Ne znam zašto publiku ne privlači FLEŠ. Film je nešto najzabavnije što sam gledao u poslednje vreme (čak i sa tom skrnavom animacijom gorom od ANT-MEN: KVANTUMANIJA, ali nije sve u animaciji stvarno, baš je nebitna). Ako film propuštate u bioskopu, propuštate punokrvni blokbaster. Bolje mi je legao nego TRANSFORMERSI: BUĐENJE ZVERI, koji je jako, jako dobar film jer je napokon skoro sav fokus na robotima, a ne na ljudima. Pisao sam baš o tome ovde na Filmskoj bleji.

Čak mi je bolje legao i od aktuelnog animiranog filma SPAJDERMEN: PUTOVANJE KROZ SPAJDER-SVET jer ima manje patetike, a više realnih emocija. Cameos funkcionišu mnogo bolje i, na kraju krajeva, zabavniji je. Naravno da je ubačen i nesuđeni Supermen Tima Bartona, za kog ovde skoro niko ne zna. Prepoznaćete taj trenutak kada se desi. Spajdermen to ne može da dosegne onim jednim real-life cameo pojavljivanjem. Nastavak Spajderversa jedino izdvaja abnormalno nestvarna animacija, što samo po sebi jeste super, ali ne kada se posmatra šira slika. Bez obzira, sva tri filma (TRANSFORMERSI, SPAJDI i FLEŠ) zaslužuju pažnju, IMAX ekran i bioskopsku publiku koja zna da ceni eksplozivne fan-servis blokbastere.

Bez namere da spojlujem, FLEŠ ima zanimljivu premisu prenetu iz stripa. Beri Alen (Ezra Miler), dan uoči suđenja njegovom ocu za ubistvo supruge, shvata da može utrčavanjem u speed-force da se vrati u prošlost i spreči ubistvo svoje majke i posledični odlazak nevinog oca u zatvor. Sticajem okolnosti, on završi u paralelnom univerzumu gde je u toku napad vanzemaljca Generala Zoda. Da, tu je Betmen (’89), a tu je i nama potpuno nova Superdevojka.

Ko je čitao stripove ili gledao neku od dve TV serije, zna da je vreme prevrtljivo te da se moći lako gube (i vraćaju, čak i više puta), ali sam proces je u filmu dosta zanimljiviji nego u ranijim iteracijama. Morao bih da priznam da je reditelj Andre Mušeti vrlo sposoban. Scene borbe su sjajne, a komedija i drama se smenjuju sa lakoćom, čemu pomaže činjenica da je imao talentovane glumce ispred kamere. Čak i nesretnog Ezru Milera, koji ovaj film nosi maestralno na svojim plećima. Možemo za njega da pričamo šta god hoćemo na osnovu vesti koje su dolazile iz SAD, ali niko ne može da kaže da nije talentovan.

Povratak Bena Afleka i Majkla Kitona je fin dodatak i otprilike možete da pretpostavite u kom pravcu idu pojavljivanja i jednog i drugog. Međutim, Mušeti ipak preobrne situaciju u neki smer koji nije “na prvu loptu”. I to radi do samog kraja. Pojedini momenti su da vam se naježe sve dlake na telu, ili zbog miline ili zbog štonokažu mladi – krindža (drž’te gaće za poslednju scenu). Postoji i after-credits scena koja se nalazi na samom kraju filma nakon cele odjavne špice, a koja nije bog-zna-kako vredna vaše pažnje. Samo jedan skeč, a la DNEVNJAK, sa kolegom superherojem.

O animaciji i specijalnim efektima bih mogao naširoko. Mušeti je odmah posle premijere dao izjavu da je animacija namerno ziljava. Kao, kada Fleš trči, njegovo vidno polje je malo “pomereno”. Isto važi i za scene koje se “odmotavaju” u speed-forceu. Ljudi, ta animacija je zločin nad očima. Međutim, nisam dozvolio da me to osujeti u gledanju, čak je i doprinelo. Ništa u vezi sa ovim filmom nije uobičajeno. Pa ni činjenica da je Weta FX iznedrila moguće najgoru animaciju ikada. Pričamo o ljudima koji su nam podarili najkvalitetniji CGI u istoriji kinematografije i koji su mono albume Bitlsa pretvorili u višekanalno čudo spremno za moderan miks i mastering. Samo zbog toga verujem da je ova skrnavština bila namerna. No, kako sam pomenuo gore, to je najmanje bitno u celoj stvari. Zabavno je!

Dakle, FLEŠ je u bioskopima, pohitajte da se ne biste pokajali, siguran sam da iskustvo gledanja ovakvog filma neće biti isto na (HBO) MAXu tj. generalno na TV ekranu.

OCENA:

The post Fleš / The Flash (2023) appeared first on Filmska bleja.

Zahvalimo Majklu Beju što je odustao od režije Hasbrove najjače franšize i prepustio najnoviji deo TRANSFORMERSI: BUĐENJE ZVERI reditelju Stivenu Kejplu Mlađem, koji je do sad režirao tek jedan blokbaster i to KRID 2. Stiven je doneo dašak svežeg vazduha i dao nam sve ono što smo želeli od Transformers filma.

Prva novina je to da su ljudski likovi manje zastupljeni nego sami roboti sa planete Sajbertron. Ako ćemo već da gledamo film koji ima Transformerse u imenu, idealno je da u tom filmu Transformersi budu zastupljeni većinu vremena. Dakle, svaka čast za količinu i kvalitet animacije. Druga nova i bolja stvar je to što su pokrenuli novu trilogiju i smestili ovaj deo u 1994. godinu, posle filma BAMBLBI, a pre svih onih pet Transformers filmova koje u isto vreme volimo i gadimo ih se. Treća lepa stvar je to što su ljudski likovi sada dopadljivi, za šta je najviše zaslužan Entoni Ramos u glavnoj ulozi, te je dodat novi Autobot – Miraž, kome glas daje šarmantni Pit Dejvidson. I na kraju, muzika je baš kako treba, bazirana na hip-hopu iz 1994, a i ovaj moderni singl “On My Soul” Tobija Nvigvea, Naza i Džejkoba Benksa stvarno kida.

Priča filma TRANSFORMERSI: BUĐENJE ZVERI je prilično jednostavna. Bivši vojnik koji ima niz problema u formi nedostatka novca, bolesnog mlađeg brata i najboljeg druga hohštaplera, pokuša da ukrade automobil i, sticajem okolnosti, ukrade Autobota. Njih dvojica se udružuju da pronađu prostorno-vremenski ključ pre nego ga se dočepa Skordž (Piter Dinklidž), sluga zlog jedača planeta Unikrona. U tome im pomažu radnica muzeja (Dominik Fišbek), Autoboti i Maksimalsi (životinjski Transformersi). Nisam vam rekao ništa što ne možete da zaključite iz trejlera koji možete pogledati na kraju teksta.

Sviđa mi se to što radnja nije komplikovana, kao i što ima zaista lepih emotivnih momenata, a zatim i fantastičnih borbi (uglavnom) robota. Iako su borbe dosta glasne i vizualno intenzivne, čini se da je dizajn zvuka svedeniji i samim tim prihvatljiviji nego u Bejovim nastavcima. Takođe, kasting je jako dobar.

Druga strana medalje je to što pojedini emotivni momenti između ljudi odlaze u patos, kao i to što je film dramaturški koncipiran kao kratka video igra gde protagonisti idu od tačke A do tačke B da nešto urade i tako nekoliko puta, dok se na kraju ne suoče sa glavnim negativcem. Na trenutke zna da bude monotono.

Postoje dve scene koje su fan servis i koje su, uz jako zabavan humor koji se provlači kroz sva dva sata, ono zbog čega vredi gledati film TRANSFORMERSI: BUĐENJE ZVERI u bioskopu. Ja sam ga gledao u IMAX formatu, u 3D-u. Uvek ću da glasam za IMAX i ako vam se pruža prilika da posetite bioskop Cineplexx Galerija uživaćete. Na 3D i dalje gledam kao na nužno zlo, ali šta je tu je. Samo da znate da postoji mid-credits scena koja nije od preteranog značaja, ali jasno daje do znanja da je ovo prvi deo nečeg većeg.

OCENA:

The post Transformersi: Buđenje zveri / Transformers: Rise of the Beasts (2023) appeared first on Filmska bleja.

Ne znam šta sam očekivao, ali to nije ovo što sam gledao. ČUDESNA ŽENA 1984 je film koji služi da održi franšizu radije nego da je proširi i poboljša. Otprilike kao foksovi X-MEN filmovi u svojoj poznoj fazi, s tim da se vidi da se neko ipak trudio da sastavi što bolji film od onoga što je napisano na papiru. I taj neko je verovatno Peti Dženkins.

Scenario je pisan po njenom sinopsisu. I dok verujem da je sinopsis bio super, scenario na kraju nije ispao zadovoljavajuć. Često se ništa ne dešava, likovi se slabo razvijaju i ono u šta scenaristi žele da poverujemo – stoji na staklenim nogama. I Peti to režira vrlo sposobno, varajući nas da je film bolji nego što jeste. Jedan od mehanizama su omaži filmovima osamdesetih godina prošlog veka. Ceo prvi deo u muzeju ima neki ZAPOSLENA DEVOJKA vajb. Ima tu i INDIJANE DŽONSA, a ima i direktnog omaža prvom od modernih superherojskih filmova – SUPERMENU. I ti omaži su nama, publici, u odnosu na ostatak filma, kao topao nežan zagrljaj… nepoznate osobe! Gospodine, ruke k sebi!

Takođe, Peti ima problem sa ritmom. Ne razumem šta je sa njom i tolikim insistiranjem da sve bude “epski”. Okej, povratak na ostrvo Amazonki treba da bude epski, fajtovi i jahanja munja moraju da budu epski. Ali ima toliko praznog hoda i sve je naglašeno pokretima kamera i muzikom, kao da je podjednako bitno. I to oduzima snagu onim delovima koji zaista jesu važni za narativ.

Velika mana prvog filma je, i to sam već govorio u kritici ČUDESNE ŽENE, treći čin koji je bio demode bitka sa čudovištem. Zahvalan sam što su nas u filmu ČUDESNA ŽENA 1984 toga poštedeli. WW se ovog puta bori protiv bolesti današnjice, iako u oblandi hladnog rata 1984. godine. Bori se protiv površnih želja čovečanstva za brzim dobitkom i poršeima (neverovatno je da se taj brend stavlja u negativan kontekst u filmu, a opet, potpuno je jasno da je u pitanju product placement), bori se protiv zidova koji “štite” celu državu, bori se protiv atomskog naoružanja – a sve to boreći se protiv Maksvela Lorda koga maestralno igra Pedro Paskal. Tek da bi film zapravo opravdao epitet superherojskog, Čudesna Žena se bori i protiv Čite, koju takođe maestralno igra Kristen Vig. Ja i dalje tu vidim Penelopi iz njenih čuvenih SNL skečeva. Taj lik prosto tu i tamo proviri iz nje, koliko god da je ozbiljna. Naročito kada igra nesigurnu, “nevidljivu” arheološkinju.

Naravno, Gal Gadot je Čudesna žena u toj 1984. godini, što govori da kao lik između prvog i ovog filma iza sebe ima sedam decenija superherojstva i života bez ljubavi, a obrt je takav da ulozi postaju veći. Samo u svoje ime mogu da kažem da se nisam preterano investirao u njenu situaciju. Znam, teško je. I superheroji su ljudi bla, bla, bla. Gal je ugodna za oči i volim da je gledam kako radi šta god. Ipak, više me je zainteresovala i razgalila mid-credits scena nego većina onoga što se desilo tokom celokupnog trajanja filma.

Da ne dužim više. U godini u kojoj je izašlo malo filmova, blokbasteri ovog tipa bi trebalo da su melem za dušu. Međutim, sedenje pod kojekakvim izolacijama i zatvaranjima je dovelo do toga da gledamo zaista veliku količinu filmskog i TV programa. I radije bih gledao SUPERMENA petnaesti, nego ČUDESNA ŽENA 1984 drugi put.

OCENA:

The post Čudesna žena 1984 / Wonder Woman 1984 (2020) appeared first on Filmska bleja.

Nakon nekoliko džinovskih blokbastera, od kojih je jedan prethodnik ovog filma – OSVETNICI: KRAJ IGRE, napokon nam je u bioskope stigao novi Spajdi u dugoočekivanom filmu SPAJDERMEN: DALEKO OD KUĆE.

Čekanje se isplatilo jer smo dobili jedan sjajan, brz film koji je svedena tinejdžerska romantična komedija smeštena u haos i beznađe superherojskog filma. Ovog puta negativac dolazi pravo sa naslovnice prve epizode Spajdermena ikada. Meni se kao fanu apsolutno dopada korišćenje negativaca iz stripa koji su se “zapatili” još u prvih nekoliko brojeva iz šezdesetih.

Naravno, ovo je jedan izuzetno moderan Spajdermen, pa je sve u duhu modernog doba (pa čak iako likovi koriste smart telefone, mada se po nekim proračunima film odvija 5 godina u budućnosti, hehe). Sva ta tehnologija Tonija Starka, koja završi u tinejdžerskim rukama, praktično je svemoguća i polako dolazimo do toga da su članovi Osvetnika zapravo nemoguće jaki. Moja pretpostavka je da je to namerno. I zabavno je kako se ignorišu drugi likovi iz MCU kad zagusti, odnosno – kao i u stripu, prosto su na nekom drugom mestu i biju neke svoje bitke.

Što se reditelja tiče, Džon Vats je na visini zadatka. Prethodni film SPAJDERMEN: POVRATAK KUĆI je bio fantastičan, ali je ovaj još bolji. Učinio je da ovaj film funkcioniše samostalno, ne samo kao polu-potreban deo šireg filmskog serijala. Film igra na komediju i dosta se ljudi u bioskopu smejalo na glas, to je veliki plus. Prosto sam se začudio da neko može da izvuče ovoliko dobru akciono-superherojsku-romantičnu-tinejdž-komediju. A kad smo kod akcije, ima je dosta i nikada nije lejm. Ovaj film ima do sad najbolje snimljene prolaske kroz vazduh mlađanog Spajdermena.

Naravno, SPAJDERMEN: DALEKO OD KUĆE ne bi bio to što jeste da nema Toma Holanda u naslovnoj ulozi. Iako su svi glumci apsolutno na visini zadatka, on zaista briljira. Sviđa mi se što nije onaj prejadni Piter Parker kome je sve kurac u životu, već prijatni šmokljan dobrog srca i takoreći go-getter, pritom ima finu stripsku žvaku kada nosi masku preko lica.

Obratite pažnju i na dve scene od kojih je jedna nakon prvog dela špice, a druga na samom kraju filma. Prilično su uzbudljive. Kao i ostatak filma, uostalom. Za svaku preporuku u ove letnje dane, kada, ako ne na more, možete da pobegnete u hladovinu klimatizovane bioskopske sale.

OCENA:

The post Spajdermen: Daleko od kuće / Spider-Man: Far From Home (2019) appeared first on Filmska bleja.

Došli smo do kraja treće faze MCU, filmom adekvatnog naziva AVENGERS: ENDGAME i, u suštini, adekvatnog sadržaja za dvadeset drugo poglavlje serijala. Nekada je bilo potrebno 50 i kusur godina za 25 filmova u serijalu (gledam u tebe Bonde, Džejmse Bonde!), ali Marvel Studio je to odradio brzinski za svega 11 godina. Da li se nazire kraj? Jok. Hvala distributeru Taramount Film koji me je, kao i uvek, pozvao na pretpremijeru za prijatelje i hard-core fanove. Iskoristiću priliku i da iznegodujem na srpski prevod naslova OSVETNICI: KRAJ IGRE. Meni je “završna igra” bolje, dok je moj drug i veliki Marvelofil Bojan Baća negodovao i na reč “igra”, jer “tu nikakve igre nema”. Sve to na stranu, hajde da popričamo o filmu.

Nespojlerski opisano, Osvetnici u ovom poglavlju pokušavaju da ponište Tanosov puc(?!) prstima i vrate u život sabraću, palu u prethodnom nastavku. Ako bih morao u par reči da opišem kako to izvode, to bih rekao ovako: akcionom komedijom situacije. Pokušavajući da spojlujem što je manje moguće – da, malo se putuje kroz vreme, da, svako ide negde gde je već bio, tako da se naša grupa Osvetnika deli u manje timove.

Ta putovanja su glavnica trosatnog spektakla kakav je OSVETNICI: KRAJ IGRE i nakon inicijalnih pola sata kukumavčenja u svetu bez boje, jer zaboga pola planete je desetkovano, život ponovo ima smisao i naši šareni junaci na svakakve načine samouvereno ulaze u zabavno otimanje vremena akcentujući činjenicu da ništa nije kao POVRATAK U BUDUĆNOST, iako zapravo jeste. Prave se riskantni potezi, pojavljuju se likovi i glumci koji vas uzbude ako pratite MCU i sitne priče oko reditelja i producenata, a od početka filma do kraja putovanja kroz vreme, što je nešto nakon sredine, čak tri osobe izgube glavu. Neke i doslovno.

Mnogi zameraju scenaristima i rediteljima što nema dovoljno nekih likova, što postoje neke rupe u logici i radnji. Obično se sitne stvari kod ovako velikih spektakala preskaču namerno ili se ostavi neki easter egg koji će imati smisla tek kada budemo gledali sledeća poglavlja. A što se tiče nedostataka likova, ja braći Ruso skidam kapu. Nikad veći ansambl, nikad veći film, nikad veća noćna mora za sklopiti na papiru i u montaži. Ne može i ne treba svako da dobije jednak prostor kao likovi koji nose serijal tipa Kapetan Amerika ili Ajron Men.

U svakom slučaju, trenutak kada su SVI, apsolutno SVI tu, potpuno je epski. Nimalo nisam fan velikih bitaka ala onih iz LOTR, ali su braća Ruso ipak bolji u planiranju borbe od Pitera Džeksona, pritom im je i napredak kompjuterske animacije znatno pomogao. Moram ipak da napomenem da CGI u filmu OSVETNICI: KRAJ IGRE varira, kao i u svakom drugom Marvel filmu od “da li je ovo jebeno moguće” do “aste zalepili ovu dvojicu na pozadinu svaka čast, mali Mile animator-amater iz Žagubice bi to bolje”.

Šta se desi na kraju nemam nameru da vam otkrijem. Ipak, reći ću da su poslednji kadrovi neki od najemocionalnijih u čitavom serijalu, kao i da je odjavna špica potpuno fantastična. Ne, nema after-credits scena. Da, film nosi i poslednje kameo pojavljivanje Stena Lija, ali i kameo Džima Starlina, koga stripski sladokusci znaju kao kreatora Tanosa, Draksa i Gamore. Zašto sam mu dao 4 kofice? Zato što mi je prethodni film OSVETNICI: RAT BESKRAJA na neki način bolji, samo zato što veličina ovakvog projekta otežava da struktura bude savršena. Ona i jeste savršena za date okolnosti, ako shvatate šta želim da kažem.

OSVETNICI: KRAJ IGRE je ozbiljan spektakl kakav se ne sme propustiti u bioskopima ili na 4K UHD blureju i 4K televizorima (najbolje zakrivljenim), jer bilo šta ispod toga je nedopustivo sranje za ovaj nivo nadrkanosti.

OCENA:

The post Osvetnici: Kraj igre / Avengers: Endgame (2019) appeared first on Filmska bleja.

Au, sunce ti poljubim, kakva treščina! Da se AKVAMEN takmičio na Olimpijadi kičerice u Kič Sitiju, dobio bi bronzanu, srebrnu i zlatnu medalju za kič. Ova preduga podvodna avantura ima more transfera neprijatnosti. Navedimo neke.

Svako pojavljivanje svakog važnijeg lika iz ovog filma zahteva okret prema kameri s leđa uz far napred, sa sve šmekerskim osmehom aktera u kadru. Akvamen to uradi više od jednog puta. Blek Manta to uradi. Akvamenova keva to uradi. Čak i čudovište Karaten to uradi. Pojedini segmenti izgledaju kao zastarele verzije video igara TUM REJDER ili ASASINS KRID, najpre Merin beg po krovovima italijanskog primorja. Džejson Momoa, koji igra Akvamena, jako se zabavljao dok je snimao, pa ponekad i zaboravi da je ipak potrebno pokazati emociju s vremena na vreme. S druge strane, Amber Herd je netalentovana vreća smeća zbog koje drugi najvažniji lik u filmu, princeza Mera, potpuno ne funkcioniše. U pojedinim scenama zvuči kao da ne ume da govori. Da je ovo danas neki stari Holivud, sigurno bi se postavilo pitanje ko ju je tu doveo i na koji način. Razgovarajmo i o podmlađivanju starijih glumaca, najpre Nikol Kidman i Viljema Defoa. Tragično. Pošto je Marvel (i ko god radi animaciju za njih) uspeo izuzetno uspešno da podmladi starije glumce, to znači da je moguće uraditi to pošteno i temeljno. Vornerovo podmlađivanje je na nivou Supermenovih brkova iz LIGE PRAVDE. U nekom trenutku kada se lokacija promeni sa dubine okeana na vrh saharske dine, u par kadrova se baš vidi da ih je green screen izdao. A da zlo bude gore, krene Pitbulova treš obrada Totove Afrike koju AKVAMEN apsolutno zaslužuje. Koju scenu kasnije, ni sa čim izazvani Dipeš Mod nimalo ne doprinese atmosferi. Osim, možda, što vam bude žao Dipeš Moda, pa atmosfera u bioskopu bude prilično down. A negativci? Blek Manta kao karikatura negativca iz BLEK PANTERA. Kralj Orm, koga igra Patrik Vilson, nešto je najiritantnije što sam ikada doživeo u bioskopu.

Okej, neću više. A ima još.

I film traje, i traje, i traje, i traje… Pa ima i mid-credits scenu. Jao! Jedva sam izdržao da ne zaspim, da ne poludim, da ne iščupam Cineplexxova ljubavna sedišta ispred sebe. (Pritom su u publici bili sve sami govnari koji mašu mobilnim telefonima u mraku i sve vreme pričaju gluposti. Okej, kada idete u bioskop ne budite govnar, ugasite mobilni telefon. Ipak, sada mi to ništa nije smetalo, jer je svaka distrakcija od dosade na ekranu bila dobrodošla. Ali svakako ne budite govnar.)

Mnogo se priča o uspehu filma AKVAMEN i da je, kao jedan DCEU nastavak, izuzetno zabavan i bolji od prethodnih filmova. Moram da kažem da je ČUDESNA ŽENA ipak znatno bolji film, a svi znamo da je osrednji. Ovaj se silovito trudi da bude zabavan, ali u bioskopu nije bilo smeškanja. Ne postoji fora koja se pamti. A znate koga mi je najviše žao? Onih ljudi koji će ovo pustiti da gledaju na gajbi, puni entuzijazma.

OCENA:

The post Akvamen / Aquaman (2018) appeared first on Filmska bleja.

MORTAL ENGINES, ili u prevodu na srpski SMRTONOSNE MAŠINE, jedan je nesrećan veliki film. Zaista preterana CGI ekstravaganca, vizualno na izuzetno visokom nivou, film je steam-punk bombona za sve steam-punk sladokusce. I, uglavnom, samo za njih.

Jako je zabavno videti London na točkovima, kako juri i guta manje (nemačke) gradove po postapokaliptičnoj pustari Evrope. Pustari u kojoj se svi razumeju jer pričaju samo engleski i u kojoj bi brat brata prodao u roblje. Za lovu. Sa kojom nisam siguran da nešto možeš da uradiš u nuklearnoj pustari. Eh.

Ono od čega film evidentno pati je nedostatak poznatih glumaca. Da se razumemo, svi glumci na ekranu su dobri i mogu da nose jedan blokbaster na svojim plećima. Problem je više u marketinškom smislu gde jedan Hugo Viving (Hugo Weaving) nije dovoljan da privuče gledaoce u bioskop. A on čak nije ni glavna uloga. Dodelili su mu, sasvim adekvatno, ulogu zlikovca. I on se tu, naravno, jako dobro snašao.

Hera Hilmar kao Hester Šo je zanimljiva. U isto vreme i gruba i nežna, progonjena od strane androida koji je odgajio, a želi da je ubije. Na misiji da ubije i sama. Hera je super izbor. Ima lice stvoreno za film. Njen partner u filmu je Robert Šian (Robert Sheehan) u ulozi Toma Natsvortija, nesuđenog pilota i istoričara koji kopa po đubretu koji je jedina zaostavština planete Zemlje pre apokalipse, daje tačno onakav utisak kakav je zahtevan. Prilično je iritantan, ali na trenutke šarmantan u svojoj sluđenosti. Ovo dvoje imaju dobar odnos, što je bitno kada film mora da se osloni na dve nepoznate.

Znam da sve ovo zvuči kao da je film SMRTONOSNE MAŠINE dobar, ali avaj! Reditelj Kristijan Rivers (Christian Rivers) je producentu Piteru Džeksonu sigurno zvučao kao okej izbor, a on svojim kolegama iz Weta Workshopa često pruža prilike. I vidi se da se čovek posvetio vizualnoj strani, pošto je Kristijan inače storyboard artist i majstor pre-vizualizacije za film, dok su mu međuljudski odnosi tanki i neuverljivi. To je klasičan majklbejtitis (pogledati TRANSFORMERSI: POSLEDNJI VITEZ), koji je uglavnom neizlečiva bolest. I naravno da film ima veliku bitku u poslednjih 20 minuta, što je nekako preslikan LOTR pristup koji već godinama zaista ne funkcioniše, a pitanje je i da li je ikada stvarno funkcionisao.Jedina poruka koju film šalje, a da sasvim ima smisla, je ta da će ljudi uvek praviti iste greške ako im se pruži prilika. Ipak, nije sve tako crno (i jaaa sam deetee sreeeeće…).

Već je svima jasno da će SMRTONOSNE MAŠINE da propadnu na blagajnama, iako će sigurno živeti lep život na striming servisima i blurejevima u limited edition metalnim kutijama. Posvetite mu pažnju isključivo ako volite steam-punk, leteće gradove i CGI.

OCENA:

The post Smrtonosne mašine / Mortal Engines (2018) appeared first on Filmska bleja.

Kao što je publika filmskog serijala o Hariju Poteru rasla uz glavnog junaka, pa su filmovi bili sve ozbiljniji, tako se taj trend u svetu čarobnjaka nastavlja i u planiranoj pentalogiji, čiji se drugi deo FANTASTIČNE ZVERI: GRINDELVALDOVI ZLOČINI upravo pojavio u domaćim bioskopima.

Kao i prošli put, mirno sam sedeo u bioskopu Cineplexx Ušće, kada su se iza mene nemirni fanovi pomamili i uz krike proslavili svaku novu mađiju, starog lika, novog lika i reklo bi se skoro sve ostalo. Ako se sećate mog teksta o filmu FANTASTIČNE ZVERI I GDE IH NAĆI, prošli put su fanovi bili jasno obeleženi u šalovima Hogvartsa, ali ovoga puta su bili u civilu tako da niko nije očekivao podvriskivanja. Ipak, dobra strana njihovog razgovora sa bioskopskim platnom je to što se bar nešto dešavalo u mom životu dok se u samom filmu nije dešavalo apsolutno ništa. Nemojte da mislite da se to dešavalo često tokom filma, nije. Prosto, bio je jedan takav trenutak, na otprilike sat i po filma, kada sam diskretno pogledao na sat i uzvrpoljio se u sedištu, pritom čak i šapatom izrazio želju da se film što pre završi.

Ako se pitate zašto, odgovor je lak. Od samog početka bivamo zasuti magijskim delovanjem na ekranu. Dejvid Jejts, reditelj, do detalja je izmaštao i primenio čarolije koje se prilično dinamično odigravaju na ekranu. No, pošto je u pitanju političko-magijski triler (ne, FANTASTIČNE ZVERI: GRINDELVALDOVI ZLOČINI nije film za decu, žao mi je) magiju zameni dijalog, a čak i kada ga ne zameni već se dijalog i magija isprepliću, zna da vas učini nervoznim. Ceo film se pitamo isključivo jedno pitanje – ko je zapravo Kridens Golokost (Ezra Miler). I potrebna su celokupna 2 sata da to zaista i saznamo.

Dakle, magije su besprekorne i prilično zabavne. Ima dosta bacanja Avada Kedavre (potcrtavam još jednom – film nije za decu). Grindelvald je evidentno Hitler pre Hitlera (ipak su dvadesete godine prošlog veka u pitanju) i to je potpuno jasno. On malo želi genocid, a malo besplatnu nemagijsku radnu snagu. Grindelvalda je vrlo realno otelotvorio Džoni Dep i ovo mu je verovatno najbolja nova uloga iz pozne, post-Svini-Tod faze.

Ediju Redmejnu u ulozi Njuta Salamandera Skamandera fali malo mesa. Za glavnog junaka baš je sveden na minimum. Dok se svim njegovim starim i novim prijateljima i ljubavima dešavaju nove, uzbudljive stvari, makar bile loše, Salamanderu se ne dešava bog-zna-šta iako je kao glavni junak, ključan za razvitak radnje i sledeći nastavak.

Film FANTASTIČNE ZVERI: GRINDELVALDOVI ZLOČINI je impresivno dvosatno zadovoljenje hard-kor, nikako paušalnih fanova čarobnjačkog sveta Harija Potera, koje se u svojoj suštini svodi na jednu rečenicu nakon koje pravi fan ispusti svoju vilicu na patos i padne u nirvanu i na pod bioskopa gde kokice odu da umru. Na žalost tu se ne može ostati dugo, zaposlenici bioskopa imaju metle i one nisu za kvidič!

OCENA:

The post Fantastične zveri: Grindelvaldovi zločini / Fantastic Beasts: The Crimes of Grindelwald (2018) appeared first on Filmska bleja.

Rešio sam da pogledam LOV NA DIVLJAKE zato što je postojala rupa u filmografiji Taike Vajtitija, a on je jedan od ljudi čije bi bilo šta gledao. (Ako niste upućeni u njegov opus, obavezno gledajte seriju FLIGHT OF CONCHORDS i filmove WHAT WE DO IN THE SHADOWS i TOR RAGNAROK.)

Imajte na umu da je ovo film po knjizi, što će vam biti jasno čim shvatite da postoji desetak glava. Koliko god da vam se čini da je LOV NA DIVLJAKE dečji film, u biti svakako nije. Od prvog kadra novozelandske prirode – maksimalno rabljene u trilogijama HOBIT i GOSPODAR PRSTENOVA, preko susreta sa Maorima na konjima, ovo je nešto najnovozelandskije nakon treš horora Pitera Džeksona s kraja osamdesetih i početka devedesetih, i one pristojne horor komedije BLACK SHEEP iz 2006. godine. Iako je Vajtiti već snimio jedan coming-of-age film u rodnoj zemlji, ovaj ipak nije samo takav film. Ima tu dosta komedije (jedna od smešnijih fora mi je caucasian fora), zanimljive akcije/avanture i zaista srceparajuće drame.

LOV NA DIVLJAKE u glavnoj ulozi ima mladog Džulijana Denisona koga smo već imali prilike da vidimo u filmu PAPER PLANES i koji je važan deo DEDPULA 2, što nije čudno s obzirom da ga kamera voli i da ima i swag i šarm. Dakle, ima swaga. He, he. U ovom filmu konkretno, ne možete a da ne povučete paralelu između njega i mladog Dimitrija Vojnova iz filma TITO I JA. Nazovite me ludim, ali iz određenih uglova zaista liče.

Moja životna saputnica je bila u fazonu “ovaj deda mi poznat” ne shvatajući da je Džulijanov partner u filmu čuveni Australijski glumac Sem Nil (PARK IZ DOBA JURE) u ulozi koja mu toliko dobro leži, da bi producenti morali da gađaju kasting agenta dodatnim novcem dokle god film zarađuje.

Šta god da mislite da je ovaj film, svoja očekivanja bacite u đubre! Ovo je emocionalni rolerkoster kome je poslednja stanica totalno raspilavljenje u srcogradu. Svaka scena je uvrnuti preokret za sebe. Svaki kadar je prelep za oči. Posebna pohvala ide za muziku, koja filmu daje dodatni uvrnuti šarm.

Nakon filma LOV NA DIVLJAKE preostaju mi još dva uratka iz Vajtitijevog opusa – BOY i EAGLE VS. SHARK, kao i treći film koji još uvek nije gotov, a jedva ga čekam – JOJO RABBIT o dečaku koji u sred Drugog svetskog rata ima izmišljenog prijatelja koji je etnički nekorektna verzija Adolfa Hitlera. Ko će sada dočekati sledeću godinu?

OCENA:

The post Lov na divljake / Hunt for the Wilderpeople (2016) appeared first on Filmska bleja.

Čovek nekada ne može da pretpostavi na šta će neki film da liči čak i nakon nekoliko trejlera i objavljenog sinopsisa. Kada su govorili da je DŽUMANDŽI: DOBRODOŠLI U DŽUNGLU nastavak, a ne reboot filma DŽUMANDŽI, zaista su to i mislili. Voleo bih da vam otkrijem kako društvena igra (board game) postaje video igra, ali neću. Ali da, to je onaj DŽUMANDŽI koji je “pojeo” Alana Pariša (Robin Vilijams) i naterao ga da igra do kraja. Uzgred, gospodin Pariš dobija lep omaž u filmu.

DŽUMANDŽI: DOBRODOŠLI U DŽUNGLU je zabavna afera, najpre zato što se oslanja na činjenicu da su glavni akteri samo avatari nekim tinejdžerima skupljenim na bućkalo u podrumu škole. Ako pogledate film, shvatićete koliko je zabavno gledati Džeka Bleka koji izgovara rečenice lokalne kraljice instagrama. Takođe, ovo je najozbiljnija dramska uloga Dvejna “Stene” Džonsona i autopilot za standardno smešnog/iritantnog Kevina Harta. Karen Gilan je relativno neprimetna u takvoj postavi, ali onog trenutka kada dođe njeno vreme da zasija – to je spektakl.

Iako većinu vremena gledate ono što je u suštini holivudski visokobudžetni gejmplej, jer je ipak igrica u pitanju, klišei tih nekih Sega Mega, Nintendo i PS igrica su prilično zabavni. Svi sporedni likovi gličuju i ponavljaju svoje fraze, na primer. Negativac je izuzetno over-the-top negativan. Međutim, to ne smeta u datom kontekstu. Ono što smeta je što su s vremena na vreme svi žuti kao da imaju žuticu, što je do kolor korekcije pri, pretpostaviću, skidanju zelenog platna u pozadini. Neverovatno je da blokbaster film u 2017. godini ima takve probleme, ali eto.

Za koga je ovaj film? Za decu, mlađe tinejdžere i svakog starijeg ko bi da se nasmeje društvenom komentaru o otuđenosti mladih ljudi izazvanoj mobilnim telefonima i načinu na koji ih video igre spajaju. DŽUMANDŽI: DOBRODOŠLI U DŽUNGLU je i za onog ko bi da se zabavi, a da ne razmišlja. Takođe, za sve one koji imaju vlažne snove u kojima ih posećuje Nik Džonas.

OCENA:

The post Džumandži: Dobrodošli u džunglu / Jumanji: Welcome to the Jungle (2017) appeared first on Filmska bleja.