Film NEMOGUĆA MISIJA – KONAČNA ODMAZDA je začudno naivan, čovek bi rekao da će poslednji deo da bude legendaran, a sve što se dešava na ekranu nije baš tako. Franšiza je ušla u legendu i svojim konačnim delom iz nje izašla, kao neki Oliver Mandić.

Ako bismo zamišljali borbu između AI i čoveka, verujem da bi to izgledalo poput scena iz Terminatora 2, znate ono – roboti gaze ljudske lobanje i laseri rade pjupjupju, svi preostali ljudi se bore, znojavi i prljavi po faci. Ali ne, Mekferi nam je podario blesavost u kojoj Itan Hant razgovara sa AI negativcem preko VR uređaja dok leži u koferu. Podzaplet je već hiljadu puta viđena aktivacija nuklearnih bojevih glava širom planete. Dok dođemo do dobrih delova filma, maestralnih akcionih scena u podmornici i na avionima, publiku prođe želja da to vidi.

Za jedan film od skoro tri sata, zaista je nedopustivo da polovina filma NEMOGUĆA MISIJA – KONAČNA ODMAZDA budu nepovezani dijalozi koji sve vreme dodatno objašnjavaju ono što nam je uveliko potpuno jasno. Takođe, scenario je generalno prejadan. Ideje kojima agenti M:I nadmudruju AI su… glupe! A to na koji način im se pridružuju članovi u borbi protiv sveprisutnog neprijatelja je… isto glupo!

Uprkos savršenoj fotografiji Frejžera Tagarta, ponavljanje kadrova nuklearki ili “digitalnog otrova” oko vrata negativca svodi MekKverijevu režiju na banalnu. Vrlo često ne pomaže ni montaža gde se u prepričavačkim delovima lepe krupnjaci na krupnjake, od čega autori grade stil, iako se ne prepoznaje zašto je to tako.

Kada biste me kao publiku pitali da li sam zadovoljan velikom završnicom uglavnom sjajne franšize, samo bih rekao – NEMOGUĆA MISIJA – KONAČNA ODMAZDA dobija dve od pet kantica kokica. Tome (znam da ovo čitaš) svaka tebi čast, ali daj nešto novo, nešto divlje.

OCENA:

Ako vam se ovaj tekst dopao, pogledajte još: NEMOGUĆA MISIJA ODMAZDA PRVI DEO, NEMOGUĆA MISIJA RAZILAŽENJE ili NEMOGUĆA MISIJA OTPADNIČKA NACIJA.

The post Nemoguća misija Konačna odmazda / Mission: Impossible The Final Reckoning (2025) appeared first on Filmska bleja.

Ovaj tekst je dokaz moje posvećenosti BARBENHEIMER internet izazovu za gledanje filmova BARBI i OPENHAJMER na dan premijere. Kod nas, u Srbiji, premijere su bile dan za dan, tako da nisam morao da pravim jednodnevni filmski maraton ovih prilično dugačkih filmova i ne zavidim bilo kome ko je na taj način pogledao oba filma.

Film OPENHAJMER je, naravno, biografski film o kreatoru atomske bombe, kako o njegovom javnom, tako i o privatnom životu koji je izuzetno uticao na imidž ovog čuvenog fizičara. Radnja filma zasnovana je na knjizi koja je osvojila Pulicerovu nagradu – “Američki Prometej: Trijumf i
tragedija Džeja Roberta Openhajmera” koju su napisali Kai Berd i Martin Džej Šervin. Reditelj filma je, to i vrapci na grani već znaju, Kristofer Nolan.

Za vreme svog rada za Vorner, Nolan je eksperimentisao sa tehnologijom, igrao se narativnom strukturom i rezultat bi uvek bio veličanstven i, kako se to sada često kaže, epski film. Međutim, eksperimenti su uzimali danak i ni jedan njegov film nije bio savršen. Po raznim standardima je bio par koraka ispred drugih, ali ni jedan film kao celina ne bi funkcionisao besprekorno. Nolanovi fanovi će uvek govoriti o njegovim filmovima kao o nečemu mind-bending, u nedostatku boljeg izraza, iako je bilo kome ko se investira u kinematografiju jasno da su Nolanovi dramaturški preokreti uglavnom namenjeni onom sloju publike koji u bioskop dolazi sa pola mozga nakon napornog radnog dana. I zato je Nolanova filmografija do sad bila blokbasterskog tipa. Uprkos činjenici da se hvatao za nauku gde god je stizao, pogotovo u svoja dva najprepoznatljivija filma koja nisu Betmen – POČETAK i MEĐUZVEZDANI.

Ovaj film je Nolanu učinio mnogo toga dobrog. Evidentno je da su mu ljudi iz Univerzala (gde je otišao razočaran u Vorner) dali odrešene ruke da bi mu se dodvorili, iako su bili u strahu kako će ovakav film da prođe. Jer ovo nije blokbaster. OPENHAJMER je umetničko-tehnološka instalacija u kojoj se trči kroz jedan istorijski period, sa komplikovanim odnosima između velikog broja aktera, a koja bi u nekim ne-nolanovskim uslovima bila nekoliko standardnih holivudskih drama ili mini-serija. Međutim, u trajanju od tri sata, nemate vremena da dišete, a kamoli da promišljate razvoj odnosa stotine ljudi čiji fragmenti života bivaju prikazani na velikom (u slučaju IMAX bioskopa, najvećem) platnu. Ovaj tehnički besprekoran film, neverovatno precizne montaže, raskošne fotografije i dokazano izuzetno talentovanih ljudi ispred kamere, ipak nije blokbaster. Ovo je visokobudžetni autorski film. Ljudi iz Univerzala su toga apsolutno svesni i stoga ovako jaka kampanja (što uključuje i ovu navodno neplaniranu sa filmom BARBI), a izvesno i veliki pritisak na internacionalne distributere da film bude uspešan. Zašto je OPENHAJMER Nolanu učinio mnogo toga dobrog? Zato što je snimio savršen film.

Hojt van Hojtema je OPENHAJMER snimao kombinacijom 65mm IMAX i obične 65mm trake, kao i, po prvi put do sad, IMAX crno-belom digitalnom fotografijom. Film je snimljen za svega 60 dana, što je još jedna blago zabavna činjenica za nas filmofile, a potpuno nebitna za običnu publiku.

Da li mi je nešto zasmetalo u filmu? Jeste. Buka! Da bi naglasio određena psihička stanja, velike odluke, važne rečenice i, na kraju krajeva, eksploziju prve nuklearne bombe, audio dizajn odlazi u neki ekstrem koji na zavidnom bioskopskom audio sistemu preti da vas dezorijentiše glasnoćom. Svaka čast za tu finesu da efekti budu preglasni, a tehnički ispravni. Po prvi put sam pomislio kako bih voleo da stišaju reprodukciju u bioskopu kao kada puštaju sinhronizovane crtaće deci (ovo je uobičajena praksa u domaćim bioskopima, zato što glasnoća navodno rasplače decu u bioskopskoj sali i onda često budemo uskraćeni za užitak u filmu naprežući se da čujemo običan dijalog). I to je to. Samo buka.

Publika koju zanima fizika, istorija, politika ili prosto odlična drama pronaći će sklonište od oluja modernog života (ili apsolutno pravih oluja koje su ovih dana napale Srbiju) u bioskopu. Publika koja voli poznate glumce u punoj snazi, film će da pogleda zbog Kilijana Marfija, Emili Blant, Meta Dejmona, Roberta Daunija Juniora, Florens Pju, Benija Safdija, Džoša Hartneta, Ramija Maleka, Keneta Brane, Eldena Erenrajha, Dejvida Kramholca, Kejsija Afleka i mnogih, mnogih drugih drugih, jer su i u potpuno epizodnim ulogama isključivo najpoznatija lica filma i televizije. Međutim, potpuno je jasno da će velikoj količini ljudi, Nolanovoj uobičajenoj publici koja dolazi sa pola mozga nakon napornog radnog dana, ovaj film biti dosadan. Plus, možda će neki fizičar da se požali kako nešto ne valja. Možda će neki dramaturg da kaže kako se paušalno prolazi kroz događaje. OPENHAJMER je sve to. Možete da mi verujete ili ne, bolje od ovog ne može.

OCENA:

Ako vam se ovaj tekst svideo, pročitajte i o ovom Nolanovom filmu – DENKERK (2017).

The post Openhajmer / Oppenheimer (2023) appeared first on Filmska bleja.

Taman dođemo do desetog dela serijala FAST & FURIOUS, znajući da je jedanaesti poslednji, kad ono ispade da će da snime i dvanaesti. Idemo polako kad poslednjoj Nemogućoj misiji, osmoj po redu, kad ono Tom Kruz da izjavu da hoće da glumi u ovom serijalu do svoje osamdesete, kao izvesni Harison Ford, bivši stolar. Pa dobro, šta je tu je, gledaćemo. No, za sada se osvrnimo na film NEMOGUĆA MISIJA ODMAZDA PRVI DEO i ono što donosi gledaocima.

Najpre zaplet, bez spojlera. Ukradene su dve polovine ključa koji pruža kontrolu nad savršenim, sada samosvesnim AI softverom. Na agenciji MIF, dakle Itanu Hantu i drugarima, je da pronađu taj ključ. Al’ ne lezi vraže, AI je već počeo da divlja i da razmešta svetske špijunske agencije i njihove agente kao pione po šahovskoj tabli, tako da je gospodin Hant (Tom Kruz), naravno, sam protiv svih.

Za početak, treba reći naglas: O, ne! Još jedan film od dva i po sata! Nakon filma INDIJANA DŽONS I ARTEFAKT SUDBINE gde osećate kako vas sve više boli zadnjica u realnom vremenu, koliko god stolice u bioskopu bile udobne, u sedmom nastavku NEMOGUĆE MISIJE je ipak situacija bolja. Stvarno ne bih da upoređujem ta dva filma, ali INDIJANA je u suštini jedna džinovska potera bez prestanka. NEMOGUĆA MISIJA ODMAZDA PRVI DEO ipak ume da zastane i zapodene neke konverzacije. Primetio sam da je reditelj Kristofer Mekveri rešio da nabija tenziju od starta i dijalozi su često lišeni bilo kakve muzike ili pozadinskih efekata. Za jedan popcorn flick dosta je napeto u tim situacijama, pogotovo na početku, jer ne možete da prestanete da krckate naćose i kokice tek tako. A te dijaloške scene traju, bogme, jer treba publici objasniti stanje na terenu.

Izabraću ovaj trenutak da vam kažem šta mi je najviše smetalo u filmu. Objašnjavanje publici stanje na terenu. Od samog početka filma gde imamo naraciju, pa na svakih manje-više 45 minuta, neko od aktera (a u stvari scenarista/reditelj Mekveri) ima potrebu da nam izobjašnjava dokle smo stigli i šta nas čeka. Drrrrruže. Nemoj to da radiš. Ako se prema publici ponašaš kao prema maloumnicima kojima mora da se telefonira nimalo komplikovan zaplet, nisi najbolji scenarista/reditelj. Dodao bih još jednu stvar koja mi je zasmetala, a koja se tiče AI napadača u svetu digitalne komunikacije gde je film definitivno popustio, ali takođe ne bih da elaboriram o čemu se radi jer ne želim da vam pokvarim doživljaj. Možda ćete reći, “ostavi ga na miru to je blokbaster”, ali to što je filmu primarna misija da bude zabavan ne znači da scenarista/reditelj treba da se ponaša prema publici kao da je priglupa.

S druge strane, NEMOGUĆA MISIJA ODMAZDA PRVI DEO je fantastičan akcioni film. Ovaj serijal sve više liči na BOND serijal, verovatno namerno, a u ovom delu pogotovo. Na nivou da imamo sjajnu jurnjavu po evropskom gradu u simboličnom retro automobilu koji ima gedžet panel kojim se upravlja. Zatim imamo smrti ljudi iz tima u borbenim scenama, što donosi emocionalnu težinu glavnom junaku. Imamo pešačke jurnjave po nestvarnim lokacijama, mogu vam reći da se Kruz baš istrčao za ovaj film. I, na kraju, ona scena za koju sada znaju i vrapci na grani, u kojoj Tom Kruz skače motorom sa litice i spušta se padobranom. Pošto ne želim da vam spojlujem ništa, samo ću reći da od trenutka kada sleti padobranom, pa sve do kraja, ide non-stop akcija kakva nikada nije viđena, a da izgleda dosta realno. I makar samo zbog te scene, vredi pogledati ceo film.

Film sam pogledao u IMAX sali bioskopa Cineplexx Galerija, pa ako ste u Beogradu to vam je moja preporuka za salu. Ako planirate da gledate film kod kuće, stvarno mislim da ne bi trebalo, jer se definitivno umanjuje doživljaj i stičem utisak da će mane filma da izbiju na površinu i učine se većim nego što jesu. Sigurno ste čuli da su se NEMOGUĆA MISIJA ODMAZDA PRVI DEO i OPENHAJMER pohrvali oko slotova u belosvetskim IMAX salama. Tako da vam je bolje da računate na ono “još malo pa nestalo”.

OCENA:

Ako vam se ovaj tekst dopao, pogledajte još: NEMOGUĆA MISIJA RAZILAŽENJE ili NEMOGUĆA MISIJA OTPADNIČKA NACIJA.

The post Nemoguća misija Odmazda prvi deo / Mission: Impossible – Dead Reckoning Part One (2023) appeared first on Filmska bleja.

Izlazim iz mraka bioskopske sale i jaka svetla Kinoteke u Uzun Mirkovoj me na trenutak zaslepljuju. Film DŽUDI me je skrhao, ali sam izašao pun entuzijazma za dan pred sobom. Okrećem se da sačekam poznanike, da se pozdravim i imam šta i da vidim. Poznanici su procureli. Suze liju, same teku. Maskare se razlivaju po belim pločicama.

Sve što bi trebalo da znate je ovo – Džudi Garland je bila zvezda voljena od strane američke, ali i svetske publike, do jednog trenutka kada joj je droga u kombinaciji sa alkoholom ozbiljno usrala karijeru. Do te mere da ostaje na ulici sa dvoje maloletne dece i, silom prilika zarad te iste dece, prihvata da nastupa u Londonu svako veče, pet nedelja, za sitnu kintu.

Da li je DŽUDI zaista toliko tužan film? Ukoliko znate tek ponešto o životu Džudi Garland, jedne od najpoznatijih holivudskih glumica ikada, svaki kadar će da vas zaboli i odjavna špica će biti ozbiljan emocionalni nokaut. Ja sam se na sreću (ili nesreću) informisao ranije. Mnogo ranije. I znate šta?

I mene je svaki kadar zaboleo – jer je Rupert Guld osrednji reditelj. Prosečan gledalac to neće osetiti, osim u trenucima kada se film baš jako razvuče. A dešava se, nije da se ne dešava. Objašnjavanje Džudinih ludosti pod stare dane flešbekovima na mlade dane je pomalo telefoniranje, iako ne mogu da kažem da flešbekovi nisu efikasni. Creepy faktor se digne na hiljadu onog trenutka kada su Džudi i direktor studija MGM u istoj prostoriji. Izgladnjivanje? Wow.

Ipak, ono što je najviše wow je sama Džudi, to jest Rene Zelveger na koju zaboravimo da uopšte postoji. Kunem vam se, iz nekih uglova ne biste mogli da razlikujete ove dve osobe. Šminka, protetika i, ljudi moji, gluma za medalju. I pevanje. Rene nije tip pevačice kakva je bila Džudi, ali srećom ni Džudi u tom periodu nije bila tip pevačice same sebe od ranije. U tom smislu se sve poklopilo. Bukvalno dajte ovoj ženi odmah sve Oskare i pošaljite ove druge ljude kući.

Uprkos režiji, osetićete tu nemoć pri borbi za bolji život (što je osećanje koje je, složićete se, svima nama poznato) i starateljstvo nad decom. Osetićete ljubav i osetićete patnju. Iako će vam sve biti objašnjeno, čudićete joj se. Divićete joj se. I gutaćete suze. A ne kao ja.

Imate moju preporuku za ovaj film, pogotovu žene, gej ortaci i tek poneka strejt muškarčina koji zna da ceni dobru dramu. Gledajte film u bioskopu, vredi.

OCENA:

The post Džudi / Judy (2019) appeared first on Filmska bleja.

Za početak bih da izjavim da ne pripadam generaciji koja je ispratila Pokemone. Moj jedini susret sa njima je POKÉMON: THE FIRST MOVIE koji sam gledao 1998. godine, kada je i izašao. Nije mi se svideo. Tako da je moj kompletan poriv da gledam POKEMON DETEKTIV PIKACHU zasnovan na činjenici da Pikachu iz nekog razloga priča glasom Rajana Rejnoldsa. Očekivao sam spektakularan (što bi mlađi od mene rekli) krindžfest.

Ispostavilo se da je POKEMON DETEKTIV PIKACHU sasvim solidan film, iako nikako bez mana. Mislim, od starta je bilo nerealno da ovaj film bude neko remek-delo, jer je reditelj ipak Rob Leterman koji je režirao ukupno nula natprosečnih filmova. On je takođe sa još dve osobe pisao scenario i napravio tonalno neujednačen film naivne premise, uz puno telefoniranja publici, ali i pojedine elemente koji su na granici horora. U tebe gledam Ditto!

Bez obzira na to, pojavljuje se dosta Pokemona koje sam i sâm mogao da prepoznam, a često nisu puke kameo uloge već su likovi vezani za radnju. Ok, ne bih umeo da ih nabrojim sve (Charizard? Squirtle?), ali su tu i izgledaju super.

Zapravo, ono u čemu je POKEMON DETEKTIV PIKACHU superioran je – CGI. I to je zanimljivo – svi Pokemoni koji imaju dlaku ili perje izgledaju za dve nijanse bolje od ćosavih Pokemona. Dakle, CGI je OK sam za sebe, ali je sjajan u interakciji sa glumcima. Znam da je teško glumiti sa ljudima obučenim ili predmetima presvučenim u zelenu tkaninu, ali ovde su svi dali sve od sebe da interakcija Pokemona i ljudi bude potpuno verodostojna.

Kad smo već kod ljudi, Rajan Rejnolds je na autopilotu kada je u pitanju glasovna gluma. Međutim, izgled i facijalne ekspresije Pikachua su WOW! On je nešto najlepše ikad! Džastis Smit vrlo lepo iznosi glavnog lika, mladog luzera Tima kome otac gine i koji dolazi u Rajm Siti da se na neki način oprosti od svog tate kog nije video nekoliko godina. Glavni ženski lik… Uh. Ketrin Njuton, čije si srce i/ili penis zavela? Nemoguće je da ovako svemirski netalenat dobije ulogu u blokbasteru zasnovanom na najvoljenijim japanskim anime likovima. Ne znam da li se sećate da sam je pomenuo kada sam pisao o filmu NEĆE MOĆI OVE NOĆI, ako ništa drugo bar je konzistentna u svom netalentu. Njen animirani Pokemon Psyduck mnogo bolje glumi.

POKEMON DETEKTIV PIKACHU jeste fan service film, ali umereno i sa stilom. I dalje ne mogu da dokučim da li je za decu (jebiga, ono, dopinguju Pokemone u filmu i ima strašnih delova), ali naivnost i dvostruki porodični element u samoj narativnoj strukturi me ubeđuju da jeste. Element misterije je zabavan i ima par preokreta koji zapravo čine film boljim. Da li je za bioskope? Ako ste fan Pokemona onda da, obavezno idite u bioskop! Ako ste samo radoznali, možda je bolje da sačekate da bude na blureju i striming servisima.

OCENA:

The post Pokemon Detektiv Pikachu / Pokémon Detective Pikachu (2019) appeared first on Filmska bleja.

Film (JULIET, NAKED bezbednog prevoda naslova) DŽULIJA je, u odnosu na ostale filmove po romanima Nika Hornbija, prilično tanak. Iako obećava standardni rom-kom i hvata fin zalet, na kraju se prospe. Takođe, malo je razočaravajuće što se film pojavio u bioskopima u trenutku kada je na internacionalnom nivou film već izašao na blu-reju i striming servisima.

Primorski gradić u kome se film odvija je najlepše parče Velike Britanije koje sam do sad video na filmu. Svaka čast onome ko je pronašao lokaciju za snimanje. Takođe, svaka čast i onome ko je radio kasting, jer je Kris O’Daud (koga smo prošle godine gledali, iako animiranog, u S LJUBAVLJU, VINSENT) perfektan brljivac, očajni, sredovečni fan propale rok zvezde. Takođe, Rouz Birn herojski iznosi ceo film na sopstvenim plećima i veoma je simpatična u naslovnoj ulozi. Itan Houk je takođe perfektan kao pomenuta propala rok zvezda, šarmantan, uverljiv i taman fino propao.

Zaplet filma je kao iz nekog romana (hehe). Zaplet je, ustvari, ono što nije uverljivo, ali sam bio spreman da se pravim da mu verujem jer je zabavan. Zaista, DŽULIJA je prilično zabavan film, prizemljen u svojoj ludosti gde dugogodišnja devojka najvećeg fana propale rok zvezde upoznaje tu istu misterioznu rok zvezdu i flertuje sa njim.

Kada se sretnemo sa propalom rok zvezdom, on je već savršen u svojoj propalosti. Itan Houk odlično kanališe emocije. Silna rodbina rok zvezde, koju takođe upoznajemo tokom filma, služi samo zato da bi bolje shvatili njegov lik i tu neku promenu koju doživljava pri susretu sa Džulijom. Ozbiljna priča. I tako do poslednjeg čina – završne trećine.

Neke stvari se onda dese tako stihijski, glupi zapleti, odlasci, dolasci, telefonski pozivi… Kako je DŽULIJA išla ka kraju svoje filmske avanture moja pažnja je odlazila sve dalje. Želeo sam da izdržim, želeo sam da bude zabavno kao na početku, ali prosto je sve splasnulo.

Da li sam bio zadovoljan Džulijinom sudbinom? Nije me bilo briga. I to je bio najveći obrt u ovih sat i po.

OCENA:

The post Džulija / Juliet, Naked (2018) appeared first on Filmska bleja.

Kao što je publika filmskog serijala o Hariju Poteru rasla uz glavnog junaka, pa su filmovi bili sve ozbiljniji, tako se taj trend u svetu čarobnjaka nastavlja i u planiranoj pentalogiji, čiji se drugi deo FANTASTIČNE ZVERI: GRINDELVALDOVI ZLOČINI upravo pojavio u domaćim bioskopima.

Kao i prošli put, mirno sam sedeo u bioskopu Cineplexx Ušće, kada su se iza mene nemirni fanovi pomamili i uz krike proslavili svaku novu mađiju, starog lika, novog lika i reklo bi se skoro sve ostalo. Ako se sećate mog teksta o filmu FANTASTIČNE ZVERI I GDE IH NAĆI, prošli put su fanovi bili jasno obeleženi u šalovima Hogvartsa, ali ovoga puta su bili u civilu tako da niko nije očekivao podvriskivanja. Ipak, dobra strana njihovog razgovora sa bioskopskim platnom je to što se bar nešto dešavalo u mom životu dok se u samom filmu nije dešavalo apsolutno ništa. Nemojte da mislite da se to dešavalo često tokom filma, nije. Prosto, bio je jedan takav trenutak, na otprilike sat i po filma, kada sam diskretno pogledao na sat i uzvrpoljio se u sedištu, pritom čak i šapatom izrazio želju da se film što pre završi.

Ako se pitate zašto, odgovor je lak. Od samog početka bivamo zasuti magijskim delovanjem na ekranu. Dejvid Jejts, reditelj, do detalja je izmaštao i primenio čarolije koje se prilično dinamično odigravaju na ekranu. No, pošto je u pitanju političko-magijski triler (ne, FANTASTIČNE ZVERI: GRINDELVALDOVI ZLOČINI nije film za decu, žao mi je) magiju zameni dijalog, a čak i kada ga ne zameni već se dijalog i magija isprepliću, zna da vas učini nervoznim. Ceo film se pitamo isključivo jedno pitanje – ko je zapravo Kridens Golokost (Ezra Miler). I potrebna su celokupna 2 sata da to zaista i saznamo.

Dakle, magije su besprekorne i prilično zabavne. Ima dosta bacanja Avada Kedavre (potcrtavam još jednom – film nije za decu). Grindelvald je evidentno Hitler pre Hitlera (ipak su dvadesete godine prošlog veka u pitanju) i to je potpuno jasno. On malo želi genocid, a malo besplatnu nemagijsku radnu snagu. Grindelvalda je vrlo realno otelotvorio Džoni Dep i ovo mu je verovatno najbolja nova uloga iz pozne, post-Svini-Tod faze.

Ediju Redmejnu u ulozi Njuta Salamandera Skamandera fali malo mesa. Za glavnog junaka baš je sveden na minimum. Dok se svim njegovim starim i novim prijateljima i ljubavima dešavaju nove, uzbudljive stvari, makar bile loše, Salamanderu se ne dešava bog-zna-šta iako je kao glavni junak, ključan za razvitak radnje i sledeći nastavak.

Film FANTASTIČNE ZVERI: GRINDELVALDOVI ZLOČINI je impresivno dvosatno zadovoljenje hard-kor, nikako paušalnih fanova čarobnjačkog sveta Harija Potera, koje se u svojoj suštini svodi na jednu rečenicu nakon koje pravi fan ispusti svoju vilicu na patos i padne u nirvanu i na pod bioskopa gde kokice odu da umru. Na žalost tu se ne može ostati dugo, zaposlenici bioskopa imaju metle i one nisu za kvidič!

OCENA:

The post Fantastične zveri: Grindelvaldovi zločini / Fantastic Beasts: The Crimes of Grindelwald (2018) appeared first on Filmska bleja.

Po četvrti put, ZVEZDA JE ROĐENA i ostavlja trag na kinematografskom nebu. Red je i bio. Ovo je do sad bila najduža pauza između dva rimejka. Dakle, ako se pitate, filmovi ovog istog imena su se pojavili 1937, 1954. i 1976. Ne znam kakav su utisak ostavljali filmovi na publiku iz vremena u kome su se emitovali, ali najnovija inkarnacija je rasplakala celu salu na premijeri u bioskopu Cineplexx u tržnom centru Ušće.

To vam otprilike govori da vas očekuje pristojna romansa, jača melodrama, ali i ozbiljna količina muzike koja je daleko najbolji deo filma. Ono što ne iznenađuje je da je muziku pisala Lejdi Gaga, iznenađenje leži u činjenici da je sa njom pesme pisao Bredli Kuper. Kao reditelj debitant i kantautor debitant, Bredli Kuper je pokazao da nije daleko od savršenog. Uspeo je da pronađe zanimljiv izraz – ceo film se sastoji od kratkih inserata iz života glavnih junaka, a muzika je ona koja se pamti. Neverovatan je balans šuplje dramaturgije sa superiorno urađenim koncertnim nastupima koji čak nemaju kratko trajanje u filmu. Režija nastupa je ono što je biser ove filmske školjke. I tome pomažu izuzetno dobre numere.

Naravno, nisu sve pesme savršene. Završna raskošna američka balada sa primesama teme iz filma TELOHRANITELJ je nekako mlaka i zvuči nepromišljeno. Jasno je šta je pokušano, ali se umesto potpune ekstaze dobije kontra-efekat. Međutim, jedna pesma ne čini da film ZVEZDA JE ROĐENA bude lošiji.

I tu dolazimo do Lejdi Gage. Možda se dva simpatična gej ortaka, koja su sedela iza mene i na sve što Gaga na ekranu uradi govorila “Jasss!”, neće složiti sa mnom, ali Lejdi Dragana se nije baš naglumila glume u ovom konkretnom slučaju. Kada glumi prejadnu konobaricu što peva u baru za trandže, potpuno je uverljiva. Onog trenutka kada njena uloga postane bliska onome što ona jeste, pop zvezda svetskog kalibra, gluma popije dupli viski i ode da banči sa nekim ko zna da je hendluje.

Moja draga je, kao i uvek, viknula “ovo nije realno” (razmišljam se da zaštitim ovu njenu često rabljenu frazu) kada se lik, koga Bredli odlično igra, uneredi na sceni. I dobro sam razmislio o tome, zaista, nikada se ništa slično nije dogodilo na visokoprofilnim dodelama nagrada, mada je bilo pevanja onoga što se ne sme (Nirvana), penjanja na scenografiju (RATM), hapšenja pri silasku sa bine (Snoop Dogg) i sličnih događaja. Takođe, jedna od ključnih scena sa kučetom, a u pitanju je zaista Bredlijevo kuče što je divan detalj, moju životnu saputnicu je nagutalo suza. Jebiga, neko reaguje na ljude, a neko na kuče. Film ZVEZDA JE ROĐENA evidentno ima materijala za svačiju suzu.

OCENA:

The post Zvezda je rođena / A Star is Born (2018) appeared first on Filmska bleja.

Nemoguće je opisati HOW TO TALK TO GIRLS AT PARTIES, a ne spojlovati premisu filma. Ja sam u ovo kino-iskustvo ušao bez predznanja, na eci-peci-pec izbor onoga što bih mogao da pogledam. Da ja nisam ja, verovatno bih odustao posle 20 minuta. “Zašto?”- pitate se.

Film počinje kao neki britanski punk-flick sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih. Puno drndavog gitarskog naboja, uz adekvatno trešenje kamere i divljačku vožnju biciklom kroz odurni Krojdon, što je u suštini londonska Karaburma. Ortaci su simpa-nevini-panker (simpatični Aleks Šarp), bucko-pijandura i panker-jebač-presretač, sva trojica tinejdžeri. Spremaju se za žurku na koju žele da upadnu nepozvani. Eto, to vam je jedan film i traje manje-više 15 minuta. Već kada uđu na žurku, a potpuno su pogrešili gajbu, dolazimo do prelomne tačke.

U tom trenutku HOW TO TALK TO GIRLS AT PARTIES dobija potpuno novu atmosferu i Nil Gejman (autor kratke priče po kojoj je film baziran) preuzima kormilo. Naravno da su na gajbi vanzemaljci-sektaši! Dizajn svega je zapravo sjajan. Pritom je moj entuzijazam za film rastao kako svaki od tri tinejdžera upoznaje po jednu kastu vanzemaljske rase.

Iako na talase prečudan, pa sasvim realan za Krojdon s kraja sedamdesetih, pa u nekim trenucima muzički samosvestan (da, Nikol Kidman je vlasnica kluba i menadžerka pank bendova), da bi svakako bio polu-prijatno uvrnuti SF, film uspeva da bude spontano dosadan u par navrata. Džon Kameron Mičel je režirao ozbiljnu papazjaniju. Ali isto tako nam je podario najseksi El Fening do sad. Mislim, ona mi nikad nije bila seksi, ni u filmu ZAKON NOĆI niti bilo gde drugde, tako da je ovo prvi put da sam je video i pomislio – “njam!”

I sve to sam gledao kao hipnotisan, ne znajući šta me čeka iz ćoška. Na sreću kraj mi se, takav kakav jeste, prilično svideo. HOW TO TALK TO GIRLS AT PARTIES nije film za svakog, ali da je drugačiji i interesantan, jeste.

OCENA:

The post How to Talk to Girls at Parties (2017) appeared first on Filmska bleja.

Rešio sam da pogledam LOV NA DIVLJAKE zato što je postojala rupa u filmografiji Taike Vajtitija, a on je jedan od ljudi čije bi bilo šta gledao. (Ako niste upućeni u njegov opus, obavezno gledajte seriju FLIGHT OF CONCHORDS i filmove WHAT WE DO IN THE SHADOWS i TOR RAGNAROK.)

Imajte na umu da je ovo film po knjizi, što će vam biti jasno čim shvatite da postoji desetak glava. Koliko god da vam se čini da je LOV NA DIVLJAKE dečji film, u biti svakako nije. Od prvog kadra novozelandske prirode – maksimalno rabljene u trilogijama HOBIT i GOSPODAR PRSTENOVA, preko susreta sa Maorima na konjima, ovo je nešto najnovozelandskije nakon treš horora Pitera Džeksona s kraja osamdesetih i početka devedesetih, i one pristojne horor komedije BLACK SHEEP iz 2006. godine. Iako je Vajtiti već snimio jedan coming-of-age film u rodnoj zemlji, ovaj ipak nije samo takav film. Ima tu dosta komedije (jedna od smešnijih fora mi je caucasian fora), zanimljive akcije/avanture i zaista srceparajuće drame.

LOV NA DIVLJAKE u glavnoj ulozi ima mladog Džulijana Denisona koga smo već imali prilike da vidimo u filmu PAPER PLANES i koji je važan deo DEDPULA 2, što nije čudno s obzirom da ga kamera voli i da ima i swag i šarm. Dakle, ima swaga. He, he. U ovom filmu konkretno, ne možete a da ne povučete paralelu između njega i mladog Dimitrija Vojnova iz filma TITO I JA. Nazovite me ludim, ali iz određenih uglova zaista liče.

Moja životna saputnica je bila u fazonu “ovaj deda mi poznat” ne shvatajući da je Džulijanov partner u filmu čuveni Australijski glumac Sem Nil (PARK IZ DOBA JURE) u ulozi koja mu toliko dobro leži, da bi producenti morali da gađaju kasting agenta dodatnim novcem dokle god film zarađuje.

Šta god da mislite da je ovaj film, svoja očekivanja bacite u đubre! Ovo je emocionalni rolerkoster kome je poslednja stanica totalno raspilavljenje u srcogradu. Svaka scena je uvrnuti preokret za sebe. Svaki kadar je prelep za oči. Posebna pohvala ide za muziku, koja filmu daje dodatni uvrnuti šarm.

Nakon filma LOV NA DIVLJAKE preostaju mi još dva uratka iz Vajtitijevog opusa – BOY i EAGLE VS. SHARK, kao i treći film koji još uvek nije gotov, a jedva ga čekam – JOJO RABBIT o dečaku koji u sred Drugog svetskog rata ima izmišljenog prijatelja koji je etnički nekorektna verzija Adolfa Hitlera. Ko će sada dočekati sledeću godinu?

OCENA:

The post Lov na divljake / Hunt for the Wilderpeople (2016) appeared first on Filmska bleja.