Ovaj neromantičan film sam gledao u najromantičnijim mogućim okolnostima – u letnjem bioskopu, pod zvezdama, na moru. I pored svega toga došao sam do zaključka da ovaj film nema više mana od one najevidentnije, struktura filma je preglomazna. To nije toliko zato što reditelj De Aranoa koristi duge kadrove, već možda pre zbog toga što je producent glavni glumac. Takođe, na pitanje “čemu još jedan film o Eksobaru?” odgovor mora biti da je havier Bardem (Javier Bardem) jako želeo da ga igra. Ja nisam gledao previše filmova na tu temu, od odgledanih padaju mi na pamet BARRY SEAL: AMERIČKI ORIGINAL (AMERICAN MADE) i BELI PRAH (BLOW). Međutim, ima još dosta kinematografskih dela na istu temu iz različitih uglova, a trenutno je aktuelna i serija NARCOS.

LOVING PABLO, kod nas sa prevodom VOLETI ESKOBARA, zasnovan je na knjizi novinarke Virginije Valeho koja je bila Pablova ljubavnica i muza. Što bi moja drugarica Nevena rekla – klasična kurvača. Riba se navadila na moć i bogatstvo, pa se ispekla kada se ispostavilo da je Eskobar ozbiljan ludak. Tako je i sa nama kao publikom, u početku nam se ovaj latino-Robin Hud svidi u svom prkosu prema državi i policiji (koji je nalik na srpski, pa se lako vuku neke paralele). I već kod prve scene brutalne torture bivšeg saradnika sav naivni romantizam nestane i ostane opor ukus u ustima. Kako film odmiče, Pablo je sve manje razuman, a sve više paranoidni spletkaroš koji se sam sapliće o svoju mrežu. I u sceni u kojoj daje Virginiji pištolj za samoodbranu postoji monolog koji vas naježi. Smireno i sa osmehom na licu, Bardem u liku Eskobara daje surovu preporuku svojoj ljubavnici.

Penelope Kruz (Penelope Cruz) ambicioznu, ali plitku voditeljku igra uverljivo. Ona fantastično iznosi sve poteze, fraze i facijalne ekspresije jedne sponzoruše. Menja raspoloženja u jednom kadru – od straha i plača do samouverenog osmeha. I, vredno je pomena, Hemija između supružnika Bardem-Kruz je neosporna. Što se reditelja tiče, svaka mu čast za građenje tenzije. Ipak, mnogo se rasplinuo na već prežvakanu temu. Na trenutke izgleda kao da nije imao dovoljno novca da snimi sve baš kako treba, što je verovatno i bio slučaj (otkriva ga CGI i šminka – na primer fat suit u kog su uvukli Bardema), ali me je kupio intimnijim scenama. Vidim da mu dosta zameraju na koriščenju engleskog jezika, ali meni nije smetalo. Često gledamo filmove koji se dešavaju van engleskog govornog područja pa percepiramo sve kao realno. Svakako bi bilo bolje na španskom, ali funkcioniše i ovako. Budimo realni, većina ljudi na svetu će radije gledati američki nego španski film.

Meni se film VOLETI ESKOBARA svideo samo zbog informacija koje sam saznao, pošto imam limitirano, opšte znanje o nevaljalom Pablu. Međutim, onaj koga ova tema zanima sigurno neće dobiti ništa novo, što ovaj film čini potencijalnom dosadom. Ono zbog čega se definitivno isplati gledati su supružnici Bardem-Kruz koji svoje uloge iznose baš kako treba.

OCENA:

The post Voleti Eskobara / Loving Pablo (2018) appeared first on Filmska bleja.

Kada sam pogledao trejler za LED dva dana pred premijeru, mislio sam da mi je film prepričan, da je u pitanju drama i da ne izgleda bog-zna-kako bogato ili inovativno. Iako je u tome samo fragment istine, moram da priznam da je atmosfera ovog dela potpuno drugačija od onog što sam mislio da ću dobiti.

Radnja filma se odigrava u Rusiji (što je sasvim smisleno za jedan ruski film, jelte) gde u gradu Irkutsku devojčica Nađa (Aglaja Tarasova) isključivo svojom istrajnošću postaje vrhunska umetnička klizačica. Postane partner zvezde Vladimira Leonova (Miloš Biković) i zajedno kreću ka vrhu sporta. Međutim, Nađa doživi nesreću na ledu i ostaje nepokretna. Znam, klasična ruska beda, ništa ne obećava. Budite strpljivi. Nadjina trenerka Šatalina (Marija Aronova) ucenjuje bandoglavog ortaka iz kraja i hokejaša Sašu (fantastični Aleksander Petrov) da se ne pojavljuje na treninzima dok ne natera Nadju da prohoda. I on to radi, najbolje što ume. I nekako je sav prejadan i genijalan. Šta se dalje dešava ću da vas pustim da pogledate sami. I da znate da je u pitanju romantična komedija. I sportski mjuzikl. Da, dobro ste pročitali.

Znate šta, režija je sasvim na mestu. Postoji možda jedna scena gde dobijete klasičan ruski transfer neprijatnosti (Nađa kao devojčica na krevetu na ledu hvata zvezde padalice), dok su delovi sa muzikom zapravo najjači delovi, zahvaljujući besprekornoj montaži. Koristio se trikovima gde je morao (najčešće kada su velika klizališta u pitanju i gde je potrebno puno statista), ali rad sa glumcima mi izgleda neravnomerno. Kao da je devojčici znao da objasni šta treba da radi, ali glumici koja glumi Nadju ne baš. Takođe, njegovo rediteljsko umeće je donekle u senci producenta koji ima uticaj i na režiju i montažu po novom ruskom trendu (kopiranom iz Holivuda).

Verujem da vas zanima kakav je Miloš Biković, kao naše gore list, u ovom filmu. Pa, kao neko ko više veruje u njegov izgled nego talenat, moram da kažem da pije vodu kao neka vrsta negativca u svemu ovome. Naravno, kao i do sad, Miloša je nahovao neki drugi ruski glumac i to je tehnički savršeno sve dok ne dođe njegov red za pevanje. Takođe, njegov lik i nije bog-zna-kako napisan u startu. Baš zato Aleksander Petrov isplivava kao ubedljivo najbolji element celog filma i od trenutka kad se pojavi iznese sve na svojim leđima. Obratite pažnju na prezabavnu scenu u teretani.

Ovo je film za sve od 7 do 107, kao Zabavnik. Očaravajuć komercijalni feel-good film kog morate da zagotivite. Ne čudi podatak da je jedan od najvećih ruskih blokbastera svih vremena. Izaćićete iz bioskopa sa osmehom. Davaj, davaj, više ovoga Rusijo, a manje KOLOVRATA i VIKINGA!

OCENA:

The post Led / Лёд / Ice (2018) appeared first on Filmska bleja.

7 DAYS IN ENTEBBE je zasnovan na istinitom događaju. Četiri teroriste zauzimaju avion er fransa 1976. godine i sa putnicima kao taocima sleću u Entebu u Ugandi, u pokušaju da oslobode palestinske saborce iz izraelskih zatvora. Dvoje terorista su nemački revolucionari (Rozamund Pajk i Danijel Brul) i uprkos tome što su esencijalno pozeri, upustili su se u nešto što nisu preterano dobro promislili jer su na kraju završili čuvajući grupu jevrejskih taoca. Uprkos tome što nisu to planirali, postali su Nacisti.

Osim uvek zanimljivog, ali klasičnog “ne znam zašto sam se upustio u to da držim taoce” dela scenarija, film sadrži vizualno i montažno atraktivne scene plesa koje služe kao alegorija tadašnjeg i sadašnjeg stanja u Izraelu, kao i političke PR igre između tadašnjeg premijera i ministra odbrane, odnos hrabre posade aviona, stvarne televizijske reportaže o otmici i humorom orošenog psihopatu i diktatora Idija Amina koji prvo nahrani taoce krokodilom, a zatim preti da će njihova deca biti bačena krokodilima kao hrana.

Mnogi kritičari na Berlinalu su ocenili film kao neuzbudljiv i politički nekorektan. Međutim nije lako postaviti se u sred izraelsko-palestinskog sukoba, bilo da je 1976 ili 2018. godina. Čudan je đavo Žoze Padilja, napravi film koji zastupa izraelske interese, ali protivno verziji događaja koja je plasirana direktno od strane sadašnjeg izraelskog premijera (a koji je akter ove filmske, a i istinite priče). Navodno, ovo što vidimo u filmu je realna verzija događaja, na osnovu razgovora sa ljudima koji su bili na licu mesta kao taoci i kao izraelski komandosi. To, naravno, čovek ne može da zna dok gleda film, ali na kraju sve savršeno funkcioniše.

Pošto nisam znao za događaj, bio sam slobodan od spojlera i meni je film bio intrigantan od početka do kraja. Osim, naravno, scene tužnog razgovora na pokvareni telefon Rozamund Pajk i katastrofalnom transferu neprijatnosti od rečenice “ja se borim da bi ti mogla da igraš”. Još jedna scena me je zbunila doduše, a to je finalna scena plesa koja odudara od svega što smo videli a preko koje ide špica. Iako nekakava ideologija iza toga sigurno postoji, osećaj je da je scena iskorišćena jer je baš lepo snimljena i nekako je gre’ota da se baci pa nek ide na kraju!

No, to su sitnice. Režija je zanimljiva, besprekoran grafički dizajn, plesne sekvence i gluma su odlični. Pritom, to mislim i za Rozamund Pajk na koju imam pik jer uvek ima facu kao da je progutala Šok žvaku, a u ovom filmu ta faca ima smisla. Ako vam se pruži prilika da pogledate ovaj film, po meni nemate šta da izgubite (osim dva sata života ako vam se ne svidi).

OCENA:

Još pregleda filmova sa festivala BERLINALE 2018 – TINTA BRUTA, DOVLATOV

The post 7 Days in Entebbe (2018) – BERLINALE 2018 appeared first on Filmska bleja.

Napolju je zima, ali sve što osećam je znoj i vrela para koja mi iz jakne isparava na okovratnik i rukave. Napokon sam uspeo da se snađem i bioskop je odmah tu iza ćoška. Nakon što sam prešao pola Berlina, to jest. Veoma sam uzbuđen jer mi je ovo prvi film na Berlinalu i simbolično sam ga izabrao kao srpsku ko-produkciju i film u kome glavnu ulogu igra srpski glumac Milan Marić. Malo pre nego što ću poći, bio sam ispred džinovskog ekrana u Sony Centru gde su prenosili press konferenciju za DOVLATOVA. I sad sam napokon u redu za ulazak u salu, jer mesta nisu numerisana i moram da se snađem. Sedam na zaista pristojno mesto u parteru, iako nema mnogo prostora za noge. Sedim pored ljubazne Ruskinje Anastasje (koja je koleginica usmerena na dokumentarni film).

Film počinje i već u startu shvatam da nemam predstavu ko su ljudi na ekranu. Ne znam ko je bio Dovlatov, sticajem okolnosti nisam čitao njegova dela, a generalno ruska scena tog vremena mi i nije u opsegu interesovanja. Čujem poznata imena sa zvučnika, ali mi likovi ne znače mnogo. FIlm bez objašnjenja ulazi u šest dana života Sergeja Dovlatova i bavi se represivnim komunističkim režimom koji tlači umetnike koji za uzore pronalaze zapadnjačke umetnike i koji ne umeju da se snađu u poltronskim uslovima koje zadaje partija. U tih šest dana umetnici padaju kao muve, bilo da dignu ruku sami na sebe ili ih ukloni policija. Barem taj aspekt filma mi je potpuno jasan.

I dok se Dovlatov vuče po sedeljkama i džez klubovima gde se pojavljuju umetnici, njihove muze i potencijalne mecene, biva prilično neuspešan u plasiranju svojih dela za koje svi sve vreme govore da su grozni, jer su negativni i uglavno imsevaju društvo. Iako sam lik Dovlatova koristi humor kao odbrambeni mehanizam u tim situacijama, činjenica je da ne želi da se “savije” (na neki način i bukvalno kada je jedan od mecena u pitanju) i piše ono što mu traže. U sred svega toga, što evidentno utiče na njegov život u finansijskom smislu, on se i razvodi, te pokušava da održi kakav-takav odnos sa svojom ćerkom. Svih šest dana žica lovu za neku veliku lutku za koju nije siguran ni da ima da se kupi. I tako teku dva sata nabijenih uglavnom negativnim događajima i osećanjima.

Tu i tamo, Ruskinja Anastasja se smejala na glas, iako engleski titl nije nagoveštavao humor. Osećao sam se kao ona druga publika koja ne shvata reference na pop kulturu u komedijama, pa se ne smeju kada ja imam čemu da se smejem. Dakle kombinacija činjenice da je potrebno predznanje o Dovlatovu i njegovoj ekipi, kao i činjenice da titl nije bio baš najbolji, dovela je do toga da imam pomešana osećanja vezana za sam tok filma. Bio mi je i malo dosadan. Dijalozi su jako dobro napisani, ali sam film možda uopšte nije trebalo da se oslanja na Dovlatova. Režija je zanimljiva, jer se često toliko usredsređuje na aktere da se osećamo zaglavljeni u svim tim srednje krupnim planovima. Pokreti kamere su robotski precizni, ali sama fotografija stvarno nije ništa posebno. Nisam imao osećaj filma, već ozbiljno građene HD slike koja, uz primenjenu kolor korekciju, izgleda televizijski. Kada sam to pomenuo Anastasji, začudila se i rekla da ne izgleda televizijski koliko kao i svaki drugi ruski film. Ne znam za tebe sestro, ali ova ostala tri ruska filma što sam gledao u poslednjih godinu dana su išla u plavo.

Naglo kao što je i počeo, film se naglo i završio. Izašla su neka objašnjenja o sudbini likova i odjavna špica je krenula da se odmotava. Rusi su izašli zadovoljni iz bioskopa. Mene film nije toliko pomerio. Znate ono kada vam je film okej i nekako je to to. Ako me pitate kako je Milan Marić odradio posao, rekao bih da je to uradio odlično, ali i da je nedovoljno iskorišćen.

Potpuno sam svestan da ću sada zbog ove tri kofice i svega što sam napisao možda da dođem na virtualnu listu precrtanih filmskih umetnika Nikole Ljuce. Kada DOVLATOV nije dobio ni jednu od glavnih nagrada u Berlinu, domaći reditelj Ljuca (VLAŽNOST) je danima crtao crveno X preko zajedničkih i samostalnih fotografija članova žirija. Iako ne znam zašto je primio to sve toliko k srcu, a verovatno postoji jasan razlog, predajem se i nudim fotku da i mene precrta, ako do toga dođe. Da nađem neku lepu fotku, a ne on da bira!

OCENA:

Još pregleda filmova sa festivala BERLINALE 2018 – TINTA BRUTA, 7 DAYS IN ENTEBBE

The post Dovlatov (2018) – BERLINALE 2018 appeared first on Filmska bleja.

Dokumentarac iz 2015. godine sam otkrio pred novogodišnje praznike i seo sam da ga pogledam, jer sam ono što bi ameri zvali “comedy nerd”. Ono što možete da saznate iz DRUNK STONED BRILLIANT DEAD je da se dvojac iza časopisa National Lampoon susreo na Harvardu, da su svojim magazinom direktno uticali na komediju u Americi sedamdesetih, da su imali uspešnu radio emisiju National Lampoon’s Radio Hour i nekolicinu albuma, te da su kasnije počeli da snimaju filmove od kojih su ANIMAL HOUSE i CADDYSHACK najznačajniji.

Oba filma se oslanjaju, na suštinski jednu te istu priču, o Dagu Kiniju (i delimično Henriju Birdu). Oba filma su nastala iz knjige po kojoj je nazvan igrani film (a čiji naslov je citat iz filma Animal House).

Pokušaću da vam ilustrujem Daga Kinija onako kako su ga predstavili u filmovima. On je bio hodajući one-liner (svaka rečenica koju izgovori je šala), evidentno nesiguran u sebe, tako da je sa prvim parama svoju depresiju lečio enormnim količinama kokaina. Koliko god kokaina da se vidi u oba filma, sve ukazuje na to da ga je bilo još više. Bio je evidentno šarmantan i imao je ludačku pokretačku energiju koju je rabio do maksimuma, što je i dovelo do nervnog sloma i pojačanja depresije. Dag Kini je primer depresivnog komičara, koji ne znamo. Svest o depresivnim komičarima se među ljudima pojačala tek smrću Robina Vilijamsa.

DRUNK STONED BRILLIANT DEAD je odličan uvid u sedamdesete, uticaj magazina i radijske emisije ekipe National Lampoon na stand-up scenu koja je nezaustavljivo rasla tih godina, popularnost komičara vezanih za Lampoon i koji su na kraju završili u emisiji SATURDAY NIGHT LIVE i na filmskom platnu – Čevija Čejsa, Gilde Radner, Džona Belušija i drugih.

Uvid je u seksualne slobode koje je seksualna revolucija donela sa sobom, kao i u rekreativno drogiranje koje je evidentno bilo više nego rekreativno. Lepo je videti lica ljudi koji su radili u magazinu, čuti njihove doživljaje i anegdote (i to hronološki). Međutim, National Lampoon je brend koji je upropašćen.

U filmu, koji je prepun činjenica, nikada ne zađemo u ono šta se desilo nakon smrti Daga Kinija (a desili su se sunovrat magazina i gomila snimljenih filmova od A do ŽNJ produkcije). Iz ovog filma imamo utisak da je National Lampoon umro sa Dagom. I to bi bilo OK, da podnaslov filma nije “The Story of the National Lampoon”. Takođe, smrt je jedina stvar koja nije kalendarsko-faktografsko nabrajanje. Tu po prvi put osetite emociju kakvu bi dokumentarni film ovakvog tipa trebalo da ima češće.

OCENA:

A FUTILE AND STUPID GESTURE je donekle isto to samo u formi igranog filma. Daga glumi sjajan, iako nenaviknutima izuzetno uvrnut, Vil Forte. Prva trećina filma se oslanja na upoznavanje, studiranje na Harvardu, prijateljstvo i biznis partnerstvo Daga i Henrija (koga igra Domnal Glison). Sve autore magazina i poznate komičare iz sedamdesetih glume sada aktuelni komičari. Ko prati komediju na velikom i malom ekranu prepoznaće svakog glumca. Problem nastaje u tome kada ne znate koga ti glumci glume, a od publike se očekuje da imaju to (pred)znanje.

Ovaj film je evidentno jeftinjak i rađen je punog srca, ali mu nedostaje emocionalnog naboja. Divna je ilustracija onoga što se dešava u dokumentarnom filmu, ali sam za sebe je prilično razvučena afera i to – sa lošim perikama. Najneverovatnija scena je kada Dag sedi sa Čevijem (Džoel Mekhejl) na Havajima i dobijaju paket kokaina spakovanog u teniske loptice. Neverovatna, ali istinita priča, jer se ipak radi o čoveku koji u filmu CADDYSHACK zapravo razvlači lajnu pravog koksa u jednoj sceni.

Kada se film A FUTILE AND STUPID GESTURE završi, poželite da ste gledali sve ovo u režiji nekog ko ume, a ko nije samo fan. Voleo bih da o Dagu Kiniju neko snimi film kakav je MAN ON THE MOON Miloša Formana, radije nego da ova dva filma budu jedini prikaz čoveka koji je toliko uticao na američku komediju.

OCENA:

The post Drunk Stoned Brilliant Dead: The Story of the National Lampoon (2015) + A Futile and Stupid Gesture (2018) appeared first on Filmska bleja.

THE BIG SICK nisam uhvatio svojim filmskim radarom pre nego je Edgar Rajt objavio pobedu svoje opklade na tviteru. Za one koji ne znaju, Edgar Rajt je reditelj filmova VOZAČ (BABY DRIVER), Skota Pilgrima i Korneto trilogije. Opklada je pala kada je oko Zlatnih globusa krenulo da se priča da bi THE BIG SICK mogao da bude nominovan za Oskara. Rajt se kladio sa scenaristom i zvezdom filma Kumailom Nanđanijem da će film biti nominovan za najbolji originalni scenario, što se i desilo. Zbog gubitka okplade, Kumail je morao da pojede pun tanjir prokelja, što bi i meni bio svojevrstan pakao, iako pripremljen na najbolji mogući način u elitnom holivudskom restoranu. Fotografije Kumaila punih usta, ali srećnog zbog nominacije, Rajt je okačio na tviter. Je l’ vidite vi kakve gluposti na mene deluju kao marketing?

Seo sam da pogledam film i shvatio da je u pitanju biografska priča. Shvatio sam, zbog postera, da će se neko tokom filma razboleti. I uprkos svemu tome, ništa mi nije bilo predvidljivo. Neverovatna je moć producenta Džada Apatoa da prepozna ovakve dramedije na papiru i pomogne da se otelotvore. I zaista, film je više drama nego komedija što je takođe bilo iznenađenje svoje vrste s obzirom da je glavni glumac stend-ap komičar (što se vidi u filmu) iako ne vrhunski. Jedan je od onih što izmame iz vas iskreni smešak i na tome se i završi. Nikakvo smejanje na glas. Međutim, šarmantan je i igra na kartu svog porekla sa kojim se evidentno bori, tako da sve ispada “organski” i pojačava dramu.

Glumci nisu bog-zna-kako prepoznatljivi, one sa više minuta na ekranu ćete prepoznati uglavnom iz TV serija, ali svi do jednog su na visini zadatka. Možete da zamislite da su to pravi ljudi. Možete da ih poistovetite sa svojom porodicom. I može da vam se desi da pustite suzu ili dve do kraja filma. Ja sam stoički izdražao do špice. A onda su se pojavile fotografije.

Za ovaj film je potrebno posebno raspoloženje. Nije za gledanje sa polu-interesovanjem. THE BIG SICK ostavlja izuzetno dobar utisak i jedan je od toplijih i prijatnijih filmova iz prethodne godine.

OCENA:

The post The Big Sick (2017) appeared first on Filmska bleja.

Iz nekog razloga VELIČANSTVENI ŠOUMEN ne rezonuje dobro sa domaćom bioskopskom publikom, valjda jer su bili naplašeni La La Lendom koji nije ona spektakularna vrsta blokbaster mjuzikla kakvu široke narodne mase očekuju. Čak i kada pitate zaposlene u bioskopu kako im se sviđa film, svi do jednog kažu “ja inače ne gledam mjuzikle” kao da je to sramota “ali ovaj je super”. I da, ovaj je stvarno super – super-kliše na svakom mogućem nivou. To i čini ovakav film izuzetno primamljivim prosečnom gledaocu, ako bi mu uopšte dali šansu. Što se bioskopa tiče, plašim se da vremena za to više nema. Dajem mu još nedelju dana života u jednom terminu.

Zašto kažem super-kliše? Priča je takva da se preko godina i godina brzo i ovlaš prelazi. U prvih pola sata imamo klasičnu “rags-to-riches” priču. I dok su P.T. Barnumu bile potrebne godine da omađija publiku svog muzeja i, kasnije, cirkusa, ovde sve to deluje kao da su u pitanju dani. Stoga sve prođe bezbolno čak i kada bi publika trebalo da pati sa junacima na ekranu. Ovo je porodični spektakl, vezan za dve vrste porodice, sa hepi-endom klasičnog mjuzikla iz tridesetih.

Pohvalio bih reditelja za primenu efekata prelaska iz prostora u prostor i još tako nekih tehničkih kerefeka, kao i ljude koji su uradili CGI. Efekti i animacija su zaista besprekorni i jedino što vam zasmeta su neki lavovi pred kraj. Ti ortaci što su uradili lavove nek idu da prave igrice, alo!

I na kraju ono najvažnije – muzika. Kao i sam film, muzika je bubble-gum pop sa grandioznim (digitalnim) orkestrom koji povremeno izbije u prvi plan. Nikada ne bih rekao, slušajući pesme, da su deo mjuzikla. Više kao neka ponuda za Rijanu, P!nk ili Arijanu Grande. Takođe, svi do jednog glumca su otpevali fenomenalno (iako plastificirani autotjunom i melodajnom). Naš dragi Hju Vulverin Džekmen je u stvari najslabija karika, najpre jer ovakve pesme ne leže staroj brodvejskoj kajli poput njega. Ipak, ne može se reći da je bilo šta uradio polovično. On igra, onda skače, on peva, on glumi za 5! Jedina mana filma, kada se sve sabere, je nedostatak kadrova u kojima je Zek Efron go. Svaki film Zeka Efrona treba da ima takve kadrove, a VELIČANSTVENI ŠOUMEN to nema jer je za sve od 7 do 107.

Idite u bioskop porodično (beograđanima preporučujem Cineplexx BIG što se kvaliteta slike i zvuka tiče – ipak je ovo mjuzikl), nemojte da propustite film koji možete da gledate svi zajedno.

OCENA:

The post Veličanstveni šoumen / The Greatest Showman (2017) appeared first on Filmska bleja.

S LJUBAVLJU, VINESENT je zanimljiv kinematografski eksperiment, ali i intrigantna priča o poslednjim danima VINSENTA VAN GOGA pretvorena u arthouse whodunnit. Iako će ovaj film ostati upamćen u istoriji filma kao (za sad) jedini u kome je svaki frejm ručno oslikan rukama 150 slikara, ne dajte se prevariti. Možda je “prevara” teška reč, ali rotoskopija jeste lakši način za kreiranje ovako nečega, iako svakako oduzima užasno puno vremena (godina).

Izbor glumaca je zanimljiv i potpuno funkcioniše u ovom obliku. S LJUBAVLJU, VINSENT je češki film, ali su glumci britanski. Dakle glumci su odglumili svoje na zelenom platnu, 3D animatori su napravili scenografiju za film i nakon spajanja svih kadrova u finalni proizvod, odštampane su filmske sličice na nekom velikom formatu preko kog su slikari slikali. Ovo je moja predpostavka o radnom procesu do koje sam došao gledajući odjavnu špicu i koristeći ovo nešto zdravog razuma kog posedujem.

Što se same priče tiče, ovaj pritajeni krimić u oblandi drame, preliven animacijom inspirisanom čuvenim slikama Van Goga, često bude sveden na razgovor dvoje ljudi. Za čudo, nije dosadno, najpre jer su razgovori zanimljivi. Film besprekorno funkcioniše na emocionalnom planu i brzo se vežete za živopisne likove. Što se tiče vizualnog, tu vam je potrebno vreme da se naviknete na animaciju. Slikarski potezi prosto ne mogu da budu deo glatke animacije. U širokim planovima pozadina je uvek ista (da ne bi promena poteza četkicom mrdala linije pozadine tamo gde ne treba) a likovi se pomeraju i sa njima i njihovo oivičenje. Dakle, slikari naslikaju kompletne sličice, a digitalni animatori zadrže jednu pozadinu i onda prave masku oko likova koji se kreću i potezi četkicama se kreću oko njih. U krupnim planovima se vide pokreti četkicama unutar lica, pa zna malo da pobegne oko ili nos. Crno-beli flešbekovi su manje oslikani pa su prijatniji za oko, ali ne i lepši. Znam da zvuči katastrofa, ali kad se naviknete u prvih deset minuta, mozak percepira to kao patern i posle sve teče kao mleko.

U svakom slučaju ne smete očekivati spektakl, a ni neku umetnost koja bi vas ostavila punu nerazumevanja. S LJUBAVLJU, VINSENT je ambiciozni mali film koji će vam ulepšati veče i naterati da razmišljate o Holandiji kao turističkoj destinaciji sa akcentom na Van Gogov muzej. A za lenje, da ne moraju čak ni da guglaju, odjavna špica otkriva koja slika je korišćena za koju scenu, sa sve uporedbom animiranih glumaca i originalnih likova sa slika.

OCENA:

The post S ljubavlju, Vinsent / Loving Vincent (2017) appeared first on Filmska bleja.

Nekada je sasvim ok da se film ovlaš bavi celokupnom karijerom nekog umetnika. Ako se to radi sa stilom, kao u slučaju dokumentarca GEORGE MICHAEL: FREEDOM, ishod je zadovoljavajući. S obzirom da je Džorž Majkl sam režirao film o sebi, pa preminuo, film je dovršio neko ko evidentno nije želeo da se dohvati onih mračnijih delova njegove karijere. Film je konstruisan tako da glorifikuje Džordža Majkla isključivo kao pop ikonu i to u manjoj meri nego kao, još konkretnije, kantautora.

Kompletna priča je ispričana rečima i glasom samog Džordža, dok komentare dodaju brojne kolege (Stivi Vonder, Meri Džej Blajdž i drugi), kao i menadžeri, agenti, advokati i ljudi iz izdavačke kuće Soni. Nije se štedelo ni na spotovima, koji su ovde prikazani u širokom formatu i bez primetnog gubitka kvaliteta. Čak i VHS materijal izgleda pristojno i, iskreno rečeno, voleo bih da znam koja je njihova tajna.

Bonus ovog filma su dve nove pesme. Jedna je duet sa Krisom Martinom i na odjavnoj je špici, dok početak krasi moja omiljena pesma Fastlove u (izuzetno sporoj) verziji (meni neomiljene) Adel.

GEORGE MICHAEL: FREEDOM je lepo sklopljen dokumentarac, informativan, udara na emocije i ima nove pesme što je sve dovelo do toga da mu dam sasvim pristojnu ocenu.

OCENA:

The post George Michael: Freedom (2017) appeared first on Filmska bleja.

Jedna reč: overrated.

Ta reč bi mogla da se primeni koliko na film LICE S OŽILJKOM toliko i na celokupnu karijeru Brajana De Palme. Sve u svemu, ovo su bila naporna tri sata, te od prvog kadra nisam uspostavio emocionalni kontakt sa Tonijem Montanom (nije postojala ni ljubav, niti mržnja, već samo blaga zainteresovanost koja se nakon prvih sat vremena pretopila u nezainteresovanost). Pogledao sam LICE S OŽILJKOM zato što znam mnogo fanova, a i red je da kao bivši filmski školarac pogledam nešto što je ostalo zapamćeno u istoriji kinematografije.

Mogu da shvatim zašto je ostao zapamćen, pristup određenim scenama, plus količina nasilja, pomerili su neke tadašnje granice. Film je izuzetno loše ostario, sa disko saundtrekom koji je naizgled pozajmljen iz filma NEVERENDING STORY, sa najgorim akcentom ikada zabeleženim na filmu i uvrnutim “Lanisterskim” odnosom Montane i sestre mu. Čuvene rečenice koje  ljudi izgovaraju u filmu LICE S OŽILJKOM možemo čuti i danas, ali u potpuno drugačijim filmovima u kojima igraju Set Rogen i Džejms Franko, intencionalno izgovorene u svrhu komedije.

Poenta filma kako se kriminal ne isplati je evidentan koliko u prvoj zaista gangsterskoj sceni, sa motornom testerom u kupatilu. Planine kokaina koje Toni konzumira su apsurd na svakom nivou, čak ni Aca Lukas ne bi podneo te šakohvate čistog kolumbijskog.

Najlepši detalj filma je Mišel Fajfer koja je svemirska ribetina i koja u ovom filmu služi kao bombona za oči i eventualni dokaz da lik Tonija Montane nema poštovanje ni prema kome, te da sam svoja skoro tri sata posvetio fiktivnom belosvetskom ološu. Čekao sam da izgovori čuvenu rečenicu “Say hello to my little friend” i po prvi put se iznenadio i obradovao kada je Paćino uzeo u ruke pravi M-16A1 i onda onako filmski digao u vazduh vrata i nešto neprijateljskih napadača. I onda se LICE S OŽILJKOM završi onako kako se završi i krene špica sa jezivom, nepripadajućom Moroderštinom. I sad idem da gledam nešto drugo. Na primer, serije.

OCENA:

The post Lice s ožiljkom / Scarface (1983) appeared first on Filmska bleja.