / SAD / 1991

Poznati psihoterapeut doktor Leo Marvin (Ričard Drejfus) odlazi na odmor sa porodicom kako bi se iskulirao od jednog od svojih najkomplikovanijih pacijenata – Boba (Bil Marej). Međutim, Bob ne bi bio opsesivno-kompulsivni neurotičar kakav jeste, da ne uspeva da pronađe doktora Marvina i njegovu familiju. Ostavši sa njima, porodica se sve više vezuje za Boba dok doktoru glava želi da eksplodira iz minuta u minut. Meni je ovaj film u isto vreme tipična i atipična porodična komedija, a izuzetno mi je drag. Imao sam prilike da upoznam Ričarda Drejfusa i ispostavilo se da gospodin mrzi ovaj film, prezire Bila Mareja i ne može da podnese reditelj Frenka Oza koji je “reditelj koji ne ume ništa, osim Mapetovce”. Nemojte da vas to obeshrabri, čika Ričard je prznica i bezveznjak.

4. HOTEL TRANSILVANIJA 3: ODMOR POČINJE (HOTEL TRANSYLVANIA 3: A MONSTER VACATION) / SAD / 2018

Evo i jednog aktuelnog filma kog možete da “uhvatite” u bioskopu. Ne opterećujte se podatkom da je ovo treći nastavak, čak i ako niste gledali ni jedan, brzo ćete ući u štos. Činjenica da čudovišta idu na odmor iz transilvanijskog hotela u hotel na vodi nije promakla ni glavnom junaku Drakčetu (Adam Sendler/Dragan Mićanović), ali ćete uživati u njihovom avionskom letu do bermudskog trougla, zabavnom krstarenju i koreografijama koje je evidentno osmislio neko ko se time ozbiljno bavi. Da li će čudovišta izbeći zamke Van Helsinga (Džim Gafigan/Srđan Timarov), to je na vama samima da otkrijete kada pogledate film. Film je, naravno, najpre za decu, ali nećete se loše provesti ni kao najstariji u bioskopu. Smejaćete se i na šale koje deca ne razumeju, a postoji velika šansa i da zaigrate u sedištu.

3. LUDI ODMOR (NATIONAL LAMPOON’S VACATION) / SAD / 1983

Reditelj Harold Ramis je ovaj film režirao po scenariju čuvenog Džona Hjuza, koji je prilagodio sopstvenu kratku priču iz časopisa “National Lampoon”, a koja je zasnovana na stvarnoj dogodovštini njegove porodice i njega tokom odlaska u Diznilend. U filmu, porodica Grizvald na čelu sa pater familiasom po imenu Klark (Čevi Čejs) kreće u “Volijev svet”, zabavni park za koji, sem njega, niko nema bilo kakav entuzijazam. Naravno, ono što bi trebalo da bude prijatan road trip preko pola Amerike postaje totalna katastrofa. Tokom filma, ukoliko vam pažnju ne odvuče mrtav pas, gole sisice ili protesti u luna parku, možete da proputujete Amerikom sa porodicom Grizvald. Međutim, možda i ne vidite ništa od suza koje ste ismejali. Ovaj film je bio toliko uspešan da su mu podarili još 5 nastavaka.

2. NIJE LAKO SA MUŠKARCIMA / JUGOSLAVIJA / 1985

Red je da na listi bude i jedan domaći film. Iako bih na bilo koju ovakvu listu najradije stavio film HAJDE DA SE VOLIMO, tu ipak niko ne ide na odmor, već pratimo pevačicu i bend na putu za poslovni sastanak, stoga je moj izbor pao na NIJE LAKO SA MUŠKARCIMA. Sniman u Petrovcu na moru i u Bečićima, debitentski film Miše Vukobratovića ima sve što imaju i današnje strane komedije – samohranu majku (Milena Dravić) koja nosi rom-kom potencijal, jezive tinejdžerke, bivšeg muža, bogatog udvarača – sponzora, gej bildera. Sjajno napisan film, prilično progresivan za Jugoslaviju, a hit po svim standardima. Zanimljivo je, dosta jugoslovenskih filmova se snimalo po Crnoj Gori, valjda jer nije bilo gužve leti kao na hrvatskom priobalju. U svakom slučaju, u ovom filmu možete videti crnogorsko primorje pre navale Rusa i ubrzanog redizajniranja obale.

1. PREBOLETI SARU MARŠAL (FORGETTING SARAH MARSHALL) / SAD / 2008

Muzičar Piter Breter (Džejson Sigel) je dobio nogu od TV zvezde Sare Maršal (Kristen Bel). I ovaj jadni čovek, na sugestiju prijatelja, odlazi sam na unapred planirano romantično letovanje za dvoje, na Havaje. Piter na ostrvu upoznaje slatkicu Rejčel (Mila Kunis), ali zlosrećan kakav jeste, saznaje da su u apartmanu pored njegovog upravo Sara i njen novi ljubavnik, rok zvezda Aldus Snou (Rasel Brend). Rekao bih da ne moram dalje da vam objašnjavam da sama premisa filma obećava pristojnu komediju situacije, pojačan rom-kom i lepote Havaja odvrnute na maksimum. I ovaj film ima svojevrsni nastavak iz 2010, koji se fokusira na Aldusa Snoa, pod naslovom SAMO GA DOVEDI (GET HIM TO THE GREEK).

The post 7 NAJBOLJIH KOMEDIJA o odlasku na odmor appeared first on Filmska bleja.

Došlo je vreme za premijeru pete digitalizovane i remasterizovane kopije domaćeg filma i u pitanju je LEPOTA POROKA Živka Nikolića. Momci i devojke koji vode projekat VIP Kinoteka su odlučili da se premijera održi pod otvorenim nebom na Kalemegdanu u Boho baru. Bilo je tesnjikavo za sve posetioce, pogotovo kada je došlo do same projekcije filma, jer klub na terasi ipak nije bioskop i postoji raspored stolova i lejzi begova. Ipak da bi ublažili našu bol, spremili su nam Moritz Ice sladolede i kokice u kutijama poput one kroz koju mi je na SPECIJALNOM VASPITANJU prošla ruka i poslala sve kokice Bokiju Periću u krilo. Ovoga puta nije bilo takvog ekscesa, pretpostavljam da su zalepili dna.

Kao i uvek, bila je planirana govorancija pre projekcije, a trajala je znatno duže nego što je iko želeo. Nakon Pere Božovića, Mire Banjac, Mikija Krstovića i Zorana Simjanovića, tome je najviše doprinela gospođa Vesna Pećanac, supruga pokojnog reditelja Živka Nikolića, koju su emocije toliko ponele da je ostavila čak i direktora Kinoteke bez reči. Da, gospodin Pantelić je moderisao razgovor sa ekipom i porodicom reditelja – kao i uvek. Kada bi se našao u uzburkanom moru i obe ruke morao da koristi kako bi doplivao do obale, on izgleda ni tad ne bi ispustio mikrofon iz ruke. No, publika je bez glasa izdržala ovih sat vremena, aplaudirala svako malo i na kraju dočekala film.

A film? Ja sam ga, eto, poslednji put gledao pre 10 godina i izgledao je sivo. Jedva sam ga podneo. Nije mi bio smešan. Na polovini sam posustao i pažnja me više nije držala. Sada je bila potpuno drugačija priča. Fotografija Radeta Vladića, iz perioda kada je još uvek imao entuzijazam, je prelepa. Reditelj je sam napisao scenario o sukobu tradicionalnog crnogorskog načina života na planini sa modernim naturističkim kampom na primorju. Iako LEPOTA POROKA funkcioniše kao komedija, jer je film u navrate zaista oplemenjen humorom, ipak je u pitanju drama, pa čak i tragedija. Od prvog oduzimanja ljudskog života zbog nekih čudnih verovanja, do poslednjeg čina gde glavni junak, čak i ne znajući šta se konkretno u nudističkom kampu dešava, prihvata činjenicu da je njegova žena skrenula sa puta moralnih odluka karakterističnih za mesto porekla. I nekoga film ostavlja da žali Luku (Mima Karadžić) i prezre Jagliku (Mira Furlan), a većinu publike kraj tera u nerazumevanje i neodobravanje postupaka glavnih aktera.

Inače, Mira Furlan je ovde pokidala glumu, osim što je zaista predivno biće sa ekrana. Petar Božović je polomio glumu na tri polovine, a u stopu ga prati i Mira Banjac. Svi ostali su druga rupa na svirali, čak i Mima. Kažem “čak” jer je u ovoj fazi svoje karijere zapravo imao filmsku prisutnost, koju ne mnogo kasnije gubi zajedno sa talentom. Muzika je na mestu, ali ponovo se dovodi u pitanje Simjanovićeva želja da koristi “moderan” zvuk sa sintisajzera, umesto da se okrene tradicionalnim instrumentima, jer danas ta muzika zvuči naivno i daleko od toga da je vanvremenska. To je čini verovatno najslabijom karikom ovog filma, uprkos tom nekom opskurnom disko hitu koji je film iznedrio. O režiji neću mnogo, zaista je vrhunska za tadašnju evropsku produkciju. U produkciji Centar filma, LEPOTA POROKA, ovo remek delo jugoslovenske kinematografije napravilo je revoluciju u filmskoj produkciji tadašnje SFRJ, jer se prodalo oko 870 hiljada bioskopskih karata. Blokbaster, kažete? Čekamo remaster HAJDE DA SE VOLIMO. He, he. No umesto toga, u junu dobijamo VARLJIVO LETO. Uopa!

OCENA:

The post Lepota Poroka (1986) – VIP KINOTEKA 5 appeared first on Filmska bleja.

Kao što do sad već znate, otprilike jednom mesečno se u Kinoteci prikazuju remasterizovane digitalne kopije starih filmova sa spiska 100 najboljih srpskih dugometražnih igranih filmova. Kompanija VIP je finansirala proces revitalizacije 10 važnih filmova i četvrti po redu su MARATONCI.

Ovo je do sad bila najposećenija premijera, bilo je toliko zvanica da je film morao da bude pušten sinhrono još u dve sale da bi svi prisutni uspeli da pogledaju umivenu kopiju ovog kultnog ostvarenja. Imao sam sreću da budem u velikoj sali, gde sam još jedan put prisustvovao razgovoru sa članovima ekipe. Međutim, ovog puta je došlo do promene u načinu prezentovanja. Kao da je čitao moje prethodne postove, Jugoslav Pantelić se povukao da bude “samo” direktor Kinoteke, a ne i prezenter uvodnog razgovora. Za to je bila zadužena prezenterka koja je svoj posao shvatila ozbiljno. Prvi gost govornik je bio vazda raspoložen Dejan Turk iz kompanije VIP (i njegova replika trubice iz filma), da bi na sceni zatim izdefilovali reditelj Slobodan Šijan, scenarista Dušan Kovačević, glumci Bogdan Diklić i Melita Bihali, kompozitor Zoran Simjanović, direktor fotografije Božidar Bota Nikolić i scenograf Milenko Jeremić. Prezenterka je pitala glumce kako su dobili uloge u filmu i nakon Diklićeve polu-zanimljive priče, Melita Bihali je rekla da je ulogu dobila preko veze. Malo se zbunila i dodala – zbog grudi. Publika je nagradila iskrenost aplauzom, a prezenterka od tog trenutka više nije bila funkcionalna. Nakon neprijatne pauze, mikrofon je šetao od nje do direktora Pantelića i nazad, da bi na kraju Jugoslav pružio “servisnu” informaciju o tome da će film početi u sve tri sale u isto vreme i da se stajaća publika rasporedi gde može.

Šta reći o filmu MARATONCI TRČE POČASNI KRUG, a da ne znate? Ovo je do sad najbolje remasterizovana kopija. Da ne znate da je većina glumaca odavno upokojena, pomislili bi ste da je film snimljen 2018. godine, a pošto je sniman na filmskoj traci pa prenet u digitalni format, izgleda daleko bolje od filmova koji i jesu zapravo snimljeni ove godine. I zvuk je najčistiji do sad.

Što se samog filma tiče, pronaći manu je izuzetno teško. Scenario je remek-delo čiji se delovi dan danas citiraju i parafraziraju. Glumci su zaista na visini zadatka i vidi se da se jako zabavljaju. Muzika je baš kako treba – grobljanska. Scenografija bogata, kostimi adekvatni godinama koje prikazuju. Čak i da to sve nije tako, ne biste primetili od smeha.

Ukoliko, nedajbože, do vas MARATONCI nisu nikada stigli ili biste želeli da vidite fantastičnu novu kopiju, imate dve specijalne projekcije filma u Kinoteci 24. aprila od 18 i 20.30 sati. A sledeći film čiji remaster čekamo je LEPOTA POROKA!

OCENA:

The post Maratonci trče počasni krug (1982) – VIP KINOTEKA 4 appeared first on Filmska bleja.

Sinoć je u Jugoslovenskoj kinoteci održan treći deo VIP KINOTEKE, udruženog poduhvata pomenute institucije i korporacije Vip Mobile da se remasterizuje deset najvažnijih filmova srpske kinematografije. Nakon filmova KO TO TAMO PEVA i KAD BUDEM MRTAV I BEO, na red je došlo i SPECIJALNO VASPITANJE. Kao i prethodna dva puta, sve nas je pozdravio konferansije (i direktor Kinoteke) Jugoslav Pantelić, kao i direktor Vipa Dejan Turk. Jugoslav (koristim ime za konferansjea i prezime za direktora Kinoteke, podsvesno ga smeštajući u ulogu Džekila/Hajda) je, kao i uvek, iveo na scenu ekipu filma. One koji su živi, pa od tih – one koji su mogli da dođu po vejavici. Razgovor je bio kratak i efektan, najpre jer se reditelju Goranu Markoviću i ekipi nije mnogo pričalo. I zato smo se Nevena Jovanović, Milan Krunić, Ivana Ilijin, Boki Perić i ja relativno brzo prepustili digitalnom remasteru filma.

Moje prvo gledanje ovog filma je proteklo u najboljem redu, miru i disciplini. Zašto? Zato što me je film “uvukao” od prvog kadra i dozvolio mi potpuno uživanje u mraku velike sale Kinoteke. Koristiću ovu frazu po treći put – film izgleda kao da je juče snimljen. Za početak, animacija logotipa Centar filma bila je ključ za povratak u prošlost. Bez kracera i prašine koji odaju da je u pitanju deo istorije velike (jugoslovenske) kinematografije. Samo po zvuku se čuje da je u pitanju nešto iz prošlosti, jer mono magnetna traka možda i ne dozvoljava preterani “touch-up” zvuka. Ne mogu da tvrdim sa sigurnošću.

Reditelj Goran Marković je na talasu entuzijazma posvetio dobre dve godine istraživanju kako bi ovu priču realizovao. SPECIJALNO VASPITANJE ima sve odlike debitantskog filma velikog reditelja. U pitanju je vešto ispričana priča i verno preneta atmosfera popravnog doma (čak iako nije verno preneta, mi kao publika verujemo da jeste). Film ne može više biti dete tog vremena, kraja sedamdesetih, a uopšte nije loše ostario. Jedina pridika bi mogla da se kompozitoru za jednoličnu muziku (čini se kao da u filmu ima svega dve numere). Takođe, muzika je ta koja otkriva godinu proizvodnje, jer je kompozitor u želji za modernim rezultatom koristio boju sa sintisajzera koja u uvodnoj numeri lomi uši i prži mozak, te četrdeset godina kasnije zvuči zastarelo. Obično kompozitori umeju da prepoznaju koji elementi neće štrčati u budućnosti, stoga imamo puno filmske muzike koja opstaje i dan danas. U ovom konkretnom slučaju, čini se da nije tako.

Perfektnu depikciju fiktivnog dečaka i mladog delinkventa Pere Trte je izveo Slavko Štimac. Berček u ulozi “ćutologa” Ljupčeta, Bekim Fehmiu kao nastavnik Žabac i sam Štimac, fantastičan su trio koji nosi ceo film, ali je daleko od toga da su sami u svojim izvedbama. Ovaj film ima baš dosta uloga za debitantsko delo, a neke od njih su sjajna kratka pojavljivanja Voje Brajovića i reditelja Srđana Karanovića.

Naravno, ovo ljupko ostvarenje u kome Pera Trta pokušava da pronađe pravi put za sebe, prestaje da bude ljupko i postaje otrežnjujuće onda kada Ljupče pomahnita pred kraj filma, nakon što shvati da su u bezizlaznoj situaciji. Najjače emocije koje mogu da budu prenesene sa velikog platna su osećaj nemoći i samoće. Iako film ostavlja trag i na publiku i na Peru, nekako možemo da pretpostavimo da bi on danas bio živ i zdrav, sa zanatom u rukama i porodicom oko sebe, na trinaestom spratu zgrade sagrađene na mestu njegove srušene straćare.

OCENA:

The post VIP KINOTEKA 3: Specijalno vaspitanje / Special Education (1977) appeared first on Filmska bleja.

Prvi dan u Berlinu je u stvari bilo prvo veče. Došao sam u hostel i smestio se oko 21h, pa zatim krenuo u šetnju po kraju u kome se hostel nalazi. Vidi se da je fin kraj, pomalo hipsterski, ali nisam imao predstavu gde se zapravo nalazim i kuda da idem. Izabrao sam lokal za večeru s nogu i to je u suštini bilo to. S obzirom da je plan bio da ustanem u osam ujutru, ponoć je bila vreme za odlazak u krevet. Po dolasku u sobu sam sreo svog cimera, Estonca po imenu Kaupo. On mi je rekao da planira da ustane u 6:25, završi sa kupatilom, ode na doručak u 7 i pre 8 bude u redu za karte kak bi uzeo svih 5 filmova koje je namerio da vidi taj dan i još 5 karata za sledeći dan. U suštini, na akreditacije možete da uzmete koliko god želite karata pod uslovom da možete da stignete na svaku projekciju i da vam karta ne propadne. Pet je, reklo bi se, maksimum. Iako nisam planirao da budem u redu za karte u 8, jer sam tada morao da budem na mestu gde se uzimaju akreditacije, u 6:25 alarm je probudio i Kaupa i mene. I tako je bilo i narednih dana, do kraja mog boravka u Berlinu. Zbog takvog načina života počeo sam da padam u krevet u 22h kao neka prevelika bradata beba.

Dakle, moj drugi dan u Berlinu je počeo rano, doručkovao sam sa druge dve pobednice #EuropeanFilmChallenge – Editom iz Litvanije i Litom iz Letonije, da bih iz nekog mazohističkog razloga krenuo peške ka BERLINALE akreditacionom centru. Sticajem okolnosti, prošli smo “Palatu suza”, čuveni čekpoint istočnog Berlina na kome je moglo metroom da se pređe iz jednog u drugi deo, pod uslovom da putnici imaju sve dokumente koji to omogućavaju. Stanica na kojoj su se ljudi rastajali u suzama sada je muzej, ali nije radio dok smo tuda prolazili. U nekom trenutku smo stigli do kraja koji se zove Potsdamer Platz. Međutim, išao sam od jedne do druge zgrade u potrazi za svojim “bedžom”, kako ljudi sa festivala to nazivaju, da sam akreditaciju držao u rukama tek u 15h. Kako je jedan od većih delova zida odmah pored zgrade Martin-Gropius-Bau (što je inače muzej, ali u danima festivala je filmski market), moj prvi turistički potez je već potegnut i neko vreme sam izgubio pipajući beton pogledom i prstima. Zatim sam krenuo u potragu za prostorom gde se čeka u tom čuvenom redu za bioskopske karte. Vrteo sam se kao prepelica u gnezdu, ali sam na kraju pronašao kaljugasto jezerce pored Berlinale Palasta koje svi pominju kao mesto prepoznavanja lokaliteta sa kartama. Stao sam u red i uspeo od planiranih projekcija da dobijem tek jednu, za sutra. Ne, nisam bio zadovoljan, ali šta je tu je.

Najveći razlog mog vrćenja u krug jer činjenica da oflajn gugl mapa nudi samo automobilsku trasu, što je katastrofa računajući da kao u svakom gradu i u Berlinu postoji niz jednosmernih ulica. Nešto što ima dva kilometra u nakrst, ja sam prepešačio puta četiri. Izvinite, osam kilometara je trenutno baš mnogo za mene. Pokušavajući da osposobim internet i postujem svoje avanture na instastory Beldocs festivala, koji sam kao pobednik takmičenja preuzeo na par dana, proveo sam par sati u tržnom centru Arkaden. Vratio sam se u hostel iznuren i pokušao da se saberem kako bih nastavio sa turizmom. Aplikacija Moovit na žalost ne radi oflajn pa bih se često vraćao do hostela zbog interneta, kako bih video kojim prevozom treba da idem dalje. Takođe, koji dan kasnije sam otkrio maps.me, ali ni ta aplikacija nije najfunkcionalnija u oflajn varijanti (na primer, prikazivala mi je U-bahn, ali ne i S-bahn).

Naravno, ne bih da vas davim dnevnikom mog bivanja u Berlinu, mogu da kažem da pola zaista nije bilo zanimljivo jer sam, sada kada gledam sa distance, iz ko zna kog razloga obišao sve šoping molove u Berlinu – Arkaden, Mall of Berlin, Alexa, Dussmann das KulturKaufhaus, Bikini Berlin i druge.

Od turističkih mesta sam obišao pomenute lokacije – parče zida ispred muzeja Topography of Terror, Martin Gropius Bau, Bradenburšku kapiju, The Holocaust Memorial, Spy Museum Germany, Die Deutsche Kinemathek – Museum für Film und Fernsehen, Liquidrom, Alexanderplatz, Checkpoint Charlie, Hitlerov bunker… Uspeo sam da vidim izložbu “The Art Of Banksy”, ali ne i “Versace Retrospective”. Naravno posetio sam razne barove i ulice u koje sam slučajno ili namerno nabasao, sam ili sa prijateljima. Da mi nije bilo mojih Berlinki Tanje i Janje, neke stvari ne bih ni otkrio.

U sedam dana, pogledao sam osam filmova, od kojih sedam sa festivala BERLINALE 2018. U narednim danima ću vam približiti ova filmove u posebnim blog postovima, tako da ćete moći da proživite sa mnom radost i patnju koju donose festivalski filmovi. Evo spiska filmova i bioskopa u kojima sam ih gledao:

– Dovlatov / Haus der Berliner Festspiele

– Tinta Bruta (Hard Paint) / CineStar Original & IMAX

– 7 Days in Entebbe / Haus der Berliner Festspiele

– Je Vois Rouge (I See Red People) / CineStar Original & IMAX

– Gordon & Paddy / CinemaxX

– Yardie / Zoo Palast

– Shadow of the Vampire / CinemaxX

i naravno

– Black Panther IMAX 3D / CineStar Original & IMAX

The post Poneki film i turizam na maksimum! – BERLINALE 2018 appeared first on Filmska bleja.

Takođe, tokom januara sam se priključio nečemu što sam video na Beldocsovom instagramu – #EuropeanFilmChallenge u kom je cilj pogledati 10 evropskih dokumentaraca, dokumentovati to na sajtu izazova i sakupiti poene. Nagrada za najviše skupljenih poena je odlazak na Berlinale (berlinski filmski festival). Sledeća vest nakon onog za dokumentarac bila je da sam zapravo pobedio na izazovu. Putujem na BERLINALE 2018 za četiri dana.

Ove nedelje su se desile i stvari koje nemaju nikakve konkretne veze sa mnom, ali su definitivno uticale  i budile interesovanje kod ljudi. Puštene su na youtube pesme koje će biti na Beoviziji, izboru za pesmu koja će nas predstavljati na Evroviziji ove godine. I kao što sam već napisao u statusu na fejzbuku – pravog pobednika nema među ponuđenim autorima i izvođačima, ali ima pobednika univerzuma, što je grupa Rejbass, ili pobednika proteze i mikrofona za kompjuter Srđana Marjanovića (u duetu koji ne funkcioniše). Koji god od mediokritetnih pesama da pobedi, nekako je svejedno.

Ove nedelje je preminuo Nebojša Glogovac. Ne bih previše pisao o tom događaju ili njemu, osim da obavezno pogledate njegovu (po meni) do sad najbolju ulogu u filmu Ustav Republike Hrvatske, ako vam se pruži prilika. Zašto kažem “do sad” ako više nije među živima? Tri filma još uvek nisu završena i/ili emitovana. Premontirana TV serija Nemanjići se emituje od 17. februara i kreće reprizom prve epizode.

Šta donose nedelje koje slede? Pomenute festivale – BERLINALE & FEST. Već 15. februara sam u Berlinu gde me čeka BERLINALE i odakle ću pokušati da pišem, mada je verovatnije da ću da napravim sadržaj tek kada se vratim. Pogledaću neke svetske premijere o kojima bih voleo da pišem, a overiću bar jednu žurku i nešto turizma. Pratite moj instagram, sigurno će biti nekih zanimljivosti.

Odmah zatim nas čeka i FEST koji je havarija u najavi. Smešten u raspali Sava Centar, gde se filmovi gledaju nisko, skoro sa poda i bez nekog posebnog komfora koji uključuje i svež vazduh, pa onda u CineGrandu – najskučenijem privatnom sinepleksu i u isto vreme najboljem i jedinom bioskopu u Rakovici, te u Kinoteci (što je zadovoljavajuće filmsko iskustvo) i u Domu Omladine Beograda koji je od najneudobnijeg beogradskog bioskopa avanzovao u ne-toliko-udoban beogradski bioskop. Dakle FEST je opušteno mogao da bude i u bioskopu Balkan gde su svojevremeno sedišta bila drvena klupa, podjednako udobna za dvosatno sedenje poput kamena sa šiljcima. Ipak, radujem se premijeri filma Ederlezi Rising Lazara Bodrože, a strip prikvel na četiri strane Ederlezi: Obožavanje možete već sada pročitati u februarskom broju Stripoteke.

The post BERLINALE & FEST se bliže! appeared first on Filmska bleja.

Sinoć sam imao priliku da pogledam digitalno restauriran film KAD BUDEM MRTAV I BEO Živojina Žike Pavlovića iz 1967. godine, po prvi put na velikom platnu. Film mi je mnogo više prijao nego kada sam ga gledao na televiziji, jasnije je o filmu kakvog kalibra se radi. Fotografija je kao da je film snimljen juče i jedino što vas vraća u šezdesete je starinska špica. Ovaj film je bio zreo za fejslifting, najpre jer će sada biti prikazan na tri projekcije na Berlinalu u okviru programa “Forum” što je super, mada mi se ne sviđa prevod jer je malo nepromišljen. Ali pošto idem u Berlin na festival (po prvi put), pokušaću da budem nezvanični ambasador ovog filma i da ga hvalim svima koje sretnem.

Ispred mene su tokom projekcije sedeli članovi porodice Pavlović, a na binu su izašli, na kratak razgovor sa direktorom Kinoteke Jugoslavom Pantelićem, glumica Dara Čalenić sa suprugom, filmskim teoretičarem i istoričarem Vladimirom Vladom Petrićem, glumci Milan Jelić i Vladan Živković, direktor fotografije Milorad Jakšić-Fanđo i muzičar Vladimir Janković Džet, koji je sa grupom CRNI BISERI učestvovao u filmu. Naravno na binu je izašao i direktor kompanije VIP mobile, kao finansijer kampanje vezane za prvih 10 filmova. Dodao bih samo da nije dobra ideja da direktor Kinoteke bude i konferansije, na temu čega je i prošli put na premijeri KO TO TAMO PEVA nekolicina nas iz publike razgovarala nakon filma. Sličan žamor se dogodilo i sinoć.

Ovo je već drugi remasterizovani film u okviru kampanje VIP Kinoteka, što znači da je ostalo još 8 filmova da se digitalizuje do kraja godine. Sledeći film je SPECIJALNO VASPITANJE. A što se tiče dela Žike Pavlovića, KAD BUDEM MRTAV I BEO i njegovi ostali filmovi će biti prikazani sa postojećih kopija u Kinoteci, uz izložbu, u nekom trenutku.

OCENA:

The post Kad budem mrtav i beo (1967) – VIP KINOTEKA 2 appeared first on Filmska bleja.

Često me pitaju da li sam bio u ovom ili onom novom klubu, kafiću, restoranu. Često odgovorim jednom rečju – ne. Iako je kultura provođenja vremena na takvim mestima simbol ovog grada, voleo bih da sugrađani shvate da postoje mesta za bleju – zabavna, korisna mesta za bleju za koju vam ne treba puno para. Koliko ćete vremena tamo potrošiti je samo do vas. Idite u muzej.

Kao što ste verovatno videli, skoro sam bio u Muzeju istorije Jugoslavije (koji će se u narednom periodu verovatno preimenovati u adekvatnije ime – Muzej Jugoslavije). I tamo ima jedan infografik koji pokazuje posetu tom konkretnom muzeju od otvaranja do danas. I poražavajuće je. Ukupan broj posetilaca za 2016 je mali, a taj muzej je najposećeniji domaći muzej svake godine. Ono što vam pružaju za 400 dinara je predobro, možete tamo da provedete i ceo dan ako želite, toliko toga ima.

Zašto ne biste otišli u Muzej Nikole Tesle? Dobro, narednih nedelju dana se renovira, ali inače. Institucija koja se zove Muzej grada Beograda se sastoji od 8 muzeja i 18 legata koje možete da posetite, poput Konaka Knjeginje Ljubice kao lagane istorijske šetnje ili Muzeja banjičkog logora koji je zamrzao u vremenu ono najgore, što svako treba da vidi što pre, u kojoj god da je fazi života.

U krajnjoj liniji, idite u beogradski zoo vrt. Mart je počeo, lepo je vreme. Ja sam rešen da otkrijem što više. U narednom periodu idem po muzejima i ako želite možete da mi se pridružite. Idemo zajedno u muzej. To će biti šetnja, zezanje i #BlejaSaLunijem na najlepši mogući način.

#MarkYourOwn

The post U MUZEJ! #MarkYourOwn appeared first on Filmska bleja.

Dakle, ako biste da imate ovakvu uvrnutost na svom zidu, ili na krevetu, oko telefona i po garderobi – posetite ovaj link: http://www.redbubble.com/people/looneybgd/works/21036178-wishful-thinking-of-siberian-devil?c=495338-siberian-devils

Hvala!

L.

The post LoOney’s RedBubble Shop je OTVOREN! appeared first on Filmska bleja.