Film NEMOGUĆA MISIJA – KONAČNA ODMAZDA je začudno naivan, čovek bi rekao da će poslednji deo da bude legendaran, a sve što se dešava na ekranu nije baš tako. Franšiza je ušla u legendu i svojim konačnim delom iz nje izašla, kao neki Oliver Mandić.

Ako bismo zamišljali borbu između AI i čoveka, verujem da bi to izgledalo poput scena iz Terminatora 2, znate ono – roboti gaze ljudske lobanje i laseri rade pjupjupju, svi preostali ljudi se bore, znojavi i prljavi po faci. Ali ne, Mekferi nam je podario blesavost u kojoj Itan Hant razgovara sa AI negativcem preko VR uređaja dok leži u koferu. Podzaplet je već hiljadu puta viđena aktivacija nuklearnih bojevih glava širom planete. Dok dođemo do dobrih delova filma, maestralnih akcionih scena u podmornici i na avionima, publiku prođe želja da to vidi.

Za jedan film od skoro tri sata, zaista je nedopustivo da polovina filma NEMOGUĆA MISIJA – KONAČNA ODMAZDA budu nepovezani dijalozi koji sve vreme dodatno objašnjavaju ono što nam je uveliko potpuno jasno. Takođe, scenario je generalno prejadan. Ideje kojima agenti M:I nadmudruju AI su… glupe! A to na koji način im se pridružuju članovi u borbi protiv sveprisutnog neprijatelja je… isto glupo!

Uprkos savršenoj fotografiji Frejžera Tagarta, ponavljanje kadrova nuklearki ili “digitalnog otrova” oko vrata negativca svodi MekKverijevu režiju na banalnu. Vrlo često ne pomaže ni montaža gde se u prepričavačkim delovima lepe krupnjaci na krupnjake, od čega autori grade stil, iako se ne prepoznaje zašto je to tako.

Kada biste me kao publiku pitali da li sam zadovoljan velikom završnicom uglavnom sjajne franšize, samo bih rekao – NEMOGUĆA MISIJA – KONAČNA ODMAZDA dobija dve od pet kantica kokica. Tome (znam da ovo čitaš) svaka tebi čast, ali daj nešto novo, nešto divlje.

OCENA:

Ako vam se ovaj tekst dopao, pogledajte još: NEMOGUĆA MISIJA ODMAZDA PRVI DEO, NEMOGUĆA MISIJA RAZILAŽENJE ili NEMOGUĆA MISIJA OTPADNIČKA NACIJA.

The post Nemoguća misija Konačna odmazda / Mission: Impossible The Final Reckoning (2025) appeared first on Filmska bleja.

Ovaj tekst je dokaz moje posvećenosti BARBENHEIMER internet izazovu za gledanje filmova BARBI i OPENHAJMER na dan premijere. Kod nas, u Srbiji, premijere su bile dan za dan, tako da nisam morao da pravim jednodnevni filmski maraton ovih prilično dugačkih filmova i ne zavidim bilo kome ko je na taj način pogledao oba filma.

Film OPENHAJMER je, naravno, biografski film o kreatoru atomske bombe, kako o njegovom javnom, tako i o privatnom životu koji je izuzetno uticao na imidž ovog čuvenog fizičara. Radnja filma zasnovana je na knjizi koja je osvojila Pulicerovu nagradu – “Američki Prometej: Trijumf i
tragedija Džeja Roberta Openhajmera” koju su napisali Kai Berd i Martin Džej Šervin. Reditelj filma je, to i vrapci na grani već znaju, Kristofer Nolan.

Za vreme svog rada za Vorner, Nolan je eksperimentisao sa tehnologijom, igrao se narativnom strukturom i rezultat bi uvek bio veličanstven i, kako se to sada često kaže, epski film. Međutim, eksperimenti su uzimali danak i ni jedan njegov film nije bio savršen. Po raznim standardima je bio par koraka ispred drugih, ali ni jedan film kao celina ne bi funkcionisao besprekorno. Nolanovi fanovi će uvek govoriti o njegovim filmovima kao o nečemu mind-bending, u nedostatku boljeg izraza, iako je bilo kome ko se investira u kinematografiju jasno da su Nolanovi dramaturški preokreti uglavnom namenjeni onom sloju publike koji u bioskop dolazi sa pola mozga nakon napornog radnog dana. I zato je Nolanova filmografija do sad bila blokbasterskog tipa. Uprkos činjenici da se hvatao za nauku gde god je stizao, pogotovo u svoja dva najprepoznatljivija filma koja nisu Betmen – POČETAK i MEĐUZVEZDANI.

Ovaj film je Nolanu učinio mnogo toga dobrog. Evidentno je da su mu ljudi iz Univerzala (gde je otišao razočaran u Vorner) dali odrešene ruke da bi mu se dodvorili, iako su bili u strahu kako će ovakav film da prođe. Jer ovo nije blokbaster. OPENHAJMER je umetničko-tehnološka instalacija u kojoj se trči kroz jedan istorijski period, sa komplikovanim odnosima između velikog broja aktera, a koja bi u nekim ne-nolanovskim uslovima bila nekoliko standardnih holivudskih drama ili mini-serija. Međutim, u trajanju od tri sata, nemate vremena da dišete, a kamoli da promišljate razvoj odnosa stotine ljudi čiji fragmenti života bivaju prikazani na velikom (u slučaju IMAX bioskopa, najvećem) platnu. Ovaj tehnički besprekoran film, neverovatno precizne montaže, raskošne fotografije i dokazano izuzetno talentovanih ljudi ispred kamere, ipak nije blokbaster. Ovo je visokobudžetni autorski film. Ljudi iz Univerzala su toga apsolutno svesni i stoga ovako jaka kampanja (što uključuje i ovu navodno neplaniranu sa filmom BARBI), a izvesno i veliki pritisak na internacionalne distributere da film bude uspešan. Zašto je OPENHAJMER Nolanu učinio mnogo toga dobrog? Zato što je snimio savršen film.

Hojt van Hojtema je OPENHAJMER snimao kombinacijom 65mm IMAX i obične 65mm trake, kao i, po prvi put do sad, IMAX crno-belom digitalnom fotografijom. Film je snimljen za svega 60 dana, što je još jedna blago zabavna činjenica za nas filmofile, a potpuno nebitna za običnu publiku.

Da li mi je nešto zasmetalo u filmu? Jeste. Buka! Da bi naglasio određena psihička stanja, velike odluke, važne rečenice i, na kraju krajeva, eksploziju prve nuklearne bombe, audio dizajn odlazi u neki ekstrem koji na zavidnom bioskopskom audio sistemu preti da vas dezorijentiše glasnoćom. Svaka čast za tu finesu da efekti budu preglasni, a tehnički ispravni. Po prvi put sam pomislio kako bih voleo da stišaju reprodukciju u bioskopu kao kada puštaju sinhronizovane crtaće deci (ovo je uobičajena praksa u domaćim bioskopima, zato što glasnoća navodno rasplače decu u bioskopskoj sali i onda često budemo uskraćeni za užitak u filmu naprežući se da čujemo običan dijalog). I to je to. Samo buka.

Publika koju zanima fizika, istorija, politika ili prosto odlična drama pronaći će sklonište od oluja modernog života (ili apsolutno pravih oluja koje su ovih dana napale Srbiju) u bioskopu. Publika koja voli poznate glumce u punoj snazi, film će da pogleda zbog Kilijana Marfija, Emili Blant, Meta Dejmona, Roberta Daunija Juniora, Florens Pju, Benija Safdija, Džoša Hartneta, Ramija Maleka, Keneta Brane, Eldena Erenrajha, Dejvida Kramholca, Kejsija Afleka i mnogih, mnogih drugih drugih, jer su i u potpuno epizodnim ulogama isključivo najpoznatija lica filma i televizije. Međutim, potpuno je jasno da će velikoj količini ljudi, Nolanovoj uobičajenoj publici koja dolazi sa pola mozga nakon napornog radnog dana, ovaj film biti dosadan. Plus, možda će neki fizičar da se požali kako nešto ne valja. Možda će neki dramaturg da kaže kako se paušalno prolazi kroz događaje. OPENHAJMER je sve to. Možete da mi verujete ili ne, bolje od ovog ne može.

OCENA:

Ako vam se ovaj tekst svideo, pročitajte i o ovom Nolanovom filmu – DENKERK (2017).

The post Openhajmer / Oppenheimer (2023) appeared first on Filmska bleja.

Taman dođemo do desetog dela serijala FAST & FURIOUS, znajući da je jedanaesti poslednji, kad ono ispade da će da snime i dvanaesti. Idemo polako kad poslednjoj Nemogućoj misiji, osmoj po redu, kad ono Tom Kruz da izjavu da hoće da glumi u ovom serijalu do svoje osamdesete, kao izvesni Harison Ford, bivši stolar. Pa dobro, šta je tu je, gledaćemo. No, za sada se osvrnimo na film NEMOGUĆA MISIJA ODMAZDA PRVI DEO i ono što donosi gledaocima.

Najpre zaplet, bez spojlera. Ukradene su dve polovine ključa koji pruža kontrolu nad savršenim, sada samosvesnim AI softverom. Na agenciji MIF, dakle Itanu Hantu i drugarima, je da pronađu taj ključ. Al’ ne lezi vraže, AI je već počeo da divlja i da razmešta svetske špijunske agencije i njihove agente kao pione po šahovskoj tabli, tako da je gospodin Hant (Tom Kruz), naravno, sam protiv svih.

Za početak, treba reći naglas: O, ne! Još jedan film od dva i po sata! Nakon filma INDIJANA DŽONS I ARTEFAKT SUDBINE gde osećate kako vas sve više boli zadnjica u realnom vremenu, koliko god stolice u bioskopu bile udobne, u sedmom nastavku NEMOGUĆE MISIJE je ipak situacija bolja. Stvarno ne bih da upoređujem ta dva filma, ali INDIJANA je u suštini jedna džinovska potera bez prestanka. NEMOGUĆA MISIJA ODMAZDA PRVI DEO ipak ume da zastane i zapodene neke konverzacije. Primetio sam da je reditelj Kristofer Mekveri rešio da nabija tenziju od starta i dijalozi su često lišeni bilo kakve muzike ili pozadinskih efekata. Za jedan popcorn flick dosta je napeto u tim situacijama, pogotovo na početku, jer ne možete da prestanete da krckate naćose i kokice tek tako. A te dijaloške scene traju, bogme, jer treba publici objasniti stanje na terenu.

Izabraću ovaj trenutak da vam kažem šta mi je najviše smetalo u filmu. Objašnjavanje publici stanje na terenu. Od samog početka filma gde imamo naraciju, pa na svakih manje-više 45 minuta, neko od aktera (a u stvari scenarista/reditelj Mekveri) ima potrebu da nam izobjašnjava dokle smo stigli i šta nas čeka. Drrrrruže. Nemoj to da radiš. Ako se prema publici ponašaš kao prema maloumnicima kojima mora da se telefonira nimalo komplikovan zaplet, nisi najbolji scenarista/reditelj. Dodao bih još jednu stvar koja mi je zasmetala, a koja se tiče AI napadača u svetu digitalne komunikacije gde je film definitivno popustio, ali takođe ne bih da elaboriram o čemu se radi jer ne želim da vam pokvarim doživljaj. Možda ćete reći, “ostavi ga na miru to je blokbaster”, ali to što je filmu primarna misija da bude zabavan ne znači da scenarista/reditelj treba da se ponaša prema publici kao da je priglupa.

S druge strane, NEMOGUĆA MISIJA ODMAZDA PRVI DEO je fantastičan akcioni film. Ovaj serijal sve više liči na BOND serijal, verovatno namerno, a u ovom delu pogotovo. Na nivou da imamo sjajnu jurnjavu po evropskom gradu u simboličnom retro automobilu koji ima gedžet panel kojim se upravlja. Zatim imamo smrti ljudi iz tima u borbenim scenama, što donosi emocionalnu težinu glavnom junaku. Imamo pešačke jurnjave po nestvarnim lokacijama, mogu vam reći da se Kruz baš istrčao za ovaj film. I, na kraju, ona scena za koju sada znaju i vrapci na grani, u kojoj Tom Kruz skače motorom sa litice i spušta se padobranom. Pošto ne želim da vam spojlujem ništa, samo ću reći da od trenutka kada sleti padobranom, pa sve do kraja, ide non-stop akcija kakva nikada nije viđena, a da izgleda dosta realno. I makar samo zbog te scene, vredi pogledati ceo film.

Film sam pogledao u IMAX sali bioskopa Cineplexx Galerija, pa ako ste u Beogradu to vam je moja preporuka za salu. Ako planirate da gledate film kod kuće, stvarno mislim da ne bi trebalo, jer se definitivno umanjuje doživljaj i stičem utisak da će mane filma da izbiju na površinu i učine se većim nego što jesu. Sigurno ste čuli da su se NEMOGUĆA MISIJA ODMAZDA PRVI DEO i OPENHAJMER pohrvali oko slotova u belosvetskim IMAX salama. Tako da vam je bolje da računate na ono “još malo pa nestalo”.

OCENA:

Ako vam se ovaj tekst dopao, pogledajte još: NEMOGUĆA MISIJA RAZILAŽENJE ili NEMOGUĆA MISIJA OTPADNIČKA NACIJA.

The post Nemoguća misija Odmazda prvi deo / Mission: Impossible – Dead Reckoning Part One (2023) appeared first on Filmska bleja.

Ne znam zašto publiku ne privlači FLEŠ. Film je nešto najzabavnije što sam gledao u poslednje vreme (čak i sa tom skrnavom animacijom gorom od ANT-MEN: KVANTUMANIJA, ali nije sve u animaciji stvarno, baš je nebitna). Ako film propuštate u bioskopu, propuštate punokrvni blokbaster. Bolje mi je legao nego TRANSFORMERSI: BUĐENJE ZVERI, koji je jako, jako dobar film jer je napokon skoro sav fokus na robotima, a ne na ljudima. Pisao sam baš o tome ovde na Filmskoj bleji.

Čak mi je bolje legao i od aktuelnog animiranog filma SPAJDERMEN: PUTOVANJE KROZ SPAJDER-SVET jer ima manje patetike, a više realnih emocija. Cameos funkcionišu mnogo bolje i, na kraju krajeva, zabavniji je. Naravno da je ubačen i nesuđeni Supermen Tima Bartona, za kog ovde skoro niko ne zna. Prepoznaćete taj trenutak kada se desi. Spajdermen to ne može da dosegne onim jednim real-life cameo pojavljivanjem. Nastavak Spajderversa jedino izdvaja abnormalno nestvarna animacija, što samo po sebi jeste super, ali ne kada se posmatra šira slika. Bez obzira, sva tri filma (TRANSFORMERSI, SPAJDI i FLEŠ) zaslužuju pažnju, IMAX ekran i bioskopsku publiku koja zna da ceni eksplozivne fan-servis blokbastere.

Bez namere da spojlujem, FLEŠ ima zanimljivu premisu prenetu iz stripa. Beri Alen (Ezra Miler), dan uoči suđenja njegovom ocu za ubistvo supruge, shvata da može utrčavanjem u speed-force da se vrati u prošlost i spreči ubistvo svoje majke i posledični odlazak nevinog oca u zatvor. Sticajem okolnosti, on završi u paralelnom univerzumu gde je u toku napad vanzemaljca Generala Zoda. Da, tu je Betmen (’89), a tu je i nama potpuno nova Superdevojka.

Ko je čitao stripove ili gledao neku od dve TV serije, zna da je vreme prevrtljivo te da se moći lako gube (i vraćaju, čak i više puta), ali sam proces je u filmu dosta zanimljiviji nego u ranijim iteracijama. Morao bih da priznam da je reditelj Andre Mušeti vrlo sposoban. Scene borbe su sjajne, a komedija i drama se smenjuju sa lakoćom, čemu pomaže činjenica da je imao talentovane glumce ispred kamere. Čak i nesretnog Ezru Milera, koji ovaj film nosi maestralno na svojim plećima. Možemo za njega da pričamo šta god hoćemo na osnovu vesti koje su dolazile iz SAD, ali niko ne može da kaže da nije talentovan.

Povratak Bena Afleka i Majkla Kitona je fin dodatak i otprilike možete da pretpostavite u kom pravcu idu pojavljivanja i jednog i drugog. Međutim, Mušeti ipak preobrne situaciju u neki smer koji nije “na prvu loptu”. I to radi do samog kraja. Pojedini momenti su da vam se naježe sve dlake na telu, ili zbog miline ili zbog štonokažu mladi – krindža (drž’te gaće za poslednju scenu). Postoji i after-credits scena koja se nalazi na samom kraju filma nakon cele odjavne špice, a koja nije bog-zna-kako vredna vaše pažnje. Samo jedan skeč, a la DNEVNJAK, sa kolegom superherojem.

O animaciji i specijalnim efektima bih mogao naširoko. Mušeti je odmah posle premijere dao izjavu da je animacija namerno ziljava. Kao, kada Fleš trči, njegovo vidno polje je malo “pomereno”. Isto važi i za scene koje se “odmotavaju” u speed-forceu. Ljudi, ta animacija je zločin nad očima. Međutim, nisam dozvolio da me to osujeti u gledanju, čak je i doprinelo. Ništa u vezi sa ovim filmom nije uobičajeno. Pa ni činjenica da je Weta FX iznedrila moguće najgoru animaciju ikada. Pričamo o ljudima koji su nam podarili najkvalitetniji CGI u istoriji kinematografije i koji su mono albume Bitlsa pretvorili u višekanalno čudo spremno za moderan miks i mastering. Samo zbog toga verujem da je ova skrnavština bila namerna. No, kako sam pomenuo gore, to je najmanje bitno u celoj stvari. Zabavno je!

Dakle, FLEŠ je u bioskopima, pohitajte da se ne biste pokajali, siguran sam da iskustvo gledanja ovakvog filma neće biti isto na (HBO) MAXu tj. generalno na TV ekranu.

OCENA:

The post Fleš / The Flash (2023) appeared first on Filmska bleja.

Zahvalimo Majklu Beju što je odustao od režije Hasbrove najjače franšize i prepustio najnoviji deo TRANSFORMERSI: BUĐENJE ZVERI reditelju Stivenu Kejplu Mlađem, koji je do sad režirao tek jedan blokbaster i to KRID 2. Stiven je doneo dašak svežeg vazduha i dao nam sve ono što smo želeli od Transformers filma.

Prva novina je to da su ljudski likovi manje zastupljeni nego sami roboti sa planete Sajbertron. Ako ćemo već da gledamo film koji ima Transformerse u imenu, idealno je da u tom filmu Transformersi budu zastupljeni većinu vremena. Dakle, svaka čast za količinu i kvalitet animacije. Druga nova i bolja stvar je to što su pokrenuli novu trilogiju i smestili ovaj deo u 1994. godinu, posle filma BAMBLBI, a pre svih onih pet Transformers filmova koje u isto vreme volimo i gadimo ih se. Treća lepa stvar je to što su ljudski likovi sada dopadljivi, za šta je najviše zaslužan Entoni Ramos u glavnoj ulozi, te je dodat novi Autobot – Miraž, kome glas daje šarmantni Pit Dejvidson. I na kraju, muzika je baš kako treba, bazirana na hip-hopu iz 1994, a i ovaj moderni singl “On My Soul” Tobija Nvigvea, Naza i Džejkoba Benksa stvarno kida.

Priča filma TRANSFORMERSI: BUĐENJE ZVERI je prilično jednostavna. Bivši vojnik koji ima niz problema u formi nedostatka novca, bolesnog mlađeg brata i najboljeg druga hohštaplera, pokuša da ukrade automobil i, sticajem okolnosti, ukrade Autobota. Njih dvojica se udružuju da pronađu prostorno-vremenski ključ pre nego ga se dočepa Skordž (Piter Dinklidž), sluga zlog jedača planeta Unikrona. U tome im pomažu radnica muzeja (Dominik Fišbek), Autoboti i Maksimalsi (životinjski Transformersi). Nisam vam rekao ništa što ne možete da zaključite iz trejlera koji možete pogledati na kraju teksta.

Sviđa mi se to što radnja nije komplikovana, kao i što ima zaista lepih emotivnih momenata, a zatim i fantastičnih borbi (uglavnom) robota. Iako su borbe dosta glasne i vizualno intenzivne, čini se da je dizajn zvuka svedeniji i samim tim prihvatljiviji nego u Bejovim nastavcima. Takođe, kasting je jako dobar.

Druga strana medalje je to što pojedini emotivni momenti između ljudi odlaze u patos, kao i to što je film dramaturški koncipiran kao kratka video igra gde protagonisti idu od tačke A do tačke B da nešto urade i tako nekoliko puta, dok se na kraju ne suoče sa glavnim negativcem. Na trenutke zna da bude monotono.

Postoje dve scene koje su fan servis i koje su, uz jako zabavan humor koji se provlači kroz sva dva sata, ono zbog čega vredi gledati film TRANSFORMERSI: BUĐENJE ZVERI u bioskopu. Ja sam ga gledao u IMAX formatu, u 3D-u. Uvek ću da glasam za IMAX i ako vam se pruža prilika da posetite bioskop Cineplexx Galerija uživaćete. Na 3D i dalje gledam kao na nužno zlo, ali šta je tu je. Samo da znate da postoji mid-credits scena koja nije od preteranog značaja, ali jasno daje do znanja da je ovo prvi deo nečeg većeg.

OCENA:

The post Transformersi: Buđenje zveri / Transformers: Rise of the Beasts (2023) appeared first on Filmska bleja.

Nikada me sport nije interesovao, pa tako ni sportski orijentisan strip. Međutim, rado pravim kompromis u ovom slučaju, jer volim satiru i antropomorfne životinje, to je svakako nešto što bih inače čitao. SPORTSKA PARADA IZ MRAVLJEGA GRADA je reprint dve sveske iz 1953. koje su same po sebi sabrana izdanja strip kaiševa sakupljenih iz sportskog magazina “Sport”. Autori stripa su Milan Kovačević i Milorad Dobrić, a urednici ovog modernog izdanja su Vasa Pavković i Saša Rakezić (poznatiji kao Aleksandar Zograf).

Glavni junak ove dve epizode stripa je crni mrav Bora, vrhunski atleta, ljubimac društva i naročito devojaka. Dok je u prvoj epizodi putnik namernik, deo mravlje kolonije u selidbi, već u drugoj je stanovnik novoizgrađenog Novigrada. Ali počnimo ispočetka. U epizodi SPORTSKA PARADA IZ MRAVLJEGA GRADA, crni mravi žele slobodan prolaz kroz Prah i travu, grad žutih mrava. Međutim, njihovo veće zahteva da se održi sportsko takmičenje od kog zavisi da li će crni mravi moći da prođu. I zato se traži jedan bokser, jedan plivač i jedan trkač. Srećom, mrav Bora je sve to. U zapletu vrednom holivudskog filma tog doba, i uz veliku pomoć neprijatno seksi mravice Cice, Bora uspeva da savlada svakakve prepreke da bi uopšte uspeo da prisustvuje takmičenju.

U drugoj epizodi SVAĐA MALA ZBOG FUTBALA, koji još dublje zalazi u satiru i dosta jasno opisuje zakulisne radnje fudbalskog saveza, ponašanja navijača i muško-ženskih odnosa gradskih faca. Ovoga puta je u centru pažnje borba za fudbalski pehar u gradu Prah i trava žutih mrava. Žuti mravi samoinicijativno šalju poziv novom gradu Novigradu (koji podseća na Novi Beograd) da igraju fudbalsku utakmicu, ali u startu žele da ih pobede na kvarno i u dosta futurističkom maniru (uz špijunske kamere i televizore) to i pokušavaju. Naravno, Bora i njegove dve neprijatno seksi mravice miljenice to uspešno osujete.

Milan Kovačević je scenario za ova dva stripa napisao u stihu. Za današnje vreme to je prilično iritantno, ali je evidetno da je uložen veliki trud. U prvom delu rime su sjajne, struktura je zaista dobra. Već u drugom, ko zna zašto, rimovanje postaje nasumično, bez brojanja slogova, razbacano po sličicama. I to je možda jedina mana druge epizode koja je čak i uzbudljivija od prve. Što se tiče crteža Milorada Dobrića, jako mi se sviđa što je bio u stanju da modifikuje svoj crtež prema potrebi i da se drži određenog stila za svakog od svojih strip junaka. Tako je i sa mravima. U startu imate utisak da pratite Diznijevske šlajfne, poput avantura Mikija Mausa koje je moja generacija čitala u pozamašnim i danas raritetnim knjigama KAD JE MIKI BIO MLAD i ZLATNE GODINE MIKIJA MAUSA. Crtež je dosta detaljan i kadriranje je filmsko. Nema ponavljanja i bilo kakve prečice do kraja obe epizode, zaista dobro “režiran” strip. I kao takav ostao je kao vredan dokaz da je Jugoslavija zaista bila zemlja stripa.

Da li možete lako doći do ovog izdanja? Nisam ga video u knjižarama, ali ga jesam našao na oglasima i na sajtu striparnice Alan Ford. Na kraju, želeo bih da se zahvalim Zografu što mi je poklonio jedan od 300 primeraka ovog blaga srpskog stripa i učinio da uživam u sportskim avanturama, što je u startu bilo malo verovatno, ali se desilo.

Čitajte i druge moje blogpostove o stripu: Spiru, Gaša, Largo Vinč

The post O STRIPU 5: Sportska parada iz mravljega grada (2019) appeared first on Filmska bleja.

Digla se neka strašna frka jer je Pepe Le Tvor navodno “canceled“, odnosno ukinut. I u raznim nekim tekstovima se navodi da ga nema u filmu SVEMIRSKI BASKET 2, zato što je animirani zlostavljač. Ko je čitao originalne tekstove iz juna prošle godine, znaće da je tokom produkcije filma došlo do promene reditelja i da je sadašnji reditelj filma rešio da izbaci dve scene sa Pepeom, jer su višak (što je normalno za filmove bilo koje vrste) te da, i ako je igrani deo snimljen, Pepe nikada nije animiran u te scene. Nakon toga je došlo do raznih naslova i pogrešnih interpretacija, najpre zahvaljujući kolumni u Njujork tajmsu i tekstu na portalu Dedlajn koji je direktni nusproizvod te prvobitne kolumne.

Dakle frka se diže jer postoje dve strane. “Pepe silovatelj” i “Pepe je naivan lik, romantičar, čak i deca vide da niko ne treba tako da se ponaša, to je parodija”. Dakle debatuje se da li je Pepe zlostavljač ili žrtva.

Niko ne postavlja Pepea u pravi okvir. On čak nije ni parodija onih ortaka što misle da su bog zna kakvi ljubavnici kojima žene padaju pred noge, on je TAJ ortak. Suštinski nesrećan u ljubavi, jer je nesposoban. A to što grabi, pipa i ljubi na silu, to je zato što ne ume drugačije. (I naravno, zato što smrdi jer je tvor.) S tim da bismo danas tog nekog uhvatili za ruku i pokušali da mu objasnimo da se ne ponaša normalno, a tada je to bilo posmatrano sa “vidi šašavca”.

Takođe ne zaboravimo da su “muške šovinističke svinje” iza tih crtaća nacrtali i onu nezajažljivu zečicu koja bukvalno zlostavlja Duška Dugouška pokušajima da se žvalave, a veća je i jača od njega (dobila je ventilator u facu). Tako da je ismevanje ljudskih bića kroz antropomorfne životinje bilo manje-više polno ujednačeno u Vornerovim crtaćima. A da potcrtam istinitost te tvrdnje – gender-bender crtani u kome mačka Penelopi za promenu juri Pepea, dobio je Oskara za nabolji kratki animirani film.

Pepe Le Tvor je postao relativno popularan jer ne samo da je ortak kakvog svi imamo u okruženju, nego je cela ta situacija sa mačkom i farbom, te francuštinom gde je sve “le nešto” – jako smešna. I onda su taj geg ponavljali još 17 puta sa većim ili manjim uspehom. Pepea je kreirao Čak Džouns sa Majklom Matizom, prema jednom kolegi animatoru “jebaču presretaču”. Džouns govori u svom dnevniku da je Penelopine izraze lica crpeo iz sećanja na svaku devojku koja ga je odbila, plus paničan strah koji je zapravo neizdrž zbog smrada. Navodno, producent Edi Selcer je mrzeo i Džounsa i Pepea (a i Matiz je bio na njegovoj strani). No, kako vikipedija navodi, to ga nije sprečilo da primi Oskara za crtani o Pepeu. Dodao bih, niti da producira 18 takvih crtaća.

Da je Pepe zaista popularan lik, ne bi imao 18 crtaća, nego stotine, poput Duška i Dače. I ne samo 60 brojeva Looney Tunes stripa koji ima skoro hiljadu brojeva raznih izdavača u poslednjih šezdesetak godina. On nikada nije bio relevantan, već kao neki pijani ujak što ti štipka drugarice za obraščiće na slavi, da ti bude neprijatno. Ili za ljubitelje američkih rijelitija, on je praktično Uncle Nino iz serijala Jersey Shore.

Da li je ukinut? Nije. Da li zaslužuje da bude ukinut? Mislim da ne. Pepe Le Tvor je ionako skrajnut lik. Bukvalno epizoda. Ako ga posmatramo kroz prizmu lokalne popularnosti, ne mislim da je naštetio mladoj ljudskoj psihi onih koji su kao deca te crtaće gledali pre dnevnika u kome su u prvim kadrovima vrlo slobodno prikazivali streljanje Čaušeskua ili slike sa ratišta u Hrvatskoj, čega se zaista bolje sećam kao realnog traumatičnog iskustva. Uostalom, mlade žene moraju da budu svesne da postoje i ovakvi momci, neanimirani, u stvarnom životu. U tom slučaju, ovih 18 kratkih animiranih filmova mogu da budu i lekcija. Ništa u životu nije crno ili belo – pa ni jedan tvor, jebi ga.

The post Pepe Le Tvor, zvezda animiranih filmova, zlostavljač ili žrtva? appeared first on Filmska bleja.

Ne znam šta sam očekivao, ali to nije ovo što sam gledao. ČUDESNA ŽENA 1984 je film koji služi da održi franšizu radije nego da je proširi i poboljša. Otprilike kao foksovi X-MEN filmovi u svojoj poznoj fazi, s tim da se vidi da se neko ipak trudio da sastavi što bolji film od onoga što je napisano na papiru. I taj neko je verovatno Peti Dženkins.

Scenario je pisan po njenom sinopsisu. I dok verujem da je sinopsis bio super, scenario na kraju nije ispao zadovoljavajuć. Često se ništa ne dešava, likovi se slabo razvijaju i ono u šta scenaristi žele da poverujemo – stoji na staklenim nogama. I Peti to režira vrlo sposobno, varajući nas da je film bolji nego što jeste. Jedan od mehanizama su omaži filmovima osamdesetih godina prošlog veka. Ceo prvi deo u muzeju ima neki ZAPOSLENA DEVOJKA vajb. Ima tu i INDIJANE DŽONSA, a ima i direktnog omaža prvom od modernih superherojskih filmova – SUPERMENU. I ti omaži su nama, publici, u odnosu na ostatak filma, kao topao nežan zagrljaj… nepoznate osobe! Gospodine, ruke k sebi!

Takođe, Peti ima problem sa ritmom. Ne razumem šta je sa njom i tolikim insistiranjem da sve bude “epski”. Okej, povratak na ostrvo Amazonki treba da bude epski, fajtovi i jahanja munja moraju da budu epski. Ali ima toliko praznog hoda i sve je naglašeno pokretima kamera i muzikom, kao da je podjednako bitno. I to oduzima snagu onim delovima koji zaista jesu važni za narativ.

Velika mana prvog filma je, i to sam već govorio u kritici ČUDESNE ŽENE, treći čin koji je bio demode bitka sa čudovištem. Zahvalan sam što su nas u filmu ČUDESNA ŽENA 1984 toga poštedeli. WW se ovog puta bori protiv bolesti današnjice, iako u oblandi hladnog rata 1984. godine. Bori se protiv površnih želja čovečanstva za brzim dobitkom i poršeima (neverovatno je da se taj brend stavlja u negativan kontekst u filmu, a opet, potpuno je jasno da je u pitanju product placement), bori se protiv zidova koji “štite” celu državu, bori se protiv atomskog naoružanja – a sve to boreći se protiv Maksvela Lorda koga maestralno igra Pedro Paskal. Tek da bi film zapravo opravdao epitet superherojskog, Čudesna Žena se bori i protiv Čite, koju takođe maestralno igra Kristen Vig. Ja i dalje tu vidim Penelopi iz njenih čuvenih SNL skečeva. Taj lik prosto tu i tamo proviri iz nje, koliko god da je ozbiljna. Naročito kada igra nesigurnu, “nevidljivu” arheološkinju.

Naravno, Gal Gadot je Čudesna žena u toj 1984. godini, što govori da kao lik između prvog i ovog filma iza sebe ima sedam decenija superherojstva i života bez ljubavi, a obrt je takav da ulozi postaju veći. Samo u svoje ime mogu da kažem da se nisam preterano investirao u njenu situaciju. Znam, teško je. I superheroji su ljudi bla, bla, bla. Gal je ugodna za oči i volim da je gledam kako radi šta god. Ipak, više me je zainteresovala i razgalila mid-credits scena nego većina onoga što se desilo tokom celokupnog trajanja filma.

Da ne dužim više. U godini u kojoj je izašlo malo filmova, blokbasteri ovog tipa bi trebalo da su melem za dušu. Međutim, sedenje pod kojekakvim izolacijama i zatvaranjima je dovelo do toga da gledamo zaista veliku količinu filmskog i TV programa. I radije bih gledao SUPERMENA petnaesti, nego ČUDESNA ŽENA 1984 drugi put.

OCENA:

The post Čudesna žena 1984 / Wonder Woman 1984 (2020) appeared first on Filmska bleja.

Imao sam znatno manja očekivanja od ovog filma nego inače, kada je Vil Ferel u pitanju. EUROVISION SONG CONTEST: THE STORY OF FIRE SAGA je zabavan i zanimljiv film pun iznenađenja, pritom znatno smešniji ako znate osnove islandske kulture i imate osrednje poznavanje Evrovizije kao takmičenja. Film zato ima manju ocenu na svim kritičarskim platformama, jer Amerikanci uopšte ne kapiraju o čemu se tu radi. 

Ne znam kako je Ferelu, kao američkom producentu i scenaristi, uopšte palo na pamet da snima film na ovakvu temu. Pretpostavljam da je do, ponekad, apsurdnih nastupa pojedinih zemalja koje zahvaljujući jutjubu postaju vitalne i tamo gde se Evrovizija uglavnom ne prati. Međutim, likovi iz filma su bazirani na pojedinim pevačima i bendovima, pa su i situacije u kojima se nalaze takođe u većini slučajeva realne. Recimo to kada ministar male zemlje, kakva je Island, ne želi pobedu svog predstavnika na takmičenju. Takve stvari su se zaista dešavale iza kulisa ovog ogromnog festivala.

Naravno, filma ne bi ni bilo da EBU, organizatori takmičenja, nisu ko-producenti. Zato su autori filma smeli da koriste ime, logo, a odatle i plejada pravih i poznatih evrovizijskih pevača i, što je još veća poslastica, komentatora.

Za EUROVISION SONG CONTEST: THE STORY OF FIRE SAGA je snimljeno nekoliko originalnih pesama, tri koje izvode glavni junaci – Fire Saga, plus nekoliko pesama izmišljenih izvođača koji se takmiče na ovoj fiktivnoj verziji Evrovizije. Sve zvuči… Pravo! Fantastičan soundtrack. Neko se zaista temeljno bavio produkcijom neprskanih evrovizijskih hitova za film. Svaka fejk pesma je jedan od klišea festivala, dok je jedina prava evrovizijska pesma u filmu (i to pobednička), “Amar pelos dois” Salvadora Sobrala, zapravo vrlo jedinstvena i neuobičajena za festival.

O glumcima ne bih mnogo govorio, tu se bar nije štedelo. U pitanju je internacionalna ekipa američkih, islandskih, švedskih i irskih glumaca. Pored Ferela i Rejčel Mekadams, najveća holivudska zvezda je Pirs Brosnan. A simpatična epizoda je i Demi Lovato.

Ako pratite Evroviziju, ovaj film će vam leći kao budali šamar, kao penzija babi, kao Arijana Grande mom srcu. U suprotnom, biće vam tek smešnjikavo. I baš je gre’ota što je tako.

OCENA:

The post Eurovision Song Contest: The Story of Fire Saga (2020) appeared first on Filmska bleja.

Film HAVE A GOOD TRIP je dokaz da je teško napraviti dugometražni dokumentarac. Svakako je još teže napraviti dobar dugomatražni dokumentarac. Ipak, u tome može da pomogne to što su vam sagovornici poznate ličnosti iz industrije zabave, jer ti ljudi umeju dobro da ispričaju priču. Gledano kao celina, to sve funkcioniše sasvim pristojno iako nisu sve priče vredne pričanja.

Anegdote su super ako imaju neku poentu. Tu su mi svetli primeri Sting i Ben Stiler. A pojedine priče popularnih američkih komičara su isključivo polu-smešne situacije bez bog-zna-kakvog pančlajna tipa “nemojte da vozite automobil na esidu” što je preporuka na nivou “nemojte da prelazite ulicu na crveno” jer nešto svakako može da pođe naopako u oba slučaja. Takođe zanimljiva stvar vezana za ove selebritije je činjenica da će vas poneki i iznenaditi svojim pozitivnim stavom o halucinogenim drogama. Ako ne poznajete život tih ljudi van onoga po čemu su najprepoznatljiviji (što ipak nije slučaj sa mnom), često sisanje sličica zna da bude biografsko iznenađenje kod osoba poput Antonija Burdejna ili Keri Fišer. Meni je mnogo veće iznenađenje što su njih dvoje u ovom filmu živi. Izgleda da je ovaj film sniman poprilično dugo.

Moguće da je razlog za to primena animacije u uvodnoj špici i kao ilustraciji pojedinih anegdota. Animacija je super, zabavna je i tripozna, ali se stil menja od anegdote do anegdote. Tek odjednom, jedna priča je rekreirana igranim scenama. I tu sam shvatio da je reditelj Donik Keri rešio da ilustruje te dogodovštine na različite načine, što je stvorilo efekat suprotan od zamišljenog i nekako uspelo da smanji produkcionu vrednost filma.

HAVE A GOOD TRIP je još ispresecan propagandnim filmovima usmerenim protiv LSDja, zbog komičnog efekta, kao i lažnim igranim propagandnim videom u kome komičari igraju tinejdžere kojima sipaju drogu u sok na žurci. Količina ljudi koji su pristali da budu u ovom dokumentarcu je impresivna. Primetio sam i arhivski intervju Džordža Harisona, međutim nisam zapamtio da li postoji i drugi intervju tog tipa u filmu. Plus je jedan od sagovornika i doktor koji radi na eksperimentima sa halucinogenima u cilju suzbijanja anksioznosti kod pacijenata. On celoj priči daje određenu ozbiljnost jer se po prvi put od zabrane ovih droga u Americi rade takvi opiti, pa se i zakoni shodno tome menjaju čineći ove droge lekovima radije nego zabranjenom supstancom.

Kada se sve sabere, vidi se da su uloženi velika ljubav i veliki trud u ovaj dokumentarni film. HAVE A GOOD TRIP je zanimljiva papazjanija svega i svačega, stoga osrednja ocena. Može da vam služi kao upozorenje, ali i kao vodič kroz halucinogene droge. Što je dobro u oba slučaja. Što više znate, bolje ćete se postaviti prema toj vrsti opijata. Znaćete da li želite da probate tako nešto i u kojim uslovima. U tom smislu ocena mu je pet plus.

OCENA:

The post Have a Good Trip: Adventures in Psychedelics (2020) appeared first on Filmska bleja.